USPEŠNI ŠAPČANI: DR SLAĐANA SREDOJEVIĆ
Sreća uvek prati hrabre sanjare
“Pripadam generaciji koja, na žalost, nije imala normalne uslove za izgradnju karijere i drugih ciljeva, usled čega je česta pojava bilo olako odustajanje od ličnih snova. Analizirajući svet oko nas ponekada kroz prizmu predrasuda, ljudi se često ne odvaže ni da pokušaju, jer unapred veruju u neuspeh. Na moju sreću, nešto iznutra mi nikada nije dalo da odustanem od svojih želja i od potrebe za ličnim razvojem. Da jesam, ništa mi se od ovog uzbudljivog puta koji se zove moj život ne bi desilo”, tvrdi Sredojevićeva i svojom pričom svedoči da se istrajnost, građenje znanja i veština uvek isplate, kao i potencijal da se u svakom trenutku sanja dalje i želi više
Početak Slađanine priče liči na uspomene mnogih naših sugrađana rođenih sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Bezbrižnost, dečja graja, miris toplog asfalta koji u sebe upija i amortizuje i najveće dečje snove. Atmosfera svemogućeg, uverenje da se znanjem može pokoriti svet.
Razlike postaju uočljivije tokom devedesetih. Dok većinu njenih vršnjaka počinje da guta beznađe, Sredojevićeva, nošena nepokolebljivom željom da vidi svet, snagom mladosti i ogromnom podrškom porodice, istrajava u svojoj misiji sticanja veština kojim će u budućnosti moći da izgradi život po njenoj meri.
Danas, kada je na svim poljima uspešna i ostvarena žena, onima koji tek kreću na put ličnog i profesionalnog traganja poručuje da se rad, obrazovanje i upornost bez izuzetka isplate odnosno, da sreća prati baš te hrabre posvećenike, te da koliko god izgledale neprijateljski, okolnosti mogu i da se promene, a na nama je da pokušamo i to potvrdimo.
Između bezbrižnosti i discipline
Najranije uspomene na detinjstvo vezane su za ulice “Boška Stojkovića” i „Vuka Karadžića“ i dečja okupljanja tokom letnjih večeri. Posebnu draž imale su posete Staroj robnoj kući gde je zahvaljujući činjenici da joj je otac bio šef, a majka trgovac mogla da zaviri i “iza kulisa”. Osnovnu školu pamti kao hram različitosti, ali i mesto dominacije reda, rada i pravila. Predahe od učenja, često je pronalazila u vožnji rošula kod starog Zabrana i ŠUP škole.
-Sećanja na te najranije dane mogu podeliti u dve kategorije: ona koja su vezana za igru i naša dečja istraživanja, i druga koja se tiču doživljenog u osnovnoj školi “Vuk Karadžić”. Ono po čemu je ta škola bila posebna je činjenica da se tu bolje nego na bilo kom drugom mestu moglo naučiti uvažavanje razlika. Odnosno, bez obzira na to što smo dolazili iz naizgled različitih porodica, imali drugačije vaspitanje, uspeh u školi i interesovanja niko se tih godina nije izdvajao, svi smo bili nekako slični, ujedinjeni vibracijom opšteg optimizma osamdesetih - kaže Slađana Sredojević, i ističe da danas kada prolazi pored svoje osnovne škole u njoj dominira osećaj ponosa, jer “sama ta zgrada, dvorište, nastavni program, dostojanstveno opravdavaju ime koje nose”.
Gledano iz perspektive sadašnjeg trenutka, spoj bezbrižnosti ulične igre sa vršnjacima, sa jedne i poštovanje razlika i discipline ukorenjene u osnovnoj školi, sa druge strane, mogu se uzeti kao činioci jednačine uspešnog savladavanja kasnijih životnih zadataka. Ono što joj je dodatno pomoglo u vremenu koje je usledilo, je adekvatnost i stručnost nastavnika koji su joj znanje nesebično prenosili.
-Iz osnovne škole, pored učiteljice Zore, pamtim gotovo sve nastavnike , jer u tom periodu me dosta toga interesovalo, bila sam odličan đak, iako mi ni u jednom trenutku niko nije rekao da moram da učim. To sam jednostavno osećala iako tada nisam mogla ni da naslutim da je u znanju istinska moć i ulaznica za lepote života- objašnjava Slađana, koja je zbog svoje svestranosti, imala brojne prednosti, ali i teškoću da jasno definiše svoj put.
Ekonomska škola kao posledica trenutka
Ozbiljnija nedoumica se prvi put javila prilikom odabira srednje škole. Širina i svestranost su morale da se usmere, jer početkom devedesetih, sve počinje da se menja. Bezbrižnost prelazi u opštu zabrinutost koja će kasnije prerasti u rat, a znanje zarad znanja više nije na ceni, te Gimnazija u startu otpada.
-Postojao je pritisak da se izabere srednja škola posle koje imate neko zanimanje. To su bile sugestije odraslih, a ja nisam znala šta želim. Imala sam neke apstraktne zamisli, ali je konačni izbor bila srednja ekonomska. Zašto? Verovatno iz razloga da se posle nje što pre zaposlim- priča Slađana, kojoj je srednjoškolski period osenčen tamom tadašnjih društveno političkih dešavanja.
- U višim razredima, stariji drugari iz ulice su odlazili na ratište. Preovladala je tama, a ja sam bila preokupirana daljim ličnim traganjima. Savesno sam učila sve predmete, iako se u nekima nisam pronalazila. Tih godina, jako me k sebi provukla filozofija. U jednom trenutku sam osetila da bi to mogla biti moja buduća profesija, ali se to nije desilo. Razmišljala sam i o arhitekturi, no ni za to nisam imala dovoljno podrške da pokušam, pa sam na kraju, možda i inercijom donela odluku da nastavim školovanje na Ekonomskom fakultetu u Beogradu- ističe Slađana Sredojević.
Žudela sam za svetom, a nismo mogli ni do Segedina
Fakultet je upisala 1993. godine. Periodu najvećeg siromaštva i beznađa. Nije bila sigurna u predmet studiranja, ali je bila svesna jake potrebe da “vidi svet”. Paradoks je bila je činjenica da se tada iz Srbije nije moglo ni do Segedina, a kamo li do “belog sveta”.
Teško vreme za državu, gubitak dostojanstva među sugrađanima, i mučninu koju cela situacija stvara, uspela je da prevaziđe fokusiranošću na cilj: sticanje fakultetske diplome.
-To je bio period velikog siromaštva, destrukcije društva i besperspektivnosti, zbog čega sam patila, ali me od predavanja toj patnji čuvala izuzetna snaga mladosti, koja me gurala napred. Tada sam osvestila u pozadini uvek tinjajuću želju da vidim svet. Dečji snovi o tome da ću tu ideju realizovati preko razmene studenata su se srušili, ali uprkos svemu u meni je postojala nada i nepokolebljivost da će stvari u jednom trenutku da se promene- seća se Slađana, koja se u trećoj godini fakulteta, trenutku najveće izolacije Srbije, usmerava na međunarodnu ekonomiju (Spoljnu i unutrašnju trgovinu), tada ne baš atraktivan smer, ali za nju jedinu opciju, jer asocira na međunarodnu saradnju i otvorenost.
-Izabrala sam taj smer samo sa jednim motivom. Da studiram ono što volim i time budem spremna kada trenutak promene dođe- objašnjava Sredojevićeva, kojoj je rečenica “čini sve što možeš”, vremenom prerasla u životni moto.
Tokom treće i četvrte godine, Slađana je zavolela ekonomiju. Uživala je u učenju, iako, nije imala predstavu kome će u zemlji pod sankcijama biti od koristi spoljna trgovina, ali ono što je interesantno je činjenica da je bila dovoljno snažna i prkosna da sledi sebe.
Osnovne studije završava 1999. godine. Vreme promene, ne da se nije naziralo, nego se činilo crnjim nego što je bilo. Zemlja je bombardovana, a do posla se nije moglo bez partijske knjižice.
Sa odličnim prosekom u indeksu, i koferom punim snova vratila se u rodni Šabac. Tu, na žalost, poslodavcima nije bila potrebna.
-Konkurisala sam na nekoliko mesta kao diplomirani ekonomista, ali sam bila odbijena. Pokušala sam da odem u posetu sestri u Nemačku, samo da se odmorim od svega, ali su me procenili kao “rizičnu”, pa nisam dobila vizu. Onda sam jako patila. Osećala sam se bespomoćno, osećala sam da kao mlad i obrazovan čovek nikom nisam potrebna. Ali, na svu sreću, u mojoj prirodi nije da dugo budem u beznađu, vrlo brzo sam se skupila, i počela da razmišljam šta mogu dalje preduzeti, jer, napokon nisam bila samo ja u pitanju. Sve vreme studiranja sam imala ogromnu podršku roditelja i sestre Katarine , i ne bi bilo fer da to na kraju ne opravdam seća se Slađana, koja posle nekoliko meseci od diplomiranja, odlučuje da ne čeka nego da posao potraži u Beogradu.
Trenutak promene: svet počinje da dolazi meni
Uoči 5. oktobra 2000. godine, počinje da obavlja pripravnički staž u Saveznom ministarstvu finansija. Među odabrane je ušla putem Konkursa za pripravnike otvorenog 1999, inače njenog prvog konkursa na koji se prijavila u Beogradu i koji je, uprkos neverici okoline, prošao u fer pleju. Odnosno, priliku da rade dobili su najbolji sa liste, bez obzira na stranačku pripadnost.
-Posle godinu dana, i nakon položenog stručnog ispita, dobila sam posao stručnog saradnika, a kasnije i savetnika u Sektoru za međunarodnu saradnju. Imala sam jedinstvenu priliku da budem svedok prvih misija koje su dolazile u našu zemlju (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj), i prisustvujem istorijskim sastancima. U obavljanju finansijskih poslova sa inostranstvom, učestvovali su tada i neki najbolji stručnjaci ekonomije i prava u našoj zemlji, a koordinator svega toga je bio ministar i profesor Miroljub Labus - priseća se Sredojevićeva, i kaže da su sve kolege od kojih je tada učila imale dobru dozu savremenog pristupa, ali i ranjivosti i ponosa, u odnosu na ono kroz šta smo kao društvo ranije prošli.
Ovo je bio period u kojem je po Slađaninim rečima, svet kojem je stremila počeo da dolazi njoj u njen život. To su bili dani kada su se brojne dotadašnje odluke pokazale ispravnim, a pre svega odabir smera na fakultetu.
-Smer koji sam izabrala iz ljubavi, doveo je do ostvarenja sna i doveo ceo svet meni- radosno tumači Slađana, koja je zahvaljujući svojoj posvećenosti poslu, kasnije dobila brojne prilike da i sama ode u inostranstvo.
-Prvi odlazak u inostranstvo je bio službeni put u Luksemburg, u Evropsku investicionu banku, potom, službeni put u London u Evropsku banku za obnovu i razvoj. To su bili dani u kojima čovek koji je rođen u gradu koji nije glavni grad zemlje koja je do juče imala čelične granice pomisli da mu život postaje film- opisuje osećanja Sredojevićeva.
Nakon formiranja državne zajednice Srbije i Crne Gore, Savezno ministarstvo prestaje da postoji, a Slađana učestvuje na projektu Svetske banke posvećenom reformi zdravstva u Srbiji. Po isteku godišnjeg ugovora, prelazi ponovo u državnu upravu, odnosno u Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom kao savetnik u Sektoru za donacije i razvojnu pomoć.
-Sa timom sjajnih kolega, u Ministarstvu sam se aktivno bavila finansiranjem razvojnih potreba našeg društva na nacionalnom i na lokalnom nivou. Izučavanje ekonomskih razvojnih politika odvijalo se i tokom mojih višemesečnih boravaka na studijskim putovanjima, najpre u Tokiju a potom i Evropskoj investicionoj banci u Luksemburgu, a istraživanje ove oblasti deo je mog života i danas - ističe Sredojevićeva, koja tri godine kasnije napušta javnu službu i prelazi u Udruženje banaka Srbije, u kojem je na funkciji Specijalnog savetnika za međunarodnu saradnju i danas.
Netipična mama
Kao što smo na početku teksta naveli Slađana Sredojević je ostvarena i u drugim segmentima života. Za sebe kaže da je netipična mama sedmoogodišnjeg Davida, čija porodica funkcioniše u dve države Srbiji i Italiji zemlji njenog muža, Đorđa. Posebno je čini srećnom činjenica, da u svojoj maloj porodici uvek pronalazi podršku za svoje izbore i prekovremeni rad. Ono što Slađanu i Đorđa posebno spaja je strast za putovanjima i traganje za sličnostima u različitim kulturama, jer bez obzira na zidove koje nam političari uporno nameću, svi smo mi samo ljudi koji se isto smejemo i plačemo.
Razlike postaju uočljivije tokom devedesetih. Dok većinu njenih vršnjaka počinje da guta beznađe, Sredojevićeva, nošena nepokolebljivom željom da vidi svet, snagom mladosti i ogromnom podrškom porodice, istrajava u svojoj misiji sticanja veština kojim će u budućnosti moći da izgradi život po njenoj meri.
Danas, kada je na svim poljima uspešna i ostvarena žena, onima koji tek kreću na put ličnog i profesionalnog traganja poručuje da se rad, obrazovanje i upornost bez izuzetka isplate odnosno, da sreća prati baš te hrabre posvećenike, te da koliko god izgledale neprijateljski, okolnosti mogu i da se promene, a na nama je da pokušamo i to potvrdimo.
Između bezbrižnosti i discipline
Najranije uspomene na detinjstvo vezane su za ulice “Boška Stojkovića” i „Vuka Karadžića“ i dečja okupljanja tokom letnjih večeri. Posebnu draž imale su posete Staroj robnoj kući gde je zahvaljujući činjenici da joj je otac bio šef, a majka trgovac mogla da zaviri i “iza kulisa”. Osnovnu školu pamti kao hram različitosti, ali i mesto dominacije reda, rada i pravila. Predahe od učenja, često je pronalazila u vožnji rošula kod starog Zabrana i ŠUP škole.
-Sećanja na te najranije dane mogu podeliti u dve kategorije: ona koja su vezana za igru i naša dečja istraživanja, i druga koja se tiču doživljenog u osnovnoj školi “Vuk Karadžić”. Ono po čemu je ta škola bila posebna je činjenica da se tu bolje nego na bilo kom drugom mestu moglo naučiti uvažavanje razlika. Odnosno, bez obzira na to što smo dolazili iz naizgled različitih porodica, imali drugačije vaspitanje, uspeh u školi i interesovanja niko se tih godina nije izdvajao, svi smo bili nekako slični, ujedinjeni vibracijom opšteg optimizma osamdesetih - kaže Slađana Sredojević, i ističe da danas kada prolazi pored svoje osnovne škole u njoj dominira osećaj ponosa, jer “sama ta zgrada, dvorište, nastavni program, dostojanstveno opravdavaju ime koje nose”.
Gledano iz perspektive sadašnjeg trenutka, spoj bezbrižnosti ulične igre sa vršnjacima, sa jedne i poštovanje razlika i discipline ukorenjene u osnovnoj školi, sa druge strane, mogu se uzeti kao činioci jednačine uspešnog savladavanja kasnijih životnih zadataka. Ono što joj je dodatno pomoglo u vremenu koje je usledilo, je adekvatnost i stručnost nastavnika koji su joj znanje nesebično prenosili.
-Iz osnovne škole, pored učiteljice Zore, pamtim gotovo sve nastavnike , jer u tom periodu me dosta toga interesovalo, bila sam odličan đak, iako mi ni u jednom trenutku niko nije rekao da moram da učim. To sam jednostavno osećala iako tada nisam mogla ni da naslutim da je u znanju istinska moć i ulaznica za lepote života- objašnjava Slađana, koja je zbog svoje svestranosti, imala brojne prednosti, ali i teškoću da jasno definiše svoj put.
Ekonomska škola kao posledica trenutka
Ozbiljnija nedoumica se prvi put javila prilikom odabira srednje škole. Širina i svestranost su morale da se usmere, jer početkom devedesetih, sve počinje da se menja. Bezbrižnost prelazi u opštu zabrinutost koja će kasnije prerasti u rat, a znanje zarad znanja više nije na ceni, te Gimnazija u startu otpada.
-Postojao je pritisak da se izabere srednja škola posle koje imate neko zanimanje. To su bile sugestije odraslih, a ja nisam znala šta želim. Imala sam neke apstraktne zamisli, ali je konačni izbor bila srednja ekonomska. Zašto? Verovatno iz razloga da se posle nje što pre zaposlim- priča Slađana, kojoj je srednjoškolski period osenčen tamom tadašnjih društveno političkih dešavanja.
- U višim razredima, stariji drugari iz ulice su odlazili na ratište. Preovladala je tama, a ja sam bila preokupirana daljim ličnim traganjima. Savesno sam učila sve predmete, iako se u nekima nisam pronalazila. Tih godina, jako me k sebi provukla filozofija. U jednom trenutku sam osetila da bi to mogla biti moja buduća profesija, ali se to nije desilo. Razmišljala sam i o arhitekturi, no ni za to nisam imala dovoljno podrške da pokušam, pa sam na kraju, možda i inercijom donela odluku da nastavim školovanje na Ekonomskom fakultetu u Beogradu- ističe Slađana Sredojević.
Žudela sam za svetom, a nismo mogli ni do Segedina
Fakultet je upisala 1993. godine. Periodu najvećeg siromaštva i beznađa. Nije bila sigurna u predmet studiranja, ali je bila svesna jake potrebe da “vidi svet”. Paradoks je bila je činjenica da se tada iz Srbije nije moglo ni do Segedina, a kamo li do “belog sveta”.
Teško vreme za državu, gubitak dostojanstva među sugrađanima, i mučninu koju cela situacija stvara, uspela je da prevaziđe fokusiranošću na cilj: sticanje fakultetske diplome.
-To je bio period velikog siromaštva, destrukcije društva i besperspektivnosti, zbog čega sam patila, ali me od predavanja toj patnji čuvala izuzetna snaga mladosti, koja me gurala napred. Tada sam osvestila u pozadini uvek tinjajuću želju da vidim svet. Dečji snovi o tome da ću tu ideju realizovati preko razmene studenata su se srušili, ali uprkos svemu u meni je postojala nada i nepokolebljivost da će stvari u jednom trenutku da se promene- seća se Slađana, koja se u trećoj godini fakulteta, trenutku najveće izolacije Srbije, usmerava na međunarodnu ekonomiju (Spoljnu i unutrašnju trgovinu), tada ne baš atraktivan smer, ali za nju jedinu opciju, jer asocira na međunarodnu saradnju i otvorenost.
-Izabrala sam taj smer samo sa jednim motivom. Da studiram ono što volim i time budem spremna kada trenutak promene dođe- objašnjava Sredojevićeva, kojoj je rečenica “čini sve što možeš”, vremenom prerasla u životni moto.
Tokom treće i četvrte godine, Slađana je zavolela ekonomiju. Uživala je u učenju, iako, nije imala predstavu kome će u zemlji pod sankcijama biti od koristi spoljna trgovina, ali ono što je interesantno je činjenica da je bila dovoljno snažna i prkosna da sledi sebe.
Osnovne studije završava 1999. godine. Vreme promene, ne da se nije naziralo, nego se činilo crnjim nego što je bilo. Zemlja je bombardovana, a do posla se nije moglo bez partijske knjižice.
Sa odličnim prosekom u indeksu, i koferom punim snova vratila se u rodni Šabac. Tu, na žalost, poslodavcima nije bila potrebna.
-Konkurisala sam na nekoliko mesta kao diplomirani ekonomista, ali sam bila odbijena. Pokušala sam da odem u posetu sestri u Nemačku, samo da se odmorim od svega, ali su me procenili kao “rizičnu”, pa nisam dobila vizu. Onda sam jako patila. Osećala sam se bespomoćno, osećala sam da kao mlad i obrazovan čovek nikom nisam potrebna. Ali, na svu sreću, u mojoj prirodi nije da dugo budem u beznađu, vrlo brzo sam se skupila, i počela da razmišljam šta mogu dalje preduzeti, jer, napokon nisam bila samo ja u pitanju. Sve vreme studiranja sam imala ogromnu podršku roditelja i sestre Katarine , i ne bi bilo fer da to na kraju ne opravdam seća se Slađana, koja posle nekoliko meseci od diplomiranja, odlučuje da ne čeka nego da posao potraži u Beogradu.
Trenutak promene: svet počinje da dolazi meni
Uoči 5. oktobra 2000. godine, počinje da obavlja pripravnički staž u Saveznom ministarstvu finansija. Među odabrane je ušla putem Konkursa za pripravnike otvorenog 1999, inače njenog prvog konkursa na koji se prijavila u Beogradu i koji je, uprkos neverici okoline, prošao u fer pleju. Odnosno, priliku da rade dobili su najbolji sa liste, bez obzira na stranačku pripadnost.
-Posle godinu dana, i nakon položenog stručnog ispita, dobila sam posao stručnog saradnika, a kasnije i savetnika u Sektoru za međunarodnu saradnju. Imala sam jedinstvenu priliku da budem svedok prvih misija koje su dolazile u našu zemlju (Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj), i prisustvujem istorijskim sastancima. U obavljanju finansijskih poslova sa inostranstvom, učestvovali su tada i neki najbolji stručnjaci ekonomije i prava u našoj zemlji, a koordinator svega toga je bio ministar i profesor Miroljub Labus - priseća se Sredojevićeva, i kaže da su sve kolege od kojih je tada učila imale dobru dozu savremenog pristupa, ali i ranjivosti i ponosa, u odnosu na ono kroz šta smo kao društvo ranije prošli.
Ovo je bio period u kojem je po Slađaninim rečima, svet kojem je stremila počeo da dolazi njoj u njen život. To su bili dani kada su se brojne dotadašnje odluke pokazale ispravnim, a pre svega odabir smera na fakultetu.
-Smer koji sam izabrala iz ljubavi, doveo je do ostvarenja sna i doveo ceo svet meni- radosno tumači Slađana, koja je zahvaljujući svojoj posvećenosti poslu, kasnije dobila brojne prilike da i sama ode u inostranstvo.
-Prvi odlazak u inostranstvo je bio službeni put u Luksemburg, u Evropsku investicionu banku, potom, službeni put u London u Evropsku banku za obnovu i razvoj. To su bili dani u kojima čovek koji je rođen u gradu koji nije glavni grad zemlje koja je do juče imala čelične granice pomisli da mu život postaje film- opisuje osećanja Sredojevićeva.
Nakon formiranja državne zajednice Srbije i Crne Gore, Savezno ministarstvo prestaje da postoji, a Slađana učestvuje na projektu Svetske banke posvećenom reformi zdravstva u Srbiji. Po isteku godišnjeg ugovora, prelazi ponovo u državnu upravu, odnosno u Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom kao savetnik u Sektoru za donacije i razvojnu pomoć.
-Sa timom sjajnih kolega, u Ministarstvu sam se aktivno bavila finansiranjem razvojnih potreba našeg društva na nacionalnom i na lokalnom nivou. Izučavanje ekonomskih razvojnih politika odvijalo se i tokom mojih višemesečnih boravaka na studijskim putovanjima, najpre u Tokiju a potom i Evropskoj investicionoj banci u Luksemburgu, a istraživanje ove oblasti deo je mog života i danas - ističe Sredojevićeva, koja tri godine kasnije napušta javnu službu i prelazi u Udruženje banaka Srbije, u kojem je na funkciji Specijalnog savetnika za međunarodnu saradnju i danas.
Netipična mama
Kao što smo na početku teksta naveli Slađana Sredojević je ostvarena i u drugim segmentima života. Za sebe kaže da je netipična mama sedmoogodišnjeg Davida, čija porodica funkcioniše u dve države Srbiji i Italiji zemlji njenog muža, Đorđa. Posebno je čini srećnom činjenica, da u svojoj maloj porodici uvek pronalazi podršku za svoje izbore i prekovremeni rad. Ono što Slađanu i Đorđa posebno spaja je strast za putovanjima i traganje za sličnostima u različitim kulturama, jer bez obzira na zidove koje nam političari uporno nameću, svi smo mi samo ljudi koji se isto smejemo i plačemo.
Ljudski dodir u prenošenju znanja
Uporedo sa poslom razvijala se i akademska karijera. Sredojevićeva tvrdi da nije planirala da svoje zvanje kruniše doktoratom, već se želja javila po povratku sa usavršavanja u Luksemburgu 2007. godine. Zahvaljujući doktoratu na Ekonomskom fakultetu na temu Javno privatnog partnerstva i mogućnosti finansiranja infrastrukture na Balkanu, kao i knjizi koja je na osnovu teze objavljena (Arhipelag, 2010), Slađanu danas pozivaju kao stručnog konsultanta i saradnika brojne organizacije poput Stalne konferencije gradova i opština, NALED-a, USAID-a, Londonskog Ekonomista. Međutim, posebno joj je drago prenošenje znanja studentima, jer ima tu čast da bude predavač i na međunarodnom master programu iz oblasti javnih nabavki na Pravnom fakultetu u Beogradu.
-U nastavi, nije poenta samo stati pred studente i ispričati im lekciju. Najbinije je da oni u vama osete razumevanje i želju da im pomognete i prenesete svoje iskustvo koje im može koristiti u njihovom poslu. Poenta je u ljudskom dodiru- ističe Sredojevićeva.
Ne plašim se odgovornosti
U Udruženju banaka, Sredojevićeva je razvila brojne poslove u domenu međunarodne saradnje i edukacije. Sa Evropskom bankarskom federacijom, čije je središte u Briselu učestvuje u razvoju finansijske edukacije u Evropi i realizaciji brojnih projekata, poput Evropskog kviza novca , u kojem je ove godine učestvovala i Šabačka gimnazija.
-U ovom udruženju sarađujem sa 30 banaka u zemlji, i puno kolega širom sveta, što iziskuje dosta energije i veliku koordinaciju, ali i zadovoljstvo raditi nešto što niko nije pre vas, i što će ostati iza vas- kaže Sredojevićeva koja je aktivna i u Evropskoj bankarskoj trening mreži, iz Brisela, koja broji 42 članice, i gde se trenutno nalazi na funkciji potpresednice cele asocijacije i presedavajuće u Komitetu za finansijsku pismenost.
-Ne plašim se odgovornosti. U godinama sam kada imam samopouzdanje da preuzmem takve stvari, a motiviše me pre svega novo znanje i iskustvo. Želja za znanjem me nikada neće napustiti. Čak i kada mislim da želim da pojednostavim stvari, to se ne desi jer je potreba za novim izazovima jača- objašnjava Slađana.
Elvisovim stopama
Slađanina priča služi kao primer da od snova nikada ne smemo odustati, koliko god nam se velikim oni činili. O tome svedoči njen ceo dosadašnji put, ali i činjenica da je kao velika ljubiteljka muzike i Elvisa Prislija, uspela, zahvaljujući ohrabrivanju muža da poseti Memfis, mesto gde je Elvis rođen i živeo.
-Đorđo i David su inisistirali da “mama ide da ostvari svoj san”, i tako smo se sa četvorogodišnjim detetom našli u Americi. Bilo je predivno, cilj je bio Memfis, i sve vreme boravka u tom gradu, nisam skidala osmeh sa lica pet dana i pet noći. Ni danas ne mogu da verujem da mi se to zaista dogodilo - kaže Slađana.
T.Trifković
Najnoviji broj
18. april 2024.
