USPEŠNI ŠAPČANI: PROF. DR ZORAN GAJIĆ, DIREKOR KATEDRE ZA POSTDIPLOMSKE STUDIJE NA UNIVERZITETU RUTGERS U NjU DžERSIJU
S one strane ulice
Prof. Dr Zoran Gajić, naučnik svetskog renomea, rođen je 1949. godine u Šapcu, u ulici Stojana Novakovića. U slikama iz detinjstva ostale su mu igre sa drugarima u parku, učiteljica Lola iz predškolskog, bombone „za dinar“ kod Lazarevskih, prva čokolada i prve japanke koje su se pojavile šezdesetih kod nas... Kao dečak, igrao je fudbal i rukomet sa vršnjacima, ali ga je više zanimao šah, koji je bio njegova prva ljubav. Pionirski prvak u šahu postao je šezdeset i četvrte godine. Kada je pošao u osnovnu školu („Vuk Karadžić“), zainteresovao se za prirodne nauke, takmičio se za školu i trajno zaljubio u nauku. U Šabačku gimnaziju išao je prva tri razreda, ali je, pošto je „bilo teško biti odličan“, četvrti razred završio u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji. Potom je upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu, gde je magistrirao. Profesor mu je savetovao da, ukoliko želi ozbiljno da se bavi naukom, ide u Ameriku. Osamdesete je kupio kartu i otišao preko okeana.
- U Pupinu, gde sam radio magistaraturu, bilo je trinaest doktora nauka, a u grupi za telekomunikacije Belovih laboratirija u Nju Džersiju šest hiljada njih radilo je na razvoju današnje mobilne telefonije. Tamo je velika koncentracija naučnika zbog fantastičnih uslova za bavljenje naukom. Amerika svakom daje šansu da dođe i pokaže šta zna. Ukoliko može da ostane u sistemu, svakom se otvara put da napreduje, ali je konkurencija jeziva. Ja i danas tamo radim od osam ujutru do jedaneset sati uveče, (naravno sa pauzama), deset i po meseci godišnje. U dva ujutru, možete videti pedeset pakiranih automobila ispred Univerziteta. Tako se postižu rezultati - dobrim uslovima, oštrom konkurencijom i neprekidnim radom.
Amerika ga je oduševila čim je „sleteo“. Četiri godine postdiplomskih studija, od osamdesete do osamdeset i četvrte, najlepše su američke godine profesora Gajića. Ipak, razmišljao je da li da se vrati u Srbiju i, usput, magistrirao matematiku. U to vreme otvorila su se brojna radna mesta na fakultetima u Americi, pa je odlučio da konkuriše na državni Univerzitet Rutgers u Nju Džersiju, gde je i danas. Ono što je ugledni Berkli na Zapadu, to je Rutgers na istočnoj obali SAD.
- Imamo skoro 70.000 redovnih studenata, oko 20.000 zaposlenih, 4.000 profesora, isto toliko asistenata i istraživača, oko 10.000 onih koji rade honorarno ili na neodređeno radno vreme. Budžet je četiri milijarde dolara, koliko imaju neke države. Kod nas je 80% stranih studenata, 40% je iz Kine i isto toliko iz Indije, a 20% studenata je iz Amerike i ostalih država sveta.
Gajić je najpre primljen u zvanje docenta, potom u vanrednog, pa redovnog profesora. Od 2003. godine, direktor je postdiplomskih studija na Fakultetu za elektrotehniku i računare.
- To je moj vrhunac. Imam malo nastave, jedan predmet u semestru, što mi ostavlja mnogo vremena za istraživanje. Imam vremena i za svoj rad i za studente, a ispunjava me i jedno i drugo. Radujem se kad idem na fakultet, a idem svaki dan. Prva stvar koju uradim kad dođem je da, umesto dnevnih novina, pročitam novosti iz stručnih časopisa. Nauka se razvija strahovitom brzinom, mnogo je naučnika koji objavljuju svoje radove. To je ozbiljna dinamika.
Interesantno je da je profesor Gajić, pored celoživotne zaljubljenosti u nauku, porodično ostvaren. U braku sa suprugom Vericom (doktor mašinstva) ima dvoje dece – sina Zorana i kćerku Mariju. Uredan i osmišljen život, rekli bismo.
- Jeste, ali mi mnogo radimo. Imamo jako malo slobodnog vremena. Teško je organizovati život kad oboje supružnika rade i podižu decu. Tamo deca do dvanaest godina ne smeju da budu sama kod kuće, što dodatno obavezuje. Na fakultetima je dobro to što vremenom postajate svoj čovek, možete da nađete vremena za sebe, za razliku od poslova u firmama. Kad sam bio mlad profesor samo sam jednom došao u Srbiju, a želeo sam da dolazim češće zato što se ovde divno osećam i brzo relaksiram, imam puno prijatelja i rodbine. Nisam dolazio u našim teškim devedesetim, a poslednjih petnaestak godina dolazim skoro svako leto. Mesec i po dana godišnjeg odmora provodim u Šapcu.
Dovoljno je da prođe nekoliko dana pa da se oseća kao da nikad nije ni otišao iz rodnog grada. Prošeta do Save, Hipodroma, Letnjikovca, ili glavnom ulicom do Šah kluba, vidi se sa prijateljima i rodbinom... Tamo i kad ima slobodnog vremena, svi su zauzeti, a ovde se njegova generacija iz Gimanizije (1968.) redovno sastaje svakog ponedeljka i četvrtka pre podne.
- Desetak njih redovno dolaze. Kad izađem sam, sretnem bar pet ljudi koje poznajem i sa kojima mogu da porazgovaram. To je dragoceno. Provodim vreme napolju, a tamo sam od dvanaest do četrnaest sati u zatvorenoj prostoriji. Moja pozicija je stabilna, imam doživotni ugovor od kad sam postao vanredni profesor.
Kada smo pitali profesora Gajića šta bi poručio našim čitaocima, što uvek činimo, zamislio se i zapitao da li bi trebalo da daje poruke, s obzirom da je naučnik i to u specifičnoj oblasti. No, složio se sa nama da svaki čovek ima svoju priču i, šta više, svoju „životnu filozofiju“.
- Važno je da radimo ono što volimo. To sam rekao i svom sinu Zoranu. I supruga i ja smo inženjeri, on je upisao molekularnu bilogiju, a sada studira medicinu u posebnom osmogodišnjem programu koji se završava doktoratom nauka sa primenom u medicini. Indirektno sam ga usmeravao na nauku, zato što je medicina teška i stresna. Da bi čovek postigao vanserijske rezultate, mora mnogo da radi i zato je neophodna ljubav prema profesiji. Kina, Japan i Koreja rade u jezivom tempu. Ceo svet mnogo radi. Nešto mora da se žrtvuje da bi se čovek ostvario. Onaj koji ne voli to što radi, kad tad će pući.
Otići ili ostati, pitanje je koje sebi uporno postavljaju Srbi, kao ukleti danski kraljević – Biti ili ne biti.
- Treba biti realan. Ovde su uslovi skandalozni, sa privatnim fakultetima koji daju doktorate, a koji se ne priznaju u Americi. Naše školstvo se mnogo urušilo. Vidite, i u Americi su najbolji fakulteti privatni, zato što mogu da okupe najbolje profesore, ali treba da prođe mnogo godina i decenija da bi se stvorio kadar za doktorat iz bilo koje oblasti.
Profesor Gajić je smiren i jednostavan čovek. Ima široku lepezu prijatelja, kolega i poznanika, od onih koji su završili osnovnu školu do akademika. Veruje da od svakog čoveka možemo nešto da naučimo, zato što je „na onoj strani ulice na kojoj mi nismo bili“.
računare državnog Univerziteta Rutgers u Nju Džersiju. Diplomirao je i magistriarao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Magistrirao je matematiku i doktorirao elektrotehniku na državnom Univerzitetu u Mičigenu. Od 1984. godine predaje studentima iz oblasti signala i sistema, automatskog upravljanja, telekomunkacionih mreža, optičkih mreža i električnih kola.
Istraživanja profesora Gajića vezana su za automatsko upravljanje sistemima, upravljanje energetskim sistemima (sunčane ćelije, energija vetra i vodonika), bežičnim telekomunikacijama i računarskim mrežama.
Objavio je blizu stotinu radova u naučnim časopisima, uglavnom u IEEE Transactions on Automatic Control i IFAC Automatica.
Autor je devet knjiga o linearnim i bilinearnim sistemima, koje su objavili ugledni izdavači poput Academic Press, Prentice Hall, Marcel Dekker, Taylor and Francis, Springer Verlag i Naučne knjige.
Njegova knjiga Linear Dynamic Systems and Signals prevedena je na kineski jezik 2004. Drugo izdanje knjige Lyapunov Matridž Eljuation in Systems Stability and Control objavljeno je 2008.
Profesor Gajić održao je četiri plenarna predavanja na međunarodnim konferencijama i prezentovao više od 140 naučna rada. Bio je mentor za 17 doktorskih disertacija i 22 magistarske teze. Jedanaestoro od njegovih bivših studenata na doktorskim studijama, profesori su na univerzitetima u Americi, Evropi i Aziji.
Dr Gajić bio je gostujući profesor na Princeton univerzitetu 2003. i na američkom univerzitetu Sarjah, u blizini Dubaija (Ujedinjeni Arapski Emirati) 2011.
Od 2003. direktor je katedre za postdiplomske studije na Fakultetu za elektrotehniku i računare Univerziteta Rutgers u Nju Džersiju.
Majstor je svetske šahovske federacije FIDE.
ŠABAČKI ŠAH KLUB
„U Šapcu nikada nije bilo dovoljno sredstava za šah, iako je klub osnovala (1905.) čuvena jevrejska porodica Vinaver. Jedan je od najstarijih klubova u Srbiji. Čuo sam da, nažalost, postoji mogućnost da klub izgubi svoje prostorije. Bila bi velika šteta da se tradicija ugasi.“
SVE IMA SVOJU CENU
„Moja supruga Verica radila je jedno vreme kao profesor na drugom kraju Amerike, u Los Anđelesu, dve godine u Dubaiju, a sada je u blizini Filadelfije, tako da smo mi vikend-porodica. Pošto semestar traje četiri meseca, imamo zimske i letnje raspuste. Snalazimo se svesni činjenice da sve ima svoju cenu.“
DA NAM SVIMA BUDE BOLjE
„Ne bi trebalo praviti barijere između različitih oblasti zato što je nauka jedinstvena, kao i umetnost. Kod nas je važno ko kom krugu pripada i za koga navija. U Americi je potpuno drugačije. Kad ste u timu, nije važno koje ste nacionalnosti i religijske orijentacije. Lepo je imati svoja obeležja, ali za ono što je od opšteg značaja, potrebna je saradnja, bez podela i barijera. Svi bi trebalo da budemo jednistveni da nam svima bude bolje. “
ZNANjE JE JEDINSTVENO
U Americi možete da završite jedan fakultet, magistrirate drugi, a doktorirate treći, a kod nas je sasvim drugačije. Tamo se najpre završe četiri godine nekog fakulteta, najčešće bilogije, hemije, ili fizike. Posle toga, najbolji studenti odlaze na medicinu, prava ili biznis. Medicina pruža najviše. Moj sin je jedan od deset do petnaest izabranih studenata koji rade doktorat paralelno sa studijama. Završio je molekularnu biologiju, a sada bira temu za dokorat iz molekularne biologije sa primenom u medicini. U Americi ne postoje doktori medicinskih nauka. Studije medicine su, na neki način, postdiplomske studije.
- U Pupinu, gde sam radio magistaraturu, bilo je trinaest doktora nauka, a u grupi za telekomunikacije Belovih laboratirija u Nju Džersiju šest hiljada njih radilo je na razvoju današnje mobilne telefonije. Tamo je velika koncentracija naučnika zbog fantastičnih uslova za bavljenje naukom. Amerika svakom daje šansu da dođe i pokaže šta zna. Ukoliko može da ostane u sistemu, svakom se otvara put da napreduje, ali je konkurencija jeziva. Ja i danas tamo radim od osam ujutru do jedaneset sati uveče, (naravno sa pauzama), deset i po meseci godišnje. U dva ujutru, možete videti pedeset pakiranih automobila ispred Univerziteta. Tako se postižu rezultati - dobrim uslovima, oštrom konkurencijom i neprekidnim radom.
Amerika ga je oduševila čim je „sleteo“. Četiri godine postdiplomskih studija, od osamdesete do osamdeset i četvrte, najlepše su američke godine profesora Gajića. Ipak, razmišljao je da li da se vrati u Srbiju i, usput, magistrirao matematiku. U to vreme otvorila su se brojna radna mesta na fakultetima u Americi, pa je odlučio da konkuriše na državni Univerzitet Rutgers u Nju Džersiju, gde je i danas. Ono što je ugledni Berkli na Zapadu, to je Rutgers na istočnoj obali SAD.
- Imamo skoro 70.000 redovnih studenata, oko 20.000 zaposlenih, 4.000 profesora, isto toliko asistenata i istraživača, oko 10.000 onih koji rade honorarno ili na neodređeno radno vreme. Budžet je četiri milijarde dolara, koliko imaju neke države. Kod nas je 80% stranih studenata, 40% je iz Kine i isto toliko iz Indije, a 20% studenata je iz Amerike i ostalih država sveta.
Gajić je najpre primljen u zvanje docenta, potom u vanrednog, pa redovnog profesora. Od 2003. godine, direktor je postdiplomskih studija na Fakultetu za elektrotehniku i računare.
- To je moj vrhunac. Imam malo nastave, jedan predmet u semestru, što mi ostavlja mnogo vremena za istraživanje. Imam vremena i za svoj rad i za studente, a ispunjava me i jedno i drugo. Radujem se kad idem na fakultet, a idem svaki dan. Prva stvar koju uradim kad dođem je da, umesto dnevnih novina, pročitam novosti iz stručnih časopisa. Nauka se razvija strahovitom brzinom, mnogo je naučnika koji objavljuju svoje radove. To je ozbiljna dinamika.
Interesantno je da je profesor Gajić, pored celoživotne zaljubljenosti u nauku, porodično ostvaren. U braku sa suprugom Vericom (doktor mašinstva) ima dvoje dece – sina Zorana i kćerku Mariju. Uredan i osmišljen život, rekli bismo.
- Jeste, ali mi mnogo radimo. Imamo jako malo slobodnog vremena. Teško je organizovati život kad oboje supružnika rade i podižu decu. Tamo deca do dvanaest godina ne smeju da budu sama kod kuće, što dodatno obavezuje. Na fakultetima je dobro to što vremenom postajate svoj čovek, možete da nađete vremena za sebe, za razliku od poslova u firmama. Kad sam bio mlad profesor samo sam jednom došao u Srbiju, a želeo sam da dolazim češće zato što se ovde divno osećam i brzo relaksiram, imam puno prijatelja i rodbine. Nisam dolazio u našim teškim devedesetim, a poslednjih petnaestak godina dolazim skoro svako leto. Mesec i po dana godišnjeg odmora provodim u Šapcu.
Dovoljno je da prođe nekoliko dana pa da se oseća kao da nikad nije ni otišao iz rodnog grada. Prošeta do Save, Hipodroma, Letnjikovca, ili glavnom ulicom do Šah kluba, vidi se sa prijateljima i rodbinom... Tamo i kad ima slobodnog vremena, svi su zauzeti, a ovde se njegova generacija iz Gimanizije (1968.) redovno sastaje svakog ponedeljka i četvrtka pre podne.
- Desetak njih redovno dolaze. Kad izađem sam, sretnem bar pet ljudi koje poznajem i sa kojima mogu da porazgovaram. To je dragoceno. Provodim vreme napolju, a tamo sam od dvanaest do četrnaest sati u zatvorenoj prostoriji. Moja pozicija je stabilna, imam doživotni ugovor od kad sam postao vanredni profesor.
Kada smo pitali profesora Gajića šta bi poručio našim čitaocima, što uvek činimo, zamislio se i zapitao da li bi trebalo da daje poruke, s obzirom da je naučnik i to u specifičnoj oblasti. No, složio se sa nama da svaki čovek ima svoju priču i, šta više, svoju „životnu filozofiju“.
- Važno je da radimo ono što volimo. To sam rekao i svom sinu Zoranu. I supruga i ja smo inženjeri, on je upisao molekularnu bilogiju, a sada studira medicinu u posebnom osmogodišnjem programu koji se završava doktoratom nauka sa primenom u medicini. Indirektno sam ga usmeravao na nauku, zato što je medicina teška i stresna. Da bi čovek postigao vanserijske rezultate, mora mnogo da radi i zato je neophodna ljubav prema profesiji. Kina, Japan i Koreja rade u jezivom tempu. Ceo svet mnogo radi. Nešto mora da se žrtvuje da bi se čovek ostvario. Onaj koji ne voli to što radi, kad tad će pući.
Otići ili ostati, pitanje je koje sebi uporno postavljaju Srbi, kao ukleti danski kraljević – Biti ili ne biti.
- Treba biti realan. Ovde su uslovi skandalozni, sa privatnim fakultetima koji daju doktorate, a koji se ne priznaju u Americi. Naše školstvo se mnogo urušilo. Vidite, i u Americi su najbolji fakulteti privatni, zato što mogu da okupe najbolje profesore, ali treba da prođe mnogo godina i decenija da bi se stvorio kadar za doktorat iz bilo koje oblasti.
Profesor Gajić je smiren i jednostavan čovek. Ima široku lepezu prijatelja, kolega i poznanika, od onih koji su završili osnovnu školu do akademika. Veruje da od svakog čoveka možemo nešto da naučimo, zato što je „na onoj strani ulice na kojoj mi nismo bili“.
Istraživanja profesora Gajića vezana su za automatsko upravljanje sistemima, upravljanje energetskim sistemima (sunčane ćelije, energija vetra i vodonika), bežičnim telekomunikacijama i računarskim mrežama.
Objavio je blizu stotinu radova u naučnim časopisima, uglavnom u IEEE Transactions on Automatic Control i IFAC Automatica.
Autor je devet knjiga o linearnim i bilinearnim sistemima, koje su objavili ugledni izdavači poput Academic Press, Prentice Hall, Marcel Dekker, Taylor and Francis, Springer Verlag i Naučne knjige.
Njegova knjiga Linear Dynamic Systems and Signals prevedena je na kineski jezik 2004. Drugo izdanje knjige Lyapunov Matridž Eljuation in Systems Stability and Control objavljeno je 2008.
Profesor Gajić održao je četiri plenarna predavanja na međunarodnim konferencijama i prezentovao više od 140 naučna rada. Bio je mentor za 17 doktorskih disertacija i 22 magistarske teze. Jedanaestoro od njegovih bivših studenata na doktorskim studijama, profesori su na univerzitetima u Americi, Evropi i Aziji.
Dr Gajić bio je gostujući profesor na Princeton univerzitetu 2003. i na američkom univerzitetu Sarjah, u blizini Dubaija (Ujedinjeni Arapski Emirati) 2011.
Od 2003. direktor je katedre za postdiplomske studije na Fakultetu za elektrotehniku i računare Univerziteta Rutgers u Nju Džersiju.
Majstor je svetske šahovske federacije FIDE.
„U Šapcu nikada nije bilo dovoljno sredstava za šah, iako je klub osnovala (1905.) čuvena jevrejska porodica Vinaver. Jedan je od najstarijih klubova u Srbiji. Čuo sam da, nažalost, postoji mogućnost da klub izgubi svoje prostorije. Bila bi velika šteta da se tradicija ugasi.“
„Moja supruga Verica radila je jedno vreme kao profesor na drugom kraju Amerike, u Los Anđelesu, dve godine u Dubaiju, a sada je u blizini Filadelfije, tako da smo mi vikend-porodica. Pošto semestar traje četiri meseca, imamo zimske i letnje raspuste. Snalazimo se svesni činjenice da sve ima svoju cenu.“
„Ne bi trebalo praviti barijere između različitih oblasti zato što je nauka jedinstvena, kao i umetnost. Kod nas je važno ko kom krugu pripada i za koga navija. U Americi je potpuno drugačije. Kad ste u timu, nije važno koje ste nacionalnosti i religijske orijentacije. Lepo je imati svoja obeležja, ali za ono što je od opšteg značaja, potrebna je saradnja, bez podela i barijera. Svi bi trebalo da budemo jednistveni da nam svima bude bolje. “
U Americi možete da završite jedan fakultet, magistrirate drugi, a doktorirate treći, a kod nas je sasvim drugačije. Tamo se najpre završe četiri godine nekog fakulteta, najčešće bilogije, hemije, ili fizike. Posle toga, najbolji studenti odlaze na medicinu, prava ili biznis. Medicina pruža najviše. Moj sin je jedan od deset do petnaest izabranih studenata koji rade doktorat paralelno sa studijama. Završio je molekularnu biologiju, a sada bira temu za dokorat iz molekularne biologije sa primenom u medicini. U Americi ne postoje doktori medicinskih nauka. Studije medicine su, na neki način, postdiplomske studije.
M. Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
