Dramski pisac Dino Pešut
Panda je univerzalna priča
Dobri tekstovi i umetnost uvek pronađu pravi put. Najbolja književnost nastaje iz ličnog ugla. Između Srbije i Hrvatske postoji male male razlike
U Šabačkom teatru vredno rade na pripremi novog repertoara. Publiku očekuje nekoliko premijera, a tema sezone kako navodi direktorka Minja Bogavac je lokal patriotizam što se ne odnosi isključivo na zavičajne komade, koliko na veće angažovanje lokalnih autora i ideju da se kroz niz programa pridobije zajednica na direktniju komunikaciju sa pozorištem. Prvu premijeru publika može da pogleda 23. oktobra i delo je šabačkog autorskog i glumačkog tima. Dramski komad “(Pret)poslednja panda“, napisao je mladi i afirmisani pisac Dino Pešut. Adaptaciju teksta uradila je Marija Ratković, kolumnistkinja i novinarka zajedno sa rediteljem Maksimom Miloševićem.
Najnagrađivaniji hrvatski dramski pisac Dino Pešut prisustvovao je probi i čitanju teksta u Šabačkom pozorištu i tom prilikom razgovarali smo sa njim o predstavi, planovima.
Kako je došlo do saradnje sa šabačkim teatrom?
- Mislim da me je vlastiti rad doveo do Šapca. Imam poverenja da tekstovi koje napišem i moja umetnost uvek pronađu pravi put. Potrebno je da idemo tamo gde prepoznamo neku vrstu potencijala i mislim da će tekst o pandi vrlo lepo korepsonidrati sa lokalnim kontekstom u Šapcu.
Koliko je tema kojom se bavi pozorišni komad „Pretposlednja panda“ univerzalna i može biti bliska mladima u Šapcu i Sisku?
- Marija Ratković je napravila odličan posao sa adaptacijom materijala. Smisleno i narativno ima veze. Mislim da između Siska i Šapca postoji niz paralela i odrastanje u jednom ili drugom gradu, posebno ako je u blizini veći grad, polje i prostor mašte, fantazije, želja i nadanja za budućnost. Isto tako i mogućnosti su jednako ograničene. Panda u neku ruku ima univerzalnu priču i nominovan je za nemačku nagradu za mlade. Očigledno da tema odgovara tamo i ovde. Mi nekad između Srbije i Hrvatske imamo mali teror malih razlika za koje se čini da su one zapravo najveće.
Predstava ima zanimljiv naslov. Kako ste došli na tu ideju?
- Moji naslovi su uvek malo problematični. U vreme kada je tekst nastao ja sam voleo pande i kada malo bolje posmatramo one su kao neka mladost odrasla u ekonomskoj krizi. Često su okarakterisane kao lenje, a moguće da nije tako i da je pitanje nekog šireg konteksta. Panda je za mene ključan tekst koji sam napisao i zapravo prati odrastanje četiri prijatelja i prvenstveno se bavi temama odrastanja i prijateljstva, a onda pitanjem četiri karaktera koji su u određenoj vrsti lokalnog konteksta koji ih oblikuje, ne samo njihovu stvarnost i živote, nego odluke i nadanja, mogućnosti i neke projekcije za budućnost i tako se kroz vreme razdvajaju i nastavljaju svoje živote.
Da li okolnosti ili mesto rođenja na ovim prostorima i dalje određuju životni put mladih ljudi?
- Sigurno da sa sobom nosimo nešto autentično, ali postoji i ono što ti kontekst i situacija da. Naravno, to onda za svakog odgovara sa njegovim karakterom i mislim da te sigurno odredi na neki način i tvoje ambicije, frustracije. Zapravo te projekcije su drugačije u odnosu na kontekst iz kojeg dolazimo.
Koliko autobiografskog ima u Vašim delima?
- Svako piše iz ličnog ugla. Mislim da svaka dobra književnost nastaje iz ličnog ugla, samo kada odabereš neki fragment svoje stvarnosti i prebaciš ga u književnu formu, on samim tim postaje nešto drugo. Tako da je odgovor da u jednu ruku, sve što sam ikada napisao je veoma lično, ali ne i nužno autobiografsko. Ne znam koliko to ima smisla, ali iz sopstvene stvarnosti i života, a opet nije događajno. Nije memoar.
Da li teško biti dramski pisac u današnje vreme?
- Za sada mi je dobro i ne mogu da se mnogo žalim. Posebno što sam beskompromisan po pitanju svog rada. U poslednjih nekoliko godina uvek uspem da preživim i to je neki potreban minimum. Nisam se obogatio niti približio nekakvom luksuznom životu, ali imam za stanarinu svakog meseca. Pravljenje kompromisa je stvar mojih trenutnih mogućnosti. Dešava se da pobegnem iz situacija koje mi ne prijaju, ali i to će u narednom periodu biti test zrelosti za mene.
Planovi za naredni period?
- Trenutno me očekuje još jedna premijera u Zagrebu u martu. Radim na promociji romana koji je nedavno izašao „Poderana kolena“. Pravim skice za naredne tekstove, a trenutno sam u fazi odmora i planiranja budućeg projekta.
Dino Pešut rođen je 1990. u Sisku. Završio je dramaturgiju, dramsko i filmsko pismo na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. Radi kao dramaturg u različitim pozorištima u Hrvatskoj i inostranstvu. Kao dramatičar debitovao je sa dramom „Pritisci moje generacije“, koja je bila pozvana na „Forum of Young European Playwrights“ na festivalu „Neue Neue Stücke aus Europa“ u Wiesbadenu. Drama je praizvedba u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu 2013. Drama „(Pret)poslednja panda ili statika“ osvaja prvu Nagradu Marin Držić koju dodeljuje Ministarstvo kulture i imala je premijeru u Zagrebačkom kazalištu mladih 2015. Ista drama pozvana je na program „Stückemarkt“ na festivalu „Theatertreffen“ u Berlinu 2016. Osvojio je Nagradu „Marin Držić“ za drame „Veliki hotel Bezdan“, 2015, Stela, poplava, 2016, i Olimpia stadion (trilogija), 2017.
Najnagrađivaniji hrvatski dramski pisac Dino Pešut prisustvovao je probi i čitanju teksta u Šabačkom pozorištu i tom prilikom razgovarali smo sa njim o predstavi, planovima.
Kako je došlo do saradnje sa šabačkim teatrom?
- Mislim da me je vlastiti rad doveo do Šapca. Imam poverenja da tekstovi koje napišem i moja umetnost uvek pronađu pravi put. Potrebno je da idemo tamo gde prepoznamo neku vrstu potencijala i mislim da će tekst o pandi vrlo lepo korepsonidrati sa lokalnim kontekstom u Šapcu.
Koliko je tema kojom se bavi pozorišni komad „Pretposlednja panda“ univerzalna i može biti bliska mladima u Šapcu i Sisku?
- Marija Ratković je napravila odličan posao sa adaptacijom materijala. Smisleno i narativno ima veze. Mislim da između Siska i Šapca postoji niz paralela i odrastanje u jednom ili drugom gradu, posebno ako je u blizini veći grad, polje i prostor mašte, fantazije, želja i nadanja za budućnost. Isto tako i mogućnosti su jednako ograničene. Panda u neku ruku ima univerzalnu priču i nominovan je za nemačku nagradu za mlade. Očigledno da tema odgovara tamo i ovde. Mi nekad između Srbije i Hrvatske imamo mali teror malih razlika za koje se čini da su one zapravo najveće.
Predstava ima zanimljiv naslov. Kako ste došli na tu ideju?
- Moji naslovi su uvek malo problematični. U vreme kada je tekst nastao ja sam voleo pande i kada malo bolje posmatramo one su kao neka mladost odrasla u ekonomskoj krizi. Često su okarakterisane kao lenje, a moguće da nije tako i da je pitanje nekog šireg konteksta. Panda je za mene ključan tekst koji sam napisao i zapravo prati odrastanje četiri prijatelja i prvenstveno se bavi temama odrastanja i prijateljstva, a onda pitanjem četiri karaktera koji su u određenoj vrsti lokalnog konteksta koji ih oblikuje, ne samo njihovu stvarnost i živote, nego odluke i nadanja, mogućnosti i neke projekcije za budućnost i tako se kroz vreme razdvajaju i nastavljaju svoje živote.
Da li okolnosti ili mesto rođenja na ovim prostorima i dalje određuju životni put mladih ljudi?
- Sigurno da sa sobom nosimo nešto autentično, ali postoji i ono što ti kontekst i situacija da. Naravno, to onda za svakog odgovara sa njegovim karakterom i mislim da te sigurno odredi na neki način i tvoje ambicije, frustracije. Zapravo te projekcije su drugačije u odnosu na kontekst iz kojeg dolazimo.
Koliko autobiografskog ima u Vašim delima?
- Svako piše iz ličnog ugla. Mislim da svaka dobra književnost nastaje iz ličnog ugla, samo kada odabereš neki fragment svoje stvarnosti i prebaciš ga u književnu formu, on samim tim postaje nešto drugo. Tako da je odgovor da u jednu ruku, sve što sam ikada napisao je veoma lično, ali ne i nužno autobiografsko. Ne znam koliko to ima smisla, ali iz sopstvene stvarnosti i života, a opet nije događajno. Nije memoar.
Da li teško biti dramski pisac u današnje vreme?
- Za sada mi je dobro i ne mogu da se mnogo žalim. Posebno što sam beskompromisan po pitanju svog rada. U poslednjih nekoliko godina uvek uspem da preživim i to je neki potreban minimum. Nisam se obogatio niti približio nekakvom luksuznom životu, ali imam za stanarinu svakog meseca. Pravljenje kompromisa je stvar mojih trenutnih mogućnosti. Dešava se da pobegnem iz situacija koje mi ne prijaju, ali i to će u narednom periodu biti test zrelosti za mene.
Planovi za naredni period?
- Trenutno me očekuje još jedna premijera u Zagrebu u martu. Radim na promociji romana koji je nedavno izašao „Poderana kolena“. Pravim skice za naredne tekstove, a trenutno sam u fazi odmora i planiranja budućeg projekta.
M. Ž.
Najnoviji broj
25. april 2024.
