Инфо

Берза

  • aero 1.665 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.401 ▲ 0,03%
  • enhl 680 ▼ -0,15%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • ineu 30.000 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.150 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 740 ▼ -1,33%
  • kopb 4.800 ⚫ 0,00%
  • mtlc 2.030 ▲ 3,57%
  • niis 690 ▲ 0,73%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 75 ▼ -6,25%
(20. септембар 2018.)
ЈАЊИЋИ ИЗ ВРБИЋА

Кад мајка роди девет девојака и десетог сина Љубисава

Прочуо се он био и по једном необичном „занату“, којем га је отац његов научио – да у неким приликама помаже људима. Посекотине су зацељивали прахом из пурка, на болна места најчешће су привијали боквицу, а користили су и друге алтернативне начине лечења
Кад мајка роди девет девојака и десетог  сина Љубисава
Јањићи су мала фамилија у Рађевини, али по томе колико се за неке од њих чује – с обзиром на родовску насељеност по нашим селима – може се закључити да је она много већа него што јесте.
Порекло Јањића је из Херцеговине. У село Врбић, у тадашњој Соколској нахији (данас општина Крупањ), њихов предак Алекса доселио се у време Првог српског устанка. Тада се нису презивали Јањић, већ Мићић. Презиме Јањић понеће по баби Јањи, Алексиној жени. Пристали су да промене презиме, али не и крсну славу; наставили су да славе Светог Јована Крститеља.
Скупо плаћено
поштење
Овог пута говоримо о једном од Јањића – Љубисаву, рођеном усред Другог светског рата (1943). Иако није било време славља и расипања, његов отац Живојин тада је на музику дао новца у вредности једне краве, а у штали и нису имали више од једне краве. Знали су музиканти колико је Жикан желео да има сина, па су истог трена искомпоновали и запевали: „Роди мајка девет девојака, / и десетог сина Љубисава. / Ко се не би веселио / кад се у Жикана син родио...“ Е, ту већ срећни отац није могао више да се обузда у „кићењу“ хармонике и ћемана (виолине).
Жикан је био сиромашан, од оца свога наследио је само 140 ари слабо плодне брдске земље. Била је то цена којом је „плаћао“ поштење свога оца Љубомира. И после једног века одласка с овога света Љубомир је остао да се помиње као пример доброг човека. Од свог дела имања, исплатио је, у вредности 27 плуга земље, дугове брата Ивана, који је поклекао пред пороком алкохола. Има сведочења да Жиканов стриц није баш толико попио, али комшије које су га гостиле и задуживале, толики дуг су испоставиле.
Касније су Жикан и његов син, којег је добио тек после пет деценија живота, докупљивали имања.
Сина је оженио када је имао само 18 година. Љубисав је био висок а мршав. Због тога у војску није могао да оде када и његови вршњаци, већ је морао да сачека неку годину, док ојача. У војсци је био толико предан и са тако добрим квалификацијама, да су га у Војном одсеку матичне општине Крупањ узели да, преко лета, у наредних седам година држи предвојничку обуку будућим војницима.
Љубисав је желео да све што може – научи. У селу су почели за много шта прво њему да се обраћају. На крсној слави обично он седи у предњем челу, јер он зна да одржи здавицу („устајање у славу“); када се подигне нова кућа, обично је он на њеном слемену (отвореном крову), одакле поздравља („виче“) госте који су донели част на усељај; када се неко упокоји, често њему западне у задатак да искује сандук (ковчег) за покојника или покојницу и да уради (и мали и велики) надгробни крст, а онда за 40-дневни помен (даћу) бива постављен на чело софре (трпезе, дугачког стола за којим седе гости), јер једино он зна, сходно народним обичајима, шта у тој прилици ваља рећи...
Народу чувао
здравље
Прочуо се он био и по једном необичном „занату“, којем га је отац његов научио – да у неким приликама помаже људима. Раније, док није било путева и моторних возила, народ из забачених села ретко је одлазио код лекара. Посекотине су зацељивали прахом из пурка, на болна места најчешће су привијали боквицу, а користили су и друге алтернативне начине лечења. Једне ноћи Жикану у сан дође човек седе браде и каже: „Ти ћеш одсад народу да помажеш у чувању здравља!“ Објасни шта и како би требало да ради. Жикан почне да се правда да не зна то да ради, али уверавања су била да ће моћи... Сутрадан дође комшија, жали се на болове у леђима. Жикан, под утиском сна, предложи му да га мало измасира; овај се опире, али, ипак, пристане. Следећег јутра он дође весео, и каже да су га болови попустили. Жикан му исприча какав сан је имао... Отад се о његовом умећу прочује. Четрдесет година помагао је људима у отклањању тегоба.
Овом „занату“ научи и сина Љубисава, када је имао 15 година, али га упозори: „Немој за то што ћеш помоћи људима да тражиш новац. Не наплаћуј за оно што ти је од Бога дато. Ако ти неко нешто добре воље да, руке ради, ти онда узми!“ Љубисав послуша, па он настави. И он се био још више прочуо. Долазили су код њега људи из многих крајева Србије.
Судбина ове породице делом се преламала кроз историју српског народа. Љубисављева мајка Загорка родом је из Толисавца, из куће Кнежевића, куће из које је Сређо Кнежевић, председник бивше општине Бела Црква, у време седмојулских догађаја 1941. године. Сређо је био частан човек, тако да је и у време највећег процвата комунизма у Југославији, 1958. године, износио другачији опис догађаја који је означен као „почетак устанка“, него што је то презентовала комунистичка држава.
Љубисављева супруга Јованка је ратно сироче. Њеног оца Бошка Вићентића, из Брштице код Крупња, као изузетно поштеног човека, у току Другог светског рата, из једне непријатне ситуације, у коју је запао стицајем тада наметнутих међусрпских сукоба, избавио је, својом речју, лично Јосип Броз Тито. Али, нажалост, неће много проћи, па ће он, заједно са својим братом Ратком, погинути у току рата.
У исто време, у току Другог светског рата, Љубисав ће остати без две сестре, Станисаве и Станојке, једна је имала тек 16, друга тек 14 година. Исте те ратне 1943. године радиле су на пољу код Лознице. Када су кренули напади и налети непријатељске авијације, морале су да беже. У страху су претрчале готово педесет километара. Када су дошле кући пале су у постељу; боловале су месец дана, а онда, у року од недељу дана, обе умрле.
Живот је ишао својим током, а обале његове запљускивала су и збивања у друштву.
Прича Јањића се наставила. Љубисав и Јованка имају сина и две ћерке. Син је доктор наука, који на свој начин своју књигу исписује, али се држи корена и породичног стабла. Ћерке под другим презименом настављају наслеђено... Имају и унуке, који шире крошњу породичног стабла...
Љубисав и Јованка данас се крећу уз помоћ штапа. Из тог њиховог наслона на штап наслућује се и тежина терета који су кроз живот носили.

Љубиша Ђукић

Најновији број

11. октобар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa