Igrano-dokumentarni film „Krvavi marš“
Čuvar sećanja na žrtve
„Ljudi odlaze, njihova sećanja na događaje nestaju. Imao sam porodičnu i moralnu obavezu da snimim film. Sve ovo je moj dug prema precima da se nikada ne zaboravi“
Dokumentarno-igrani film "Krvavi marš", Stevana Marinkovića premijerno je prikazan u Šabačkom pozorištu. U novom ostvarenju autor se bavio temom stradanja stanovnika šabačkog kraja tokom nemačke odmazde koja je započela 24. septembra 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata. Od početne ideje do realizacije bilo je potrebno tri godine temeljnog istraživanja i rada kako bi film bio prikazan javnosti. Marinkovića su vodili lični motivi, ali i želja da sačuva sećanje na učesnike marša.
- Želeo sam da događaj koji polako tone u zaborav da trajno zabeležim. Da u našem kolektivnom sećanju ostanu ljudi i događaji, vezani za stradanje Šapčana. Tokom 1941. godine Šabac je najviše stradao i to možemo videti u filmu. Kasnije se ispostavilo da je težište prebačeno na Kragujevac i Kraljevo, iako je nezahvalno govoriti o stradanjima i žrtvama. Imao sam i porodičnu i moralnu obavezu da snimim film, jer je moj deda Stevan trčao Krvavi marš i njegov brat Petar. Nemci su Petra zarobili, jer je učestvovao u napadu na Šabac i bio je zatočen u logoru, nakon čega je streljan u šumi. Telo nisu identifikovali nakon ekshumacije po završetku rata i sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Sve ovo je moj dug prema precima da se nikada ne zaboravi - rekao je Marinković.
Film donosi brojna svedočanstva učesnika, snimke i dokumentarne fotografije nastale tokom marša zabeležene upravo od strane okupacionih snaga u Srbiji. Koliko je bilo teško prikupiti svedočanstva onih koji su preživeli tragičan događaj otkriva Marinković i kaže da je imao priliku da razgovara sa više od dvadeset osoba čija su se svedočanstva našla u novom ostvarenju.
- Uglavnom su ljudi želeli da podele sa nama sećanje na taj događaj, ali dešavalo se da nisu želeli da govore, jer im je bilo teško da se vraćaju u to vreme zločina. Prva reakcija sagovornika je bila otpor i negiranje. Od svog dede nisam ništa saznao, nije voleo da priča o tome. Ipak, kada čuju da želimo da ostavimo nešto za buduće generacije promene mišljenje i podele svoje iskustvo. Ljudi odlaze, njihova sećanja na događaj nestaju i samo troje od onih onih koji su želeli da podele sa nama svoje iskustvo je danas živo.
Saznanja i svest o samom događaju promenila su se i kod autora koji je deo dokumentarnog materijala po prvi put video tokom snimanja filma i smatra da se na ovaj način ruše mitovi kojima smo kao narod skloni.
- Mi volimo da živimo u mitovima. Najveći kada je u pitanju ovaj događaj je ko je spasao Šapčane. To što je stradao samo jedan nemački vojnik i to što je bilo pet ranjenih je sreća. Znamo za naredbu tokom odmazde. Za jednog ubijenog sto, za ranjenog pedeset. Nemci ne bi prezali da streljaju više stanovnika ukoliko bi to bilo potrebno. Važno je istaći da su meštani Jarka i Klenka pomogli da učesnici marša dobiju preko potrebnu vodu. I na kraju, lepo vreme. Ne znamo šta bi se desilo da je padala kiša i bilo hladno - ističe Marinković i dodaje da na „SS“ divizija nikada nije kročila na tlo Šapca, samo regularna nemačka vojska koja je bila dobro obučena i spremna za ratna dejstva.
-Ovde su bile obične trupe od 12.500 - 13.000 ljudi i ratovale su protiv slabo naoružanih i nepripremljenih jedinica partizana i četnika. Kaznena ekspedicja je bila organizovana kako bi Nemački Rajh zaštitio svoje ekonomske interese, ne kao posledica ustanka U Srbiji. Postali su ugroženi rudnici, Zajača i Bor. U to vreme Nemci postižu veliki uspeh u Africi, trupe generala Romela. Rušenjem železničkih pruga put za Grčku je blokiran, a samim tim i za Afriku. Hitler je bio prinuđen da što pre zavede red kako bi zaštitio svoje ekonomske interese. Nije njemu bilo bitno kako će to postići i da li će neko. Ono što je bilo najvažnije je da se žila kucavica nemačke privrede ne prekida i da funkcioniše besprekorno.
Veliki broj volontera, prijatelja i saradnika podržao je Stevana u realizaciji projekta. Donacije, dobra volja, moralna obaveza i snalažljivost su bili pokretačka snaga da film ugleda svetlost dana.
- Svi su radili besplatno, jer je budžet bio jako mali. Sredstva su prikupljena uz pomoć donacija. Zanimljivo je to da su meštani Klenka bili na raspolaganju u svakom smislu. Ljudi žele da pomognu i treba ih animirati i angažovati na pravi način.
Stevan Marinković kaže da će film besplatno proslediti školama, ustanovama kulture u Šapcu kako bi učenici i sugrađani mogli da saznaju više o istoriji svog grada i događajima koji zaslužuju da se ne zaborave.
- Želeo sam da događaj koji polako tone u zaborav da trajno zabeležim. Da u našem kolektivnom sećanju ostanu ljudi i događaji, vezani za stradanje Šapčana. Tokom 1941. godine Šabac je najviše stradao i to možemo videti u filmu. Kasnije se ispostavilo da je težište prebačeno na Kragujevac i Kraljevo, iako je nezahvalno govoriti o stradanjima i žrtvama. Imao sam i porodičnu i moralnu obavezu da snimim film, jer je moj deda Stevan trčao Krvavi marš i njegov brat Petar. Nemci su Petra zarobili, jer je učestvovao u napadu na Šabac i bio je zatočen u logoru, nakon čega je streljan u šumi. Telo nisu identifikovali nakon ekshumacije po završetku rata i sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Sve ovo je moj dug prema precima da se nikada ne zaboravi - rekao je Marinković.
Film donosi brojna svedočanstva učesnika, snimke i dokumentarne fotografije nastale tokom marša zabeležene upravo od strane okupacionih snaga u Srbiji. Koliko je bilo teško prikupiti svedočanstva onih koji su preživeli tragičan događaj otkriva Marinković i kaže da je imao priliku da razgovara sa više od dvadeset osoba čija su se svedočanstva našla u novom ostvarenju.
- Uglavnom su ljudi želeli da podele sa nama sećanje na taj događaj, ali dešavalo se da nisu želeli da govore, jer im je bilo teško da se vraćaju u to vreme zločina. Prva reakcija sagovornika je bila otpor i negiranje. Od svog dede nisam ništa saznao, nije voleo da priča o tome. Ipak, kada čuju da želimo da ostavimo nešto za buduće generacije promene mišljenje i podele svoje iskustvo. Ljudi odlaze, njihova sećanja na događaj nestaju i samo troje od onih onih koji su želeli da podele sa nama svoje iskustvo je danas živo.
Saznanja i svest o samom događaju promenila su se i kod autora koji je deo dokumentarnog materijala po prvi put video tokom snimanja filma i smatra da se na ovaj način ruše mitovi kojima smo kao narod skloni.
- Mi volimo da živimo u mitovima. Najveći kada je u pitanju ovaj događaj je ko je spasao Šapčane. To što je stradao samo jedan nemački vojnik i to što je bilo pet ranjenih je sreća. Znamo za naredbu tokom odmazde. Za jednog ubijenog sto, za ranjenog pedeset. Nemci ne bi prezali da streljaju više stanovnika ukoliko bi to bilo potrebno. Važno je istaći da su meštani Jarka i Klenka pomogli da učesnici marša dobiju preko potrebnu vodu. I na kraju, lepo vreme. Ne znamo šta bi se desilo da je padala kiša i bilo hladno - ističe Marinković i dodaje da na „SS“ divizija nikada nije kročila na tlo Šapca, samo regularna nemačka vojska koja je bila dobro obučena i spremna za ratna dejstva.
-Ovde su bile obične trupe od 12.500 - 13.000 ljudi i ratovale su protiv slabo naoružanih i nepripremljenih jedinica partizana i četnika. Kaznena ekspedicja je bila organizovana kako bi Nemački Rajh zaštitio svoje ekonomske interese, ne kao posledica ustanka U Srbiji. Postali su ugroženi rudnici, Zajača i Bor. U to vreme Nemci postižu veliki uspeh u Africi, trupe generala Romela. Rušenjem železničkih pruga put za Grčku je blokiran, a samim tim i za Afriku. Hitler je bio prinuđen da što pre zavede red kako bi zaštitio svoje ekonomske interese. Nije njemu bilo bitno kako će to postići i da li će neko. Ono što je bilo najvažnije je da se žila kucavica nemačke privrede ne prekida i da funkcioniše besprekorno.
Veliki broj volontera, prijatelja i saradnika podržao je Stevana u realizaciji projekta. Donacije, dobra volja, moralna obaveza i snalažljivost su bili pokretačka snaga da film ugleda svetlost dana.
- Svi su radili besplatno, jer je budžet bio jako mali. Sredstva su prikupljena uz pomoć donacija. Zanimljivo je to da su meštani Klenka bili na raspolaganju u svakom smislu. Ljudi žele da pomognu i treba ih animirati i angažovati na pravi način.
Stevan Marinković kaže da će film besplatno proslediti školama, ustanovama kulture u Šapcu kako bi učenici i sugrađani mogli da saznaju više o istoriji svog grada i događajima koji zaslužuju da se ne zaborave.
M.Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
