FUDBAL: ŠABAČKI RADNIČKI PONOVO ZONAŠ
RADIMO ZA JOŠ VEĆE SNOVE
Za pet godina klub prešao tri ranga i vratio se gde je zastao 2010. godine. Srpska liga dugoročni cilj, stabilizacija u Zoni kratkoročni. Primarno formiranje mlađih kategorija. Omladinci u MK ligi
Priča o šabačkom Radničkom, “starom gospodinu” koji će uskoro napuniti vek trajanja, ne može biti standardna, tek jedna od priča o klubu koji je ostvario uspeh u protekloj sezoni, a u novu ulazi jednako ambiciozno. U svakoj godini postojanja “šabačkih crvenih” utkana je storija koja nadmaši nivo sporta, baštineći potku veću od sporta, zasnovanu na važnim ličnostima i događajima velikim da poprime epitet legende.
Beše to leto 2010. godine, ondašnji Radnički Zorka okončao je sezonu u Zoni “Drina” na četvrtom mestu i dok se približavala takmičarska 2010/11. ondašnja uprava saopštila je da klub nema finansijskih mogućnosti da se takmiči od jeseni. Radnički je uspavan. Sve prolazi, zaboravu malo ko i malo šta odoli. Nije igrao klub koji su mnogi voleli, no sve uspomene nastale na popularnom “Rekreacionom” držale su sećanje na klub iznad talasa potpunog gašenja. Došla je potom 2013, grupa nekadašnjih fudbalera koji su tokom karijera nosili dres drugog najvećeg šabačkog fudbalskog kluba, čuvali sinergiju osećaja navijanja, igranja, treniranja i rukovođenja uzornim timom, udružili su snage i vratili “džina” gde mu je najlepše, na teren, u Ligu. Već tu ova priča poprima tok drugačiji od uobičajenog. Nepisano pravilo “veli” da se, u sličnim slučajevima, traži klub iz višeg ranga sa kojim bi se “fuzionisali” i tako u trenutku preskočili jedan ili više rangova, stvarajući, faktički novi klub sličnog imena. Ipak, ovi ljudi nisu hteli takvu stazu, izabrali su teže drumove.
- Nismo želeli da osnivamo novi klub, da pravimo kombinacije i bojama, odnosno delom naziva, praktično “prevarimo” one kojima je, kao i nama, nedostajao Radnički. Hteli smo da oživimo naš klub, da na teren vratimo Radnički, da očuvamo, nastavimo tradiciju. Želja i srce su jači od “prečica”. Polako smo okupljali igrače, stvarali uslove i krenuli od najnižeg ranga. Svaki rang je težak, neugodan, no niko nije imao takav entuzijazam kao mi - priseća se aktuelni trener i jedan od “reanimatora” kluba Đorđe Mihailović.
Već u prvoj sezoni je klub ispisao istoriju. Titula u Opštinskoj ligi osvojena je sa maksimalnim učinkom, po čemu je Radnički bio jedinstven u Srbiji. Oboreni su rekordi efikasnosti, odnosa datih i primljenih golova. Već krajem te sezone sklapan je tim za Međuopštinsku ligu “Mačva”. Znatno teži rang zahtevao je veći izbor fudbalera. Načinjeni su dobri potezi, o čemu svedoči konačna tabela na kojoj su Šapčani ponovo slavili šampionsku titulu, uz čak sedam bodova prednosti u odnosu na prve pratioce. Sledila je “okružna borba” jedan stepenik više, no i liga nekoliko klasa bolja. Vremenom je klub organizaciono napredovao, dobio je svoje prostorije, a izgrađene su i tribine na terenu SRC “Zorka” čime su verni navijači dobili komfor protkan “šmekom” prošlih vremena.
- Jednako važno je napredovati i rezultatski, ali i na svim drugim poljima. Između svih rangova je osetna razlika, a između nižih možda još izraženija. U Okružnoj ligi su već ekipe sa statusom jedinog ili bar najpoznatijeg reprezenta svoje opštine. Takve ekipe imaju velike budžete i samim tim više mogućnosti da stvore dobar tim. Već u prvoj sezoni smo se do kraja borili sa Drinom danas srpskoligašem, timom koji je primer finansijske moći te sezone. Samo dva boda su imali više. U drugoj sezoni smo se borili sa Borcem iz Lešnice i Prnjavorom, da bi u trećoj, konačno uspeli u našim željama - ističe Mihailović, koji je ekipu preuzeo početkom 2015. godine.
Vicešampionsko zvanje donelo je status “zonaša”, ali i potvrdu ispravnog pristupa kluba od samog starta, dodaje Mihailović. Šapčani su se istakli najboljom odbranom lige i jedinstvenim maksimalnim učinkom na domaćem terenu.
-U ekipi imamo igrače koji su sa nama od početka, od najnižeg ranga i na to smo ponosi. Uvek bi stvarali tim i najpre se trudili da očuvamo kostur, a pojačamo se samo tamo gde je neophodno. To je donelo uspeh i tome ostajemo verni i u narednim godinama. Nije lako održati klub, potrebno je mnogo novca. Na početku smo oslonjeni samo na sebe, a potom smo dobili podršku opštine i postepeno smo napredovali. Uvođenje nove Zone je pravi potez. “Drina” je bila preskupa zbog putovanja i nije svaki tim ni mogao da izdrži taj teret.
Povratkom u zonski rang ciklus je zaokružen, klub je ponovo tamo gde je zastao 2010. no tu se ne završavaju snovi šabačkog Radničkog.
- Nova Zona je kvalitetom ništa slabija od “Drine”, a znatno lakša sa finansijskog aspekta. Jedva čekamo početak. Želja nam je da se stabilizujemo na sredini tabele, a sanjamo da, kroz nekoliko sezona, “napadnemo” i Srpsku ligu, dostignemo najveći rezultat kluba od osnivanja. No, bez žurbe, postepeno i planski. Ove sezone su favoriti Stobeks, Rađevac, Vrelo, možda iznenadi Mačva, ali nema ni izrazitog autsajdera, ni izrazitog favorita - navodi Mihailović i dodaje da su za sada ostali svi igrača koji su izneli prethodnu sezonu, kao i da je klub blizu smo dovođenja još tri fudbalera, ali o kome je reč biće saopšteno tek kada dogovor sa njima bude ozvaničen.
Osim seniora, Radnički gleda i u budućnost, bazu kluba.
- Želimo da formiramo jednu ili dve omladinske selekcije, stabilne. omladince imamo, treniraju sa prvim timom, a ove sezone će igrati u Mačvansko-Kolubarskoj ligi. Najverovatnije će ih voditi Aleksandar Pantić, imaće priliku da stasavaju uz igrača koji zna kako je igrati na najvećim stadionima Evrope, protiv vodećih igrača sveta. Vrata prvog tima su otvorena za najbolje, a u planu je stvaranje još jedne selekcije, pionirske ili kadetske, procenićemo - zaključuje trener “crvenih” iz Šapca.
Uskoro vek postojanja drugog najstarijeg fudbalskog kluba
Priča o Radničkom započela 1924. godine, na poljani iza OŠ “Vuk Karadžić”. Radnici su “jurili za krpenjačom”, a potom odlučili da osnuju Radnički. Inicijatori su braća Nikolić (Mihailo, Nikola i Luka).
Pre rata je klub imao problema sa vlastima jer je povezivan sa KPJ. Deo Uprave, simpatizera bili su: Dobrosav Radosavljević Narod, Vera Blagojević, Cale Janković, Dragoljub Jeličić - Biber. Posle su boje Radničkog branili, na terenu ili klupi, nekadašnji reprezentativci Baća Jurišić, Diša Stefanović, rekorder u davalaštvu krvi Dulać Blagojević i mnogi drugi. U predratnim godinama klub je održao predsednik Milorad Arnautović, dok se uloge predsednika u ratnim godinama prihvatio inž. Emerik Ajholcer. Crveni dresovi ležali su skriveni u jednoj humki tokom okupacije, a posle oslobođenja, u maju 1945. klub preuzima Stojan Muškinović. Od 1984. godine do 2013. nosio je ime Radnički Zorka.
Najveći uspeh klub beleži 1980. godine kada se plasirao u Republičku ligu Srbija (ondašnji treći rang SFRJ), a tim su činili radnici “Zorke”, deca radnika, dok su treneri bili nekadašnji igrači Selja Ninković i Mija Petrović, a u istom rangu se takmičio i u periodu SRJ, odnosno SCG.
Beše to leto 2010. godine, ondašnji Radnički Zorka okončao je sezonu u Zoni “Drina” na četvrtom mestu i dok se približavala takmičarska 2010/11. ondašnja uprava saopštila je da klub nema finansijskih mogućnosti da se takmiči od jeseni. Radnički je uspavan. Sve prolazi, zaboravu malo ko i malo šta odoli. Nije igrao klub koji su mnogi voleli, no sve uspomene nastale na popularnom “Rekreacionom” držale su sećanje na klub iznad talasa potpunog gašenja. Došla je potom 2013, grupa nekadašnjih fudbalera koji su tokom karijera nosili dres drugog najvećeg šabačkog fudbalskog kluba, čuvali sinergiju osećaja navijanja, igranja, treniranja i rukovođenja uzornim timom, udružili su snage i vratili “džina” gde mu je najlepše, na teren, u Ligu. Već tu ova priča poprima tok drugačiji od uobičajenog. Nepisano pravilo “veli” da se, u sličnim slučajevima, traži klub iz višeg ranga sa kojim bi se “fuzionisali” i tako u trenutku preskočili jedan ili više rangova, stvarajući, faktički novi klub sličnog imena. Ipak, ovi ljudi nisu hteli takvu stazu, izabrali su teže drumove.
- Nismo želeli da osnivamo novi klub, da pravimo kombinacije i bojama, odnosno delom naziva, praktično “prevarimo” one kojima je, kao i nama, nedostajao Radnički. Hteli smo da oživimo naš klub, da na teren vratimo Radnički, da očuvamo, nastavimo tradiciju. Želja i srce su jači od “prečica”. Polako smo okupljali igrače, stvarali uslove i krenuli od najnižeg ranga. Svaki rang je težak, neugodan, no niko nije imao takav entuzijazam kao mi - priseća se aktuelni trener i jedan od “reanimatora” kluba Đorđe Mihailović.
Već u prvoj sezoni je klub ispisao istoriju. Titula u Opštinskoj ligi osvojena je sa maksimalnim učinkom, po čemu je Radnički bio jedinstven u Srbiji. Oboreni su rekordi efikasnosti, odnosa datih i primljenih golova. Već krajem te sezone sklapan je tim za Međuopštinsku ligu “Mačva”. Znatno teži rang zahtevao je veći izbor fudbalera. Načinjeni su dobri potezi, o čemu svedoči konačna tabela na kojoj su Šapčani ponovo slavili šampionsku titulu, uz čak sedam bodova prednosti u odnosu na prve pratioce. Sledila je “okružna borba” jedan stepenik više, no i liga nekoliko klasa bolja. Vremenom je klub organizaciono napredovao, dobio je svoje prostorije, a izgrađene su i tribine na terenu SRC “Zorka” čime su verni navijači dobili komfor protkan “šmekom” prošlih vremena.
- Jednako važno je napredovati i rezultatski, ali i na svim drugim poljima. Između svih rangova je osetna razlika, a između nižih možda još izraženija. U Okružnoj ligi su već ekipe sa statusom jedinog ili bar najpoznatijeg reprezenta svoje opštine. Takve ekipe imaju velike budžete i samim tim više mogućnosti da stvore dobar tim. Već u prvoj sezoni smo se do kraja borili sa Drinom danas srpskoligašem, timom koji je primer finansijske moći te sezone. Samo dva boda su imali više. U drugoj sezoni smo se borili sa Borcem iz Lešnice i Prnjavorom, da bi u trećoj, konačno uspeli u našim željama - ističe Mihailović, koji je ekipu preuzeo početkom 2015. godine.
Vicešampionsko zvanje donelo je status “zonaša”, ali i potvrdu ispravnog pristupa kluba od samog starta, dodaje Mihailović. Šapčani su se istakli najboljom odbranom lige i jedinstvenim maksimalnim učinkom na domaćem terenu.
-U ekipi imamo igrače koji su sa nama od početka, od najnižeg ranga i na to smo ponosi. Uvek bi stvarali tim i najpre se trudili da očuvamo kostur, a pojačamo se samo tamo gde je neophodno. To je donelo uspeh i tome ostajemo verni i u narednim godinama. Nije lako održati klub, potrebno je mnogo novca. Na početku smo oslonjeni samo na sebe, a potom smo dobili podršku opštine i postepeno smo napredovali. Uvođenje nove Zone je pravi potez. “Drina” je bila preskupa zbog putovanja i nije svaki tim ni mogao da izdrži taj teret.
Povratkom u zonski rang ciklus je zaokružen, klub je ponovo tamo gde je zastao 2010. no tu se ne završavaju snovi šabačkog Radničkog.
- Nova Zona je kvalitetom ništa slabija od “Drine”, a znatno lakša sa finansijskog aspekta. Jedva čekamo početak. Želja nam je da se stabilizujemo na sredini tabele, a sanjamo da, kroz nekoliko sezona, “napadnemo” i Srpsku ligu, dostignemo najveći rezultat kluba od osnivanja. No, bez žurbe, postepeno i planski. Ove sezone su favoriti Stobeks, Rađevac, Vrelo, možda iznenadi Mačva, ali nema ni izrazitog autsajdera, ni izrazitog favorita - navodi Mihailović i dodaje da su za sada ostali svi igrača koji su izneli prethodnu sezonu, kao i da je klub blizu smo dovođenja još tri fudbalera, ali o kome je reč biće saopšteno tek kada dogovor sa njima bude ozvaničen.
Osim seniora, Radnički gleda i u budućnost, bazu kluba.
- Želimo da formiramo jednu ili dve omladinske selekcije, stabilne. omladince imamo, treniraju sa prvim timom, a ove sezone će igrati u Mačvansko-Kolubarskoj ligi. Najverovatnije će ih voditi Aleksandar Pantić, imaće priliku da stasavaju uz igrača koji zna kako je igrati na najvećim stadionima Evrope, protiv vodećih igrača sveta. Vrata prvog tima su otvorena za najbolje, a u planu je stvaranje još jedne selekcije, pionirske ili kadetske, procenićemo - zaključuje trener “crvenih” iz Šapca.
Priča o Radničkom započela 1924. godine, na poljani iza OŠ “Vuk Karadžić”. Radnici su “jurili za krpenjačom”, a potom odlučili da osnuju Radnički. Inicijatori su braća Nikolić (Mihailo, Nikola i Luka).
Pre rata je klub imao problema sa vlastima jer je povezivan sa KPJ. Deo Uprave, simpatizera bili su: Dobrosav Radosavljević Narod, Vera Blagojević, Cale Janković, Dragoljub Jeličić - Biber. Posle su boje Radničkog branili, na terenu ili klupi, nekadašnji reprezentativci Baća Jurišić, Diša Stefanović, rekorder u davalaštvu krvi Dulać Blagojević i mnogi drugi. U predratnim godinama klub je održao predsednik Milorad Arnautović, dok se uloge predsednika u ratnim godinama prihvatio inž. Emerik Ajholcer. Crveni dresovi ležali su skriveni u jednoj humki tokom okupacije, a posle oslobođenja, u maju 1945. klub preuzima Stojan Muškinović. Od 1984. godine do 2013. nosio je ime Radnički Zorka.
Najveći uspeh klub beleži 1980. godine kada se plasirao u Republičku ligu Srbija (ondašnji treći rang SFRJ), a tim su činili radnici “Zorke”, deca radnika, dok su treneri bili nekadašnji igrači Selja Ninković i Mija Petrović, a u istom rangu se takmičio i u periodu SRJ, odnosno SCG.
- Hteli smo da oživimo naš klub, da na teren vratimo Radnički, da očuvamo, nastavimo tradiciju - kaže aktuelni trener i jedan od “reanimatora” kluba Đorđe Mihailović
DUŠAN BLAGOJEVIĆ
Najnoviji broj
18. april 2024.
