Čovek koji je svetleo u mraku

Vreme otiske svoje ostavlja i na sudbinama ljudi. Prilike u kojim se živelo posle Drugog svetskog rata, u vremenu komunizma, uveliko se iščitavaju iz žitija jednog svetog čoveka; čoveka koji je svetost stekao u nošenju upravo sa tim i takvim prilikama sputavanih sloboda i odvraćanja od Boga. Svetog ispovednika Varnave (Nastića), koji je pod sumnjivim okolnostima skončao 1964. godine, u manastiru Beočinu.
Naučnu studiju o ovom svetom čoveku, koja nikog ne ostavlja ravnodušnim, pod naslovom „Svetlonosac u mraku”, ispisao je dr Jovan Janjić, iz Vrbića, kod Krupnja.
Životni put Svetog episkopa Varnave isprepletan je susretima sa više svetih ljudi, počev od Svetog vladike Nikolaja, s čijim blagoslovom se upisao na Bogoslovski fakultet u Beogradu i zamonašio u manastiru Mileševa (1940), do Svetog oca Justina (Popovića), sa kojim se sastajao i održavao prepisku, dok su obojica bili pod prismotrom komunističkih vlasti, i patrijarha Pavla, njegovog vršnjaka (obojica rođeni 1914. godine), za čijeg vremena je proglašen svetim.
Vojislav Nastić (svetovno ime episkopa Varnave) rođen je u Geri, u Americi. Njegovi roditelji doselili su se u Sarajevo nekoliko godina po završetku Prvog svetskog rata. U tom svom gradu, tek zamonašeni Varnava dočekao je i proveo Drugi svetski rat. Pošto je bio na dobrom glasu, za njega je čuo i ustaški poglavnik Ante Pavelić, pa ga je pozvao u Zagreb da ga naimenuje za episkopa paracrkvene organizacije, od ustaških vlasti formirane, „Hrvatske pravoslavne crkve”. Varnava je to odbio. Potom je odbio i da bude „crveni vladika”, što su mu nudili partizani.
Na prvom redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC posle Drugog svetskog rata, 1947. godine, izabran je za vikarnog episkopa hvostanskog. Ali, već posle nešto više od četiri meseca nakon hirotonije uhapšen je i osuđen u Sarajevu na jedanaest godina zatvora sa prinudnim radom i tri godine gubitka svih građanskih prava, navodno zbog „neprijateljske delatnosti”. Osuđen je za ono što je govorio na propovedima u crkvi, a, u stvari, on je samo pozivao narod da ostane u hrišćanskoj veri, opirući se tako nametanom ateizmu.
Kaznu je izdražao, od svojih uverenja nije odstupio.
Preživeo je episkop Varnava i po svim prilikama izrežirani železnički udes nedaleko od Vinkovaca, kada je vagon sa četrdeset političkih zatvorenika, koji su prebacivani iz zatvora u Zenici u zatvor u Sremskoj Mitrovici, ostavljen na otvorenoj pruzi, da bi potom u njega „slučajno” udario teretni voz. Preživelo je tada samo jedanaest zatvorenika. Među njima i episkop Varnava, s polomljenim nogama. Bilo je to baš na – Veliki petak (1951. godine).
Nažalost, o Svetom episkopu Varnavi, iako je čovek doba kojeg smo upravo proživeli, malo se zna, jer i samo ime njegovo nije bilo zgodno pominjati.
Iščitavajući dostupnu arhivsku građu i zapisana svedočenja, Janjić je, po naučnoj metodologiji, ispleo priču o ovom svetom čoveku, što je ujedno i priča o vremenu komunizma u Jugoslaviji u dugoj polovini 20. veka.
I sa ovom knjigom dr Jovan Janjić pokazuje se kao jedan od najtemeljnijih stvaraoca dela na osnovama hrišćanske duhovnosti.