Novi roman Aleksandra Gatalice
Poslednji argonaut
“Sećanja sto sedam i po milijardi ljudi koji su živeli od drevnog Ura do danas. Ljudski, emotivni “Gugl” nadmoćniji od mreže. Čovek je jedini original, sve ostalo su njegove kopije. Prava avantura se preselila u romane
„Zaboraviti sve ili se sećati svega - šta je veće prokletstvo?“ slogan je romana „Poslednji argonaut“ Aleksandra Gatalice i predstavlja sintezu celokupnog spisateljskog i intelektualnog znanja književnika. U svojim knjigama autor drži do dobre sadržajne naracije i trudi se da sačuva priču i pričanje na najbolji način što je slučaj i u novom romanu koji se bavi naučnom zagonetkom. Sadržinski i smisaono događaji su povezani u venac koji plete glavni junak tokom neobičnog životnog putovanja. U Biblioteci šabačkoj nedavno je roman predstavljen čitalačkoj publici.
Ideju za roman pronašli ste u naučnom istraživanju koje se bavi potencijalom ljudskog mozga.
- Deset procenata našeg mozga čine neuroni i oni uglavnom rade sve. Od osnovnog funkncionisanja organizma do činjenice ko smo to mi, čega se sećamo i koga volimo. Devedeset procenata u našem mozgu su glijalne ćelije za koje se mislilo da ne rade ništa. Novija otkrića su konstatovala da glijalne ćelije nešto ipak rade. Pre nekoliko godina pročitao sam referate na tu temu u kojima je otkriveno da dve takve ćelije komuniciraju kalcijumskim talasima. Ako komuniciraju, to znači da saopštavaju nešto jedna drugoj. Mi i dalje ne znamo šta one saopštavaju jedna drugoj, a tu počinje moj roman, iza činjenice da imamo toliki broj ćelija koje naizgled ništa ne rade je jedna vrlo jednostavna, a opet zamršena i inspirativna ideja. Uz pomoć dubinskih moždanih nadražaja, heroj romana se vraća u kompletna sećanja na prostor-vreme i sve odjednom izgleda drugačije. Istorija tu nije od velike pomoći, stare navike još manje. Treba se snaći u novom okruženju koje je stvarno koliko i život sam i ispunjavaju ga ljudi sa svim svojim manama, pakostima i opasnostima koje oko sebe šire. Nakon smrti junak spoznaje da su sva njegova potpuna sećanja na jednom mitskom mestu pomešana sa svim potpunim sećanjima svih ljudi koji su od drevnog grada Ur do danas živeli. Pretpostavlja se, sto sedam i po milijardi (107.428.659.237). Zamislite da je to moguće, zamislite snagu sećanja svih ljudi, ona bi bila nalik božanskoj snazi, a to jeste intriga vredna romana. Napravio sam emotivni ljudski “Gugl” koji je nadmoćniji od ove mreže samim tim što ga sačinjavaju ljudi, a ne stranice sa često pogrešnim podacima. Čovek je zapravo jedini original, sve ostalo su njegove mašinske kopije.
Roman privlači i intrigira samim naslovom. Ko je zapravo poslednji argonaut?
- Ako je “Veliki rat” roman moje karijere, ovo je roman mog života i u mnogo čemu je autobiografski. Ovo je na neki način roman koji pokušava čitaocima da pokaže i meni kao piscu šta je zapravo to sećanje. Postoje dve vrste sećanja. Jedna je normativno ili taksativno sećanje na podatke na istoriju, a ono drugo i mnogo važnije je emotivno sećanje. Sećate se brojeva telefona, nečega što ste kao određen stručnjak naučili, ali to nema emotivnu vrednost. Imate drugu mnogo važniju vrstu sećanja, emotivnih. To je niz pitanja koja se postavljaju čoveku kada se probudi iz kome, Kako se zovete? Gde ste se rodili? Ko su vam roditelji?Kako ste odrastali i živeli? Imamo tri vremenski omeđene celine u našim životima. Trenutak sadašnji za koji ne znamo šta je. To je beskrajno pomeranje malog vremenskog intervala koji živi sa nama. Imamo budućnost, koja nije baš saznajna, osim ako niste Tarabić. Onda nam ostaje ta prošlost koja nas određuje i koja nam daje emotivnu boju. Kada zaboravite emocije koje vas vezuju za prošlost vi ste zaboravili ko ste. Naime, moj junak je zaboravio sve što se tiče njega kao čoveka i tu je krenuo u potragu za sobom samim. Dolazi u eksperimentalni zavod gde pokušava da vrati sećanje, a lekar ne može da mu pomogne, jer su u pitanju emocije. Ipak, može da mu ponudi nešto drugo, a to je kontakt sa sećanjem svih ljudi koji ikada živeli na Zemlji. On to oberučke prihvata, jer donekle shvata da je pisac i tada počinje avantura i prava potraga. Na kraju pronašao je sebe, a usput i porodicu. A to nije malo, zar ne?
Koliko se “Poslednji argonaut” razlikuje od Vaših dosadašnjih knjiga?
- Kao nebo i zemlja. To je jedini način da pisac ostane svež i nov. Obično kažem da je “Veliki rat” istorijski roman, a ovo je idealistički roman. Zajedničko im je samo slovo “I” na početku i ništa drugo. Oko četiri godine sam radio na knjizi i to je neki moj tempo, ali sasvim je drugačija bila tematika i način pisanja, pristupanja knjizi. U celini mogu da kažem da sam se zabavljao koliko će nadam se i čitaoci. Reč je o potrazi, jer argonauti traže zlatno runo. U ovom slučaju zlatno runo je sreća u životu svih nas. Moram da istaknem da sam veoma zadovoljan što sam napisao prvi put roman sa nesumnjivo srećnim krajem. Nije lako napisati takav roman, zato što je to obično privilegija literature koja ne pretenduje da bude ozbiljna ili velika, nego nas na jednostavan način upućuje kako da budemo srećni i kako da pronađemo smirenje i zadovoljstvo. Ovde je upleteno mnogo toga, ali kraj je srećan. Potraga ne samo za srećom i za ljubavlju, svih nas, nego i za onim što možemo nazvati emotivnim sećanjem svih nas.
Koliko danas tragamo za avanturom?
- Ne znam da li je u XIX veku bilo zanimljivije nego danas, ali smo sada lišeni svake potrage. Na jedan klik od nas se nalaze i tačne i netačne informacije i podaci o svemu što možete da zamisliti i što ne možete zamisliti. Tako da neka posebna potraga za nečim što je informacija ili avantura ako hoćete više ne postoji, avantura se nalazi čim upalite ekran računara, a to baš i nije ona prava avantura. Tako da se ona prava avantura, ona ljudska zaista preselila u romane.
Koliko se danas čita u Srbiji?
- Mislim da se bolje čita nego što se misli. Čita se nekritički sve i svašta i to je činjenica, ali imamo i pravih čitalaca, tako da ja idući Srbijom, a sa “Velikim ratom” sam je prošao i od istoka ka zapadu i severa ka jugu, mogu da kažem da se čita bolje nego što bi ljudi zamislili, naročito u manjim sredinama, gde nije toliki izbor. Šabac nije takva sredina, ali se ovde dobro čita, naravno. Kako idete ka manjim mestima gde nema mnogo senzacije i spektakla čita se sve bolje i bolje. Volim manja mesta, jer se u njima odlično čita.
Šabac je moj grad
- Šabac je posle Beograda i Novog Sada moj treći grad. Osećam se kao kod kuće i srećan sam, jer sam ovde imao priliku da predstavim i svoj najnoviji roman. Nakon “Velikog rata”, ovo je najvažnija knjiga koju sam napisao. Ona tek počinje da živi i prva predstavljanja su odlična preporuka za čitanje.
Aleksandar Gatalica rođen je 1964. u Beogradu. Diplomirao je na katedri za Svetsku književnost 1989. Pojavljuje se na srpskoj književnoj sceni 1993. godine i od tada je objavio 11 knjiga. Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na deset evropskih jezika. Poznat je i kao prevodilac (prvi put je preveo četiri antičke drame na srpski jezik, Euripidove Alkestidu, Bahantkinje i Ifigeniju u Aulidi i Sofoklovog Edipa na Kolonu), preveo je i pesničku zaostavštinu pesnika koji nisu potpunije prevođeni (Mimnermo, Solon, Sapfa). U prevodu Gatalice do sada su na pozorišnu scenu postavljene tri antičke drame. Kao muzički kritičar, pisao je kritike za dnevne listove Glas javnosti i Večernje novosti. Dobitnik je nagrada Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Umberto Saba, Nagrade Udruženja dramskih umetnika, Stevan Sremac. Januara 2013. dobio je najprestižnije domaće književno priznanje NIN-ovu nagradu za roman “Veliki rat”, a mesec dana kasnije i nagradu Meša Selimović za isto delo.
Ideju za roman pronašli ste u naučnom istraživanju koje se bavi potencijalom ljudskog mozga.
- Deset procenata našeg mozga čine neuroni i oni uglavnom rade sve. Od osnovnog funkncionisanja organizma do činjenice ko smo to mi, čega se sećamo i koga volimo. Devedeset procenata u našem mozgu su glijalne ćelije za koje se mislilo da ne rade ništa. Novija otkrića su konstatovala da glijalne ćelije nešto ipak rade. Pre nekoliko godina pročitao sam referate na tu temu u kojima je otkriveno da dve takve ćelije komuniciraju kalcijumskim talasima. Ako komuniciraju, to znači da saopštavaju nešto jedna drugoj. Mi i dalje ne znamo šta one saopštavaju jedna drugoj, a tu počinje moj roman, iza činjenice da imamo toliki broj ćelija koje naizgled ništa ne rade je jedna vrlo jednostavna, a opet zamršena i inspirativna ideja. Uz pomoć dubinskih moždanih nadražaja, heroj romana se vraća u kompletna sećanja na prostor-vreme i sve odjednom izgleda drugačije. Istorija tu nije od velike pomoći, stare navike još manje. Treba se snaći u novom okruženju koje je stvarno koliko i život sam i ispunjavaju ga ljudi sa svim svojim manama, pakostima i opasnostima koje oko sebe šire. Nakon smrti junak spoznaje da su sva njegova potpuna sećanja na jednom mitskom mestu pomešana sa svim potpunim sećanjima svih ljudi koji su od drevnog grada Ur do danas živeli. Pretpostavlja se, sto sedam i po milijardi (107.428.659.237). Zamislite da je to moguće, zamislite snagu sećanja svih ljudi, ona bi bila nalik božanskoj snazi, a to jeste intriga vredna romana. Napravio sam emotivni ljudski “Gugl” koji je nadmoćniji od ove mreže samim tim što ga sačinjavaju ljudi, a ne stranice sa često pogrešnim podacima. Čovek je zapravo jedini original, sve ostalo su njegove mašinske kopije.
Roman privlači i intrigira samim naslovom. Ko je zapravo poslednji argonaut?
- Ako je “Veliki rat” roman moje karijere, ovo je roman mog života i u mnogo čemu je autobiografski. Ovo je na neki način roman koji pokušava čitaocima da pokaže i meni kao piscu šta je zapravo to sećanje. Postoje dve vrste sećanja. Jedna je normativno ili taksativno sećanje na podatke na istoriju, a ono drugo i mnogo važnije je emotivno sećanje. Sećate se brojeva telefona, nečega što ste kao određen stručnjak naučili, ali to nema emotivnu vrednost. Imate drugu mnogo važniju vrstu sećanja, emotivnih. To je niz pitanja koja se postavljaju čoveku kada se probudi iz kome, Kako se zovete? Gde ste se rodili? Ko su vam roditelji?Kako ste odrastali i živeli? Imamo tri vremenski omeđene celine u našim životima. Trenutak sadašnji za koji ne znamo šta je. To je beskrajno pomeranje malog vremenskog intervala koji živi sa nama. Imamo budućnost, koja nije baš saznajna, osim ako niste Tarabić. Onda nam ostaje ta prošlost koja nas određuje i koja nam daje emotivnu boju. Kada zaboravite emocije koje vas vezuju za prošlost vi ste zaboravili ko ste. Naime, moj junak je zaboravio sve što se tiče njega kao čoveka i tu je krenuo u potragu za sobom samim. Dolazi u eksperimentalni zavod gde pokušava da vrati sećanje, a lekar ne može da mu pomogne, jer su u pitanju emocije. Ipak, može da mu ponudi nešto drugo, a to je kontakt sa sećanjem svih ljudi koji ikada živeli na Zemlji. On to oberučke prihvata, jer donekle shvata da je pisac i tada počinje avantura i prava potraga. Na kraju pronašao je sebe, a usput i porodicu. A to nije malo, zar ne?
Koliko se “Poslednji argonaut” razlikuje od Vaših dosadašnjih knjiga?
- Kao nebo i zemlja. To je jedini način da pisac ostane svež i nov. Obično kažem da je “Veliki rat” istorijski roman, a ovo je idealistički roman. Zajedničko im je samo slovo “I” na početku i ništa drugo. Oko četiri godine sam radio na knjizi i to je neki moj tempo, ali sasvim je drugačija bila tematika i način pisanja, pristupanja knjizi. U celini mogu da kažem da sam se zabavljao koliko će nadam se i čitaoci. Reč je o potrazi, jer argonauti traže zlatno runo. U ovom slučaju zlatno runo je sreća u životu svih nas. Moram da istaknem da sam veoma zadovoljan što sam napisao prvi put roman sa nesumnjivo srećnim krajem. Nije lako napisati takav roman, zato što je to obično privilegija literature koja ne pretenduje da bude ozbiljna ili velika, nego nas na jednostavan način upućuje kako da budemo srećni i kako da pronađemo smirenje i zadovoljstvo. Ovde je upleteno mnogo toga, ali kraj je srećan. Potraga ne samo za srećom i za ljubavlju, svih nas, nego i za onim što možemo nazvati emotivnim sećanjem svih nas.
Koliko danas tragamo za avanturom?
- Ne znam da li je u XIX veku bilo zanimljivije nego danas, ali smo sada lišeni svake potrage. Na jedan klik od nas se nalaze i tačne i netačne informacije i podaci o svemu što možete da zamisliti i što ne možete zamisliti. Tako da neka posebna potraga za nečim što je informacija ili avantura ako hoćete više ne postoji, avantura se nalazi čim upalite ekran računara, a to baš i nije ona prava avantura. Tako da se ona prava avantura, ona ljudska zaista preselila u romane.
Koliko se danas čita u Srbiji?
- Mislim da se bolje čita nego što se misli. Čita se nekritički sve i svašta i to je činjenica, ali imamo i pravih čitalaca, tako da ja idući Srbijom, a sa “Velikim ratom” sam je prošao i od istoka ka zapadu i severa ka jugu, mogu da kažem da se čita bolje nego što bi ljudi zamislili, naročito u manjim sredinama, gde nije toliki izbor. Šabac nije takva sredina, ali se ovde dobro čita, naravno. Kako idete ka manjim mestima gde nema mnogo senzacije i spektakla čita se sve bolje i bolje. Volim manja mesta, jer se u njima odlično čita.
- Šabac je posle Beograda i Novog Sada moj treći grad. Osećam se kao kod kuće i srećan sam, jer sam ovde imao priliku da predstavim i svoj najnoviji roman. Nakon “Velikog rata”, ovo je najvažnija knjiga koju sam napisao. Ona tek počinje da živi i prva predstavljanja su odlična preporuka za čitanje.
M. Živanović
Najnoviji broj
11. april 2024.
