Ljubav je božanska i beskrajna

Inspirisana večnom borbom dobra i zla, mlada akademska slikarka Jovana Stojanac kroz radove ovekovečila je prizore iz svojih snova. U Bibilioteci šabačkoj predstavila se javnosti kroz prvu samostalnu izložbu pod nazivom „Putem suštine: ljubav i božansko u nama“, koja je otvorena do 3. oktobra. Iako mlada i na početku umetničkog puta u Jovaninom opusu i pomenutoj izložbi dominiraju figure sa dubokom ličnom porukom koji posmatrača vode kroz imaginarni svet nesvesnog i navode na razmišljanje o univerzalnom pitanju šta je suština našeg postojanja.
Za „Glas Podrinja“ Jovana otkriva koje teme je trenutno inspirišu i privlače i zašto snovi kao početna ideja. Svoje snove prenosiš na platno. Koliko je teško podeliti sa drugima svoj unutrašnji svet?
Pokušavam da shvatim i da se povežem sa onostranim delom sebe kroz sadržaje koji dolaze iz mog ličnog kao i kolektivnog dela nesvesnog. Trudila sam se da što jasnije predstavim narativni deo, slikama kao i propratnim tekstom, bez prelaska u banalno, kako bi publika lakše shvatila moje misli. Nije mi teško palo da podelim svoje snove i inspiraciju sa drugima, jer sam koncentrisana na sopstvenu dobru volju i želju da prenesem lepe misli, tako da se sve dešava bez straha, u jednom vedrom raspoloženju.
Izložba u Biblioteci šabačkoj nosi naziv „Putem suštine: ljubav i božansko u nama“. Kako vidiš esenciju božanskog u ljudima?
Taj odgovor i imam i nemam, zapravo i sama ga tražim, o tome govori ovaj ciklus. Zaključila sam da je svrha svakog od nas na ovom svetu da dođe do svoje suštine, da se to postiže pomoću ljubavi, i da kada naučimo da volimo sebe i druge, i budemo voljeni, tada smo dotakli svoju svrhu i božansko, i u tom smislu povezali dva sveta – materijalni i duhovni, i napravili pun krug. Tada delujemo samo kroz ljubav, što je u stvari božanski, i na neki način čini nas svetim. Deluje lako ovako kada se napiše, a to je u stvari najteža stvar.
Koliko je važno za umetnika, posebno mladog da drugi vide njegov rad i da li izložbe mogu da pomognu u afirmaciji?
Izložbe smatram glavnim vidom afirmacije upravo zbog toga što je to prilika da se javnost upozna sa autorom i njegovim radom, i da tu počne nekakva interakcija koja će dovesti do nekih drugih događanja i tako dalje oblikovati kulturni život i estetski ukus sredine u nekom pozitivnom pravcu. Lično, pored svega toga, najpre sam imala želju da podelim ono što je za mene lepota i u šta sam ulila deo svoje duše, u nadi da će to ljudi moći da upiju i da se osećaju prijatno.
Iako si na početku umetničkog puta, čini se da imaš definisan likovni stil. Kako bi ga opisala i koliko se menjao tokom godina? Prati li tvoj lični razvoj i sazrevanje?
Ljudi koji su od početka upoznati sa mojim radom uglavnom primećuju, a i meni se čini, da bez obzira na medije i tehnike u kojima se obrem, ono što ostaje isto jesu boje, odnosno paleta boja koju koristim. Nekako i sebe vidim najpre kao koloristu lirskog izraza koji cilja prvenstveno na dušu. Sloboda i neopterećenost poteza je isto nešto što me karakteriše, kao i potreba za skladnom kompozicijom i bavljenje njenim tokom.
Da li je talenat dovoljan da bi neko bio uspešan umetnik i koliko je teško doći do uspeha u Šapcu(Srbiji)?
Talenat je nešto što te na početku izdvoji, ali mora da se razvija i oblikuje radom, inače u nekom trenutku onog koji je talentovan sustignu oni vredniji. Uspeh retko kad dolazi lako i preko noći o bilo čemu da se radi, i različita su viđenja i merila uspešnosti kao i ambicije. Smatram da sam se za početak kao umetnik uspešno predstavila u svom rodnom gradu i imam motiva da idem dalje.
Da li je umetnost postala privilegija „odabranih“ ili je dostupna svima?
Umetnost jeste dostupna svima, ali u poslednje vreme osećam neku atmosferu intelektualnog snobizma koja kao da poručuje upravo suprotno, larpurlartizam i elitizam nasuprot prostoj sposobnosti svakog čoveka da doživi lepotu. U tom smislu sam protiv preterane mistifikacije i umetnosti i umetnika, smatram da je umetnost tu radi nas i našeg duhovnog uzdizanja i da je svako sposoban da umetnost doživi bar na nekom nivou. Ta sposobnost nije obavezno povezana sa nivoom i vrstom obrazovanja, već pre sa nivoom otvorenosti duše. Volela bih da više ljudi razmišlja na taj način i da se otvore prema lepom, umesto da strahuju da će biti ismejani ili slično zbog svoje (ne)obrazovanosti ili (ne)izgrađenosti estetskog ukusa.
Osim što si akademska slikarka predaješ u školi predmet Likovna kultura što ti daje uvid u to kako mladi ljudi doživljavaju svet, umetnost. Koliko im je umetnost bliska i da li su zainteresovani da saznaju nešto novo?
Ono što osećam je povezano sa prethodnim odgovorom - postoji osećaj za lepo ali on uglavnom nije dovoljno izgrađen i „uspavan“ je jer se bavimo uglavnom konzumerističkim sadržajem kojim smo trenutno zatrpani, a koji je veoma slabog kvaliteta, pa se vremenom i kriterijumi prilagođavaju tome. U svom radu na tom polju trudim se da podstaknem taj uspavani deo u učenicima tako što podstičem njihovu radoznalost i spuštam sve na nivo igre kako bih ih oslobodila tog osećanja neadekvatnosti u susretu sa umetničkim delom. Za mene to i jeste jedna beskrajna i lepa igra, i želja mi je da to prenesem i na njih.
Kompromisi su često sastavni deo života, posla, a koliko stvaralaštvo "trpi" ustupke najbolje znaju upravo oni koji umetnost kreiraju i žive od nje. Da li si naišla na izazov koji je zahtevao odricanje?
Recimo da nisam baš poznata kao osoba od kompromisa kada se radi o najvažnijim stvarima, ponajmanje kada je u pitanju umetnički rad. Nekad sam i bila prinuđena na tako nešto, čak sam bila i potpuno nezadovoljna, ali posle se na primer ispostavilo da su ti „porazi“ bili korisniji nego bilo šta drugo. Srećom (ili nesrećom), uglavnom uspevam da ostvarim to što sam naumila, pa sad ko zna zašto je sve to dobro.
Na otvaranju izložbe Slobodan Peladić, predsednik Udruženja likovnih stvaralaca Šapca sa prisutnima je podelio svoje impresije rekavši da tvoji radovi podsećaju na Edvarda Munka, ali sa mnogo više optimizma, topline i vedrine. Da li imponuju takva poređenja ili želiš da budeš autentična?
Veoma mi se dopalo to poređenje jer mi se dopada rad tog umetnika, i izučavajući pomalo njegovu biografiju stekla sam utisak da imam slična razmišljanja, pa i muke kao on, ali daleko od toga da imam želju da postanem kao on ili bilo koji drugi umetnik. Pre svega želim da oblikujem i izrazim sebe, a neko će uvek podsećati na nekog, imati uticaje ovog ili onog, danas je autentičnost relativna kategorija. Po meni, autentičan je onaj čiji je izraz u potpunosti u skladu sa njim samim. Kada dođemo do tog nivoa, poređenja prestaju da imaju nekog većeg smisla.