TEŽAK, ALI MOGUĆ PUT
BEG IZ PAKLA DROGE
Počelo je od marihuane, a završilo se heroinom. “Igra” je trajala dve godine. Odluka da traži pomoć, po njenim rečima, najbolje što je uradila za sebe i svoje najbliže
Retko možemo čuti da je atletičarka postala heroinski zavisnik, a još ređe da je izašla iz “začaranog kruga”. Sve je počelo od velikog, društva, dugih noći i želje za dokazivanjem.
- Vodila sam zdrav život i bila dete za primer. Na incijativu svojih roditelja upisala sam Hemijsku školu. Želela sam Umetničku, jer imam dar za crtanje. Sve što sam osećala mogla sam preneti na papir. Jedino tada sam bila potpuna – počinje svoju priču Vesna.
Uklapanje u neželjeno
U igri da se uklopim sa ostalim učenicima izgubila sam sopstvenu ličnost. Prvu cigaru zapalila sam u srednjoj školi. Nije mi se svidela, ali sam kako bih se uklopila nastavila da pušim – ističe Vesna.
Upoznavajući nove ljudi susretala se sa stvarima koje su joj bile strane. Uvek je bilo onih koji su davali sve od sebe da se oseća jadno ukoliko nešto neće ili ne sme. U njihovoj igri se nikad nije povlačila. Naivnost i želja da je ljudi prihvate terala je u ništavilo.
- Nakon srednje škole želela sam da nastavim sa školovanjem ali “nije mi se dalo”. Otac je ostao bez posla, a petočlanu porodicu mama nije mogla sama da prehrani. Tada mi je našla posao. Neodlazak na fakultet, bio je dodatan udarac za mene - dodaje Vesna.
Droga kao hrana
Kako sve ima dobre i loše strane, Vesna je i u poslu našla inspiraciju za autodestrukciju.
- Zarađujući, dobila sam podstrek za samouništenje. Sve je poteklo iz zezanja. Duge noći, okupljanja, veliko društvo i puno poroka. Klinci ogromne želje za dokazivanjem. Počelo je od marihuane, a završilo se heroinom. Ta “igra” trajala je 2 godine.
- Droga je bila moja rutina, kao nekome jutarnja kafa. Bez nje nisam mogla da funkcionišem. Čim bih završila sa smenom, otišla bih kući i zatvorila se u četiri zida. Mrak je tada uveliko bio moj najbolji prijatelj – ističe Vesna.
Kako su apetiti za drogom rasli, snalazila se na razne načine u potrazi za novcem. Dešavali su se i konflikti sa policijom. Tada joj već niko nije ni bio bitan.
U zamci (ne)prijatelja
- Roditelji godinama ništa nisu znali, a ja sam za kratko vreme odlučila da odem od kuće i iznajmim stan. Verovala sam da imam mnogo prijatelja koji će za mene uvek biti tu. Bila sam naivna. Nisam znala da u njima nema ništa osim heroina – ističe Vesna i dodaje da je došlo vreme kada je krug ljudi oko nje počeo da se sužava.
Jedni za drugim su “odlazili”. Veruje da se posle dva dana njih niko nije sećao. Doživela je da joj drug umre u naručju. To je možda bio prelomni trenutak u odluci da krene na odvikavanje.
- Dok sam gledala njihova tela kako nepomično leže, čekajući sledeću dozu, istisla sam heroin iz šprica u sudoperu i okrenula se i otišla. Odlučila sam da tražim pomoć od porodice – ističe Vesna i dodaje da je od “prijatelja” slušala samo podmukli smeh, a videla jedino leđa.
- Nikada neću zaboraviti reči “daj bre nećeš uspeti”. Izašavši iz tog društva ostala sam sama. Nisam želela da se lečim u bolnici, već kod kuće. S obzirom na to da je moja sestra, medicinska sestra, pomogla mi je dosta u tome.
Uz porodicu do izlečenja
Vesna je ubrzo počela sa korišćenjem blokatora i ostalih medikamenata. Agonija je trajala godinu dana, ali se isplatila. Kako kaže, odluka da traži pomoć je jedino dobro što je uradila za sebe i svoje najbliže. Nije ni znala da će joj ona promeniti život. Kao što je to na koban način učinila odluka da ode od kuće.
Kad je saopštila roditeljima šta se dešava, ostali su u šoku.
- I sada se sećam majke koja me je u očajnom stanju, gledala sa suzama na licu. Dozvolila sam sebi da ljudi koji su mi dali život, budu tako daleko od mog srca. I dan - danas sam zbog toga jako ljuta na sebe. Nikada im tu patnju ne mogu nadoknaditi. Krivicu ću, mislim, osećati ceo život – zaključuje Vesna
- Vodila sam zdrav život i bila dete za primer. Na incijativu svojih roditelja upisala sam Hemijsku školu. Želela sam Umetničku, jer imam dar za crtanje. Sve što sam osećala mogla sam preneti na papir. Jedino tada sam bila potpuna – počinje svoju priču Vesna.
Uklapanje u neželjeno
U igri da se uklopim sa ostalim učenicima izgubila sam sopstvenu ličnost. Prvu cigaru zapalila sam u srednjoj školi. Nije mi se svidela, ali sam kako bih se uklopila nastavila da pušim – ističe Vesna.
Upoznavajući nove ljudi susretala se sa stvarima koje su joj bile strane. Uvek je bilo onih koji su davali sve od sebe da se oseća jadno ukoliko nešto neće ili ne sme. U njihovoj igri se nikad nije povlačila. Naivnost i želja da je ljudi prihvate terala je u ništavilo.
- Nakon srednje škole želela sam da nastavim sa školovanjem ali “nije mi se dalo”. Otac je ostao bez posla, a petočlanu porodicu mama nije mogla sama da prehrani. Tada mi je našla posao. Neodlazak na fakultet, bio je dodatan udarac za mene - dodaje Vesna.
Droga kao hrana
Kako sve ima dobre i loše strane, Vesna je i u poslu našla inspiraciju za autodestrukciju.
- Zarađujući, dobila sam podstrek za samouništenje. Sve je poteklo iz zezanja. Duge noći, okupljanja, veliko društvo i puno poroka. Klinci ogromne želje za dokazivanjem. Počelo je od marihuane, a završilo se heroinom. Ta “igra” trajala je 2 godine.
- Droga je bila moja rutina, kao nekome jutarnja kafa. Bez nje nisam mogla da funkcionišem. Čim bih završila sa smenom, otišla bih kući i zatvorila se u četiri zida. Mrak je tada uveliko bio moj najbolji prijatelj – ističe Vesna.
Kako su apetiti za drogom rasli, snalazila se na razne načine u potrazi za novcem. Dešavali su se i konflikti sa policijom. Tada joj već niko nije ni bio bitan.
U zamci (ne)prijatelja
- Roditelji godinama ništa nisu znali, a ja sam za kratko vreme odlučila da odem od kuće i iznajmim stan. Verovala sam da imam mnogo prijatelja koji će za mene uvek biti tu. Bila sam naivna. Nisam znala da u njima nema ništa osim heroina – ističe Vesna i dodaje da je došlo vreme kada je krug ljudi oko nje počeo da se sužava.
Jedni za drugim su “odlazili”. Veruje da se posle dva dana njih niko nije sećao. Doživela je da joj drug umre u naručju. To je možda bio prelomni trenutak u odluci da krene na odvikavanje.
- Dok sam gledala njihova tela kako nepomično leže, čekajući sledeću dozu, istisla sam heroin iz šprica u sudoperu i okrenula se i otišla. Odlučila sam da tražim pomoć od porodice – ističe Vesna i dodaje da je od “prijatelja” slušala samo podmukli smeh, a videla jedino leđa.
- Nikada neću zaboraviti reči “daj bre nećeš uspeti”. Izašavši iz tog društva ostala sam sama. Nisam želela da se lečim u bolnici, već kod kuće. S obzirom na to da je moja sestra, medicinska sestra, pomogla mi je dosta u tome.
Uz porodicu do izlečenja
Vesna je ubrzo počela sa korišćenjem blokatora i ostalih medikamenata. Agonija je trajala godinu dana, ali se isplatila. Kako kaže, odluka da traži pomoć je jedino dobro što je uradila za sebe i svoje najbliže. Nije ni znala da će joj ona promeniti život. Kao što je to na koban način učinila odluka da ode od kuće.
Kad je saopštila roditeljima šta se dešava, ostali su u šoku.
- I sada se sećam majke koja me je u očajnom stanju, gledala sa suzama na licu. Dozvolila sam sebi da ljudi koji su mi dali život, budu tako daleko od mog srca. I dan - danas sam zbog toga jako ljuta na sebe. Nikada im tu patnju ne mogu nadoknaditi. Krivicu ću, mislim, osećati ceo život – zaključuje Vesna
Život posle mraka
Vesna već godinama vodi normalan, život, ima stalan posao i oko 17 godina radnog staža. Dobrovoljan je davalac krvi, a hobi joj je neostvareni san - pravljenje skulptura, lampi, i nameštaja. Ponekad sretne ljude koji su joj podsetnik svih loših odluka. Tada pređe ulicu.
K.Jekić
Najnoviji broj
25. april 2024.
