KAKO AFIRMISATI POTENCIJALE ŠAPCA U BUDUĆOJ REGIONALIZACIJI SRBIJE
VELIKI MIRAZ MALOG PARIZA
Pitanje regionalizacije Srbije postaje tema oko koje se „lome koplja“ različitih političkih, ekonomskih, regionalnih i drugih interesa. Intenziviranjem priče o regionalizaciji, zagovornici kao da žele da „na brzinu“ nametnu neki od svojih projekata, u kojima je položaj Šapca manje-više isti: predlaže se da ovaj grad bude deo neke od regija u kojima bi centar bili gradovi: Užice, Valjevo ili Sremska Mitrovica. Može li se javnost u ovom gradu pokrenuti da se uključi u razmatranje ovog ozbiljnog pitanja, koje će od
Aktuelne rasprave u medijima, na okruglim stolovima i u političkim i naučnim krugovima, o tome kako treba urediti državnu strukturu Srbije, intenzivirane su poslednjih meseci do te mere da to postaje „pitanje svih pitanja“ za budućnost ove zemlje. Te rasprave imaju svoje ozbiljno „pokriće“ u činjenici da se Srbija kao država opredelila za priključenje Evropskoj Uniji, a kao što je poznato svih 27 država ove asocijacije ima neki od oblika decentralizovane vlasti i različite forme regiona. Iskustva evropskih država podrazumevaju da i Srbija, na putu priključenja, ispuni mnoge standarde koji u ovim državama već postoje, pa dakle i iskustvo prenošenja centralnog oblika odlučivanja na regionalne i lokalne nivoe.
Ovaj zahtev evropske dvadesetsedmorice da Srbija u procesu priključenja modernizuje svoju državu i njen servis što više približi građaninu, poslužio je „kao vetar u leđa“ zagovornicima različitih političkih, ekonomskih, nacionalnih i lokalpatriotskih i drugih interesa da plasiraju vlastito viđenje buduće regionalizovane i decentralizovane Srbije i da pokušaju da ga nametnu kao nezamenljiv. Tako su se Srbija i njeni građani našli pred složenim problemom, koji opravdanu potrebu da se država učini efikasnom i da se što jednostavnijim učini donošenje njenih odluka od svakodnevnog interesa za ljude, našli pred novim izazovom. Taj izazov se, najblaže, može okarakterisati na sledeći način: kako u procesu regionalizacije i decentralizacije Srbije sprečiti pojave njene federalizacije i stvaranje veštačkih „poludržavica“ na njenom tlu. Ako se takve pojave i tendencije ne zaustave i ako se ovom pitanju ne priđe tako da se u njegovo rešavanje ne uključe svi valjani argumenti i sva pamet ove zemlje, postoji opravdana bojazan da će neki od već ponuđenih modela regionalizovane Srbije biti prihvaćen i da će zaživeti. A ako zažive, ti modeli će dovesti do još većeg zaostajanja mnogih delova Srbije i prelivanja potencijala kojima oni raspolažu u nove centre.
Ovaj zahtev evropske dvadesetsedmorice da Srbija u procesu priključenja modernizuje svoju državu i njen servis što više približi građaninu, poslužio je „kao vetar u leđa“ zagovornicima različitih političkih, ekonomskih, nacionalnih i lokalpatriotskih i drugih interesa da plasiraju vlastito viđenje buduće regionalizovane i decentralizovane Srbije i da pokušaju da ga nametnu kao nezamenljiv. Tako su se Srbija i njeni građani našli pred složenim problemom, koji opravdanu potrebu da se država učini efikasnom i da se što jednostavnijim učini donošenje njenih odluka od svakodnevnog interesa za ljude, našli pred novim izazovom. Taj izazov se, najblaže, može okarakterisati na sledeći način: kako u procesu regionalizacije i decentralizacije Srbije sprečiti pojave njene federalizacije i stvaranje veštačkih „poludržavica“ na njenom tlu. Ako se takve pojave i tendencije ne zaustave i ako se ovom pitanju ne priđe tako da se u njegovo rešavanje ne uključe svi valjani argumenti i sva pamet ove zemlje, postoji opravdana bojazan da će neki od već ponuđenih modela regionalizovane Srbije biti prihvaćen i da će zaživeti. A ako zažive, ti modeli će dovesti do još većeg zaostajanja mnogih delova Srbije i prelivanja potencijala kojima oni raspolažu u nove centre.
Najnoviji broj
18. april 2024.
