Vladimir Petrović freskopisac
Tragovi u vremenu
Nije želeo da sledi porodičnu tradiciju i obuče svešteničku odoru, jer više ceni idnividualnost. Izbor je pao na Umetničku školu u Šapcu, a kasnije na Akademiju Srpske pravoslavne crkve, smer Obnova i očuvanje, konzervacija i restauracija slika na platnu
Crkveno zidno slikarstvo iziskuje dobro poznavanje tehnike i nepogrešiv osećaj za prostor. Malobrojni stručni mladi ljudi se bave ovim poslom i trude da održe kontinuitet naše sakralne umetnosti. Rad na oslikavanju crkava ima posebnu odgovornost prema istoriji, tradiciji i samom sebi. Predstavlja izazov za svakoga, a pogotovo za mladog freskopisca kao što je Vladimir Petrović.
Nije želeo da sledi porodičnu tradiciju i obuče svešteničku odoru, jer više ceni idnividualnost. Izbor je pao na Umetničku školu u Šapcu, a kasnije na Akademiju Srpske pravoslavne crkve, smer Obnova i očuvanje, konzervacija i restauracija slika na platnu.
Ne volim život po
strogim pravilima
- Kada sam upoznao ljude koji su išli u Umetničku, iz njihovih priča sam zaključio da tamo vlada kreativna sloboda. Postoje određena pravila, ali su ljudi različiti i svako je poseban. Nikada se nisam pokajao što sam doneo takvu odluku. Tatina želja je bila da idem na Bogosloviju, smatrao je da bih bio dobar sveštenik. Ipak, nisam video sebe u tome. Ne volim da živim po strogim pravilima. Želim da organizujem svoj život i vreme. Kasnije sam igrom slučaja u crkvenom časopisu pronašao podatak da postoji crkvena akademija koja se bavi slikanjem freski i restauracijom. To je bio potpuno logičan nastavak mog puta i mesto koje odgovorno za ono što sam danas - ističe Vladimir.
Posao freskopisca zahteva rad na terenu, koji nije uvek jednostavan. Veliki izazov predstavlja rad u timu i okruženje. Vladimir često testira sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.
Mesec dana van
civilizacije
- Prvi teren nam je bio u crkvi Svetog Arhangela Gavrila u selu Drenovac, zaseok Kalovice. Nakon završetka radova vladika šabački je došao i video naš rad. Dao nam je svoj blagoslov da nastavimo sa radom i sve što smo do sada uradili bilo je uz njegov blagoslov i podršku. Prva veća crkva koju smo oslikavali bila je u selu Dvorska, između Krupnja i Loznice i to mi je bio najteži teren do sada. Ne u smislu slikanja, nego življenja. Bili smo na neki način izolovani od spoljašnjeg sveta. Tamo u centru sela ne postoji ništa, nema ljudi, crkva je okružena šumom. Mesec dana smo bili tamo, van civilizacije, baš kao stari freskopsci. Upućeni smo bili jedni na druge. Crkva je završena za dve godine, što je veliki uspeh u današnje vreme. To nam je bilo prvo vatreno krštenje u svakom smislu. Slikarskom i poslovnom, jer su nam se otvorila mnoga vrata, kada je naš rad u pitanju - ističe Vladimir i dodaje da od umetnosti može da se živi, ali nije to ono što ovog mladog čoveka ispunjava.
Trag u vremenu je
bitniji od novca
- Shvatio sam da sa trideset godina na neki način pišem istoriju. Freske će ostati i posle mene. Verovatno će ih neko u nekom trenutku prekrečiti, ali one će biti tamo 20, 50 ili 100 godina. Bez obzira što se mi nikada ne potpisujemo, ostaće zapisano u letopisu crkve moje ime. To mi stvara određenu satisfakciju. Posla uvek ima, najveći problem, ne samo ovde, nego generalno u svakom poslu umetničkom ili zanatskom su finansije. Nije mi toliko bitan taj finansijski momenat, koliko mi je važno da imam posla. U početku mi je bilo teško da prihvatim sve ovo. Radio sam u školi i imao sam radno vreme - navodi Vladimir.
Nisu svi freskopisci askete
Crkveno slikarstvo ljudi obično povezuju sa asketskim životom, ali to je samo jedna od zabluda koja prati freskopisce.
- Koliko će neko da izučava religiju to je njegova lična stvar. Ne mora svako ko se bavi freskopisom to da radi. Ljudi se iznenade kada čuju čime se bavim, jer svi očekuju osobu koja podseća na monaha. Očekuju ozbiljnost. Jesam ozbiljan, tamo gde treba da budem. Ipak, sve zavisi od čoveka do čoveka. Kada slikam, radim to u tišini, ne treba mi duhovna muzika. U tehničkom smislu nema razlike između moje ikone i ikone nekog drugog - kaže Vladimir i pojašnjava nam tehniku stranu freskopisa.
- Slikanje ikona nije isto što i slikanje običnog pejzaža i akta, postoje tehnička pravila. Crkveno slikarstvo je šematsko slikarstvo i imaš propisana pravila kako se šta slika. Ne može svako sa Likovne ili Primenjene akademije da oslikava crkveni prostor, bez obzira što je on dobar slikar, ali nema osnovno teološko znanje o tome. Imamo problem, jer ima mnogo ikonopisaca i možemo da vidimo sve i svašta na terenu. Kada smo krenuli u čitavu priču, hteli smo da stavimo do znanja da ne može svako da oslika crkvu. Kada radimo trudimo se da izgleda kao da je jedna ruka oslikala sve - navodi Vladimir.
Sa koleginicom Katarinom Perić trenutno radi na unutrašnjem oslikavanju crkve u selu Šljivova kod Krupnja i rekonstrukciji crkvenog imobilijara u crkvi Svetih Apostola Petra i pavla u Šapcu.
Doktor za slike u Narodnom muzeju
- Igrom slučaja se dogodilo da me je profesor pozvao da stažiram u Narodnom muzeju u Beogradu. To je najlepših godinu dana u životu. Bez razmišljanja sam napustio posao u školi i prihvatio ponudu. Imao sam priliku da mnogo naučim i radim sa poznatim slikama. Rad našeg slikara Koste Miličevića je bio prvi zadatak koji su mi dali. Nisam imao tremu, jer slika je slika i ako je u lošem stanju, njoj treba pomoći. Bez obzira da li se radi o delu poznatog ili potpunog anonimnog autora. Često kažem da sam doktor za slike. Posao je odgovoran, ali lep. Možeš izbliza da vidiš i dodirneš boje, osetiš. Konzervatori drugačije dožive umetnost.
Nije želeo da sledi porodičnu tradiciju i obuče svešteničku odoru, jer više ceni idnividualnost. Izbor je pao na Umetničku školu u Šapcu, a kasnije na Akademiju Srpske pravoslavne crkve, smer Obnova i očuvanje, konzervacija i restauracija slika na platnu.
Ne volim život po
strogim pravilima
- Kada sam upoznao ljude koji su išli u Umetničku, iz njihovih priča sam zaključio da tamo vlada kreativna sloboda. Postoje određena pravila, ali su ljudi različiti i svako je poseban. Nikada se nisam pokajao što sam doneo takvu odluku. Tatina želja je bila da idem na Bogosloviju, smatrao je da bih bio dobar sveštenik. Ipak, nisam video sebe u tome. Ne volim da živim po strogim pravilima. Želim da organizujem svoj život i vreme. Kasnije sam igrom slučaja u crkvenom časopisu pronašao podatak da postoji crkvena akademija koja se bavi slikanjem freski i restauracijom. To je bio potpuno logičan nastavak mog puta i mesto koje odgovorno za ono što sam danas - ističe Vladimir.
Posao freskopisca zahteva rad na terenu, koji nije uvek jednostavan. Veliki izazov predstavlja rad u timu i okruženje. Vladimir često testira sebe, svoje mogućnosti i sposobnosti.
Mesec dana van
civilizacije
- Prvi teren nam je bio u crkvi Svetog Arhangela Gavrila u selu Drenovac, zaseok Kalovice. Nakon završetka radova vladika šabački je došao i video naš rad. Dao nam je svoj blagoslov da nastavimo sa radom i sve što smo do sada uradili bilo je uz njegov blagoslov i podršku. Prva veća crkva koju smo oslikavali bila je u selu Dvorska, između Krupnja i Loznice i to mi je bio najteži teren do sada. Ne u smislu slikanja, nego življenja. Bili smo na neki način izolovani od spoljašnjeg sveta. Tamo u centru sela ne postoji ništa, nema ljudi, crkva je okružena šumom. Mesec dana smo bili tamo, van civilizacije, baš kao stari freskopsci. Upućeni smo bili jedni na druge. Crkva je završena za dve godine, što je veliki uspeh u današnje vreme. To nam je bilo prvo vatreno krštenje u svakom smislu. Slikarskom i poslovnom, jer su nam se otvorila mnoga vrata, kada je naš rad u pitanju - ističe Vladimir i dodaje da od umetnosti može da se živi, ali nije to ono što ovog mladog čoveka ispunjava.
Trag u vremenu je
bitniji od novca
- Shvatio sam da sa trideset godina na neki način pišem istoriju. Freske će ostati i posle mene. Verovatno će ih neko u nekom trenutku prekrečiti, ali one će biti tamo 20, 50 ili 100 godina. Bez obzira što se mi nikada ne potpisujemo, ostaće zapisano u letopisu crkve moje ime. To mi stvara određenu satisfakciju. Posla uvek ima, najveći problem, ne samo ovde, nego generalno u svakom poslu umetničkom ili zanatskom su finansije. Nije mi toliko bitan taj finansijski momenat, koliko mi je važno da imam posla. U početku mi je bilo teško da prihvatim sve ovo. Radio sam u školi i imao sam radno vreme - navodi Vladimir.
Nisu svi freskopisci askete
Crkveno slikarstvo ljudi obično povezuju sa asketskim životom, ali to je samo jedna od zabluda koja prati freskopisce.
- Koliko će neko da izučava religiju to je njegova lična stvar. Ne mora svako ko se bavi freskopisom to da radi. Ljudi se iznenade kada čuju čime se bavim, jer svi očekuju osobu koja podseća na monaha. Očekuju ozbiljnost. Jesam ozbiljan, tamo gde treba da budem. Ipak, sve zavisi od čoveka do čoveka. Kada slikam, radim to u tišini, ne treba mi duhovna muzika. U tehničkom smislu nema razlike između moje ikone i ikone nekog drugog - kaže Vladimir i pojašnjava nam tehniku stranu freskopisa.
- Slikanje ikona nije isto što i slikanje običnog pejzaža i akta, postoje tehnička pravila. Crkveno slikarstvo je šematsko slikarstvo i imaš propisana pravila kako se šta slika. Ne može svako sa Likovne ili Primenjene akademije da oslikava crkveni prostor, bez obzira što je on dobar slikar, ali nema osnovno teološko znanje o tome. Imamo problem, jer ima mnogo ikonopisaca i možemo da vidimo sve i svašta na terenu. Kada smo krenuli u čitavu priču, hteli smo da stavimo do znanja da ne može svako da oslika crkvu. Kada radimo trudimo se da izgleda kao da je jedna ruka oslikala sve - navodi Vladimir.
Sa koleginicom Katarinom Perić trenutno radi na unutrašnjem oslikavanju crkve u selu Šljivova kod Krupnja i rekonstrukciji crkvenog imobilijara u crkvi Svetih Apostola Petra i pavla u Šapcu.
- Igrom slučaja se dogodilo da me je profesor pozvao da stažiram u Narodnom muzeju u Beogradu. To je najlepših godinu dana u životu. Bez razmišljanja sam napustio posao u školi i prihvatio ponudu. Imao sam priliku da mnogo naučim i radim sa poznatim slikama. Rad našeg slikara Koste Miličevića je bio prvi zadatak koji su mi dali. Nisam imao tremu, jer slika je slika i ako je u lošem stanju, njoj treba pomoći. Bez obzira da li se radi o delu poznatog ili potpunog anonimnog autora. Često kažem da sam doktor za slike. Posao je odgovoran, ali lep. Možeš izbliza da vidiš i dodirneš boje, osetiš. Konzervatori drugačije dožive umetnost.
M. Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
