Krivina u ogledalu
Ostaše nam samo smrdibube
Kako je krenulo, ljubitelji „egzotične“ hrane u Srbiji ostaće bez omiljenih specijaliteta, jer po svoj prilici odoše put Kine svi papci, glave i nožice.
Da ne beše čoveka sa egzotičnim nadimkom Palma, ne bismo imali pojma da je sa Kinom nedavno sklopljen još jedan posao veka. I to kakav - kokošije nogice. Sve vlasti Srbije unazad nisu uspele da dođu do tog otkrića i izvoznog aduta. Bilo je potrebno da se naš Prvorođeni čak pet puta vidi sa kineskim kolegom ne bi li pokrenuli pitanje izvoza. Da, da, svi smo se smejali na priču o papcima i svinjskim glavama. Šta li sada da radimo kada na to dodamo i kokošije nogice.
Utisak je da naš Prvorođeni radi izvozni posao natenane. Deo po deo. Krenuo je od svinjskih papaka i glava. Usledile su kokošije noge. U jednom trenutku će da ponudi džigerice, škembiće, što da ne i čvarke. Ono prvo nekao možemo da preživimo. Jeste da će domaća prerađivačka industrija malo da istrpi, ali svest da ćemo nahraniti milione Kineza, ipak je jača. Svi ljubitelji raznih gurmanskih đakonija su u velikom strahu da ne ostanu bez ostalih delova životinja - najviše iznutrica. Ako i to počnemo da izvozimo, ostaćemo bez raznih vrhunskih gulaša, kapama, saftova. Zamislite samo kako bi Kinezi uživali u škembićima u saftu, ili jagnjećoj sarmici. Lako je Palmi, on je, vidi se i sa meseca, davno prešao na neku jaču `ranu, i boli njega uvo za svinjske uši, na primer. On i ako jede pihtije to su one sa mesom, a ne one prave.
Čini mi se da Prvorođeni, ipak, pravi adut još ima u rukavu. Radi se o belim bubrezima, da ne napišem baš pravi, domaćinski izraz za njih. To je nešto što bi Kineze bacilo u pravi gastronomski trans. Jela sa belim bubrezima imaju i efekat koji je malo nezgodan za Kineze, jer njihova konzumacija pospešuje one aktivnosti, a znamo da u Kini nije lako imati više od jednog deteta. Država na to ne gleda blagonaklono.
Na kraju, nama će da ostanu samo smrdibube. Ima ih koliko hoćete, a ove godine je dobra godina po njihovom pitanju, prava najezda. Na bubašvabe odmah da zaboravimo. Njih Kinezi mogu da izvoze nama. Kakve smo sreće, ima da ih uvozimo kao redak specijalitet. Pouzdano znam da ih jedu kao vrhunski specijalitet. Nataknu ih na žicu i dobijete pravi ražnjić od bubašvaba, gledao na televiziji. Ako imate malo više para pri ruci, možete da dobije žicu sa mešanim bubama, nešto poput morskih plodova. Jedna stara kineska poslovica ionako kaže - život je nekom buba na žici, a nekome papak u saftu.
Da ne beše čoveka sa egzotičnim nadimkom Palma, ne bismo imali pojma da je sa Kinom nedavno sklopljen još jedan posao veka. I to kakav - kokošije nogice. Sve vlasti Srbije unazad nisu uspele da dođu do tog otkrića i izvoznog aduta. Bilo je potrebno da se naš Prvorođeni čak pet puta vidi sa kineskim kolegom ne bi li pokrenuli pitanje izvoza. Da, da, svi smo se smejali na priču o papcima i svinjskim glavama. Šta li sada da radimo kada na to dodamo i kokošije nogice.
Utisak je da naš Prvorođeni radi izvozni posao natenane. Deo po deo. Krenuo je od svinjskih papaka i glava. Usledile su kokošije noge. U jednom trenutku će da ponudi džigerice, škembiće, što da ne i čvarke. Ono prvo nekao možemo da preživimo. Jeste da će domaća prerađivačka industrija malo da istrpi, ali svest da ćemo nahraniti milione Kineza, ipak je jača. Svi ljubitelji raznih gurmanskih đakonija su u velikom strahu da ne ostanu bez ostalih delova životinja - najviše iznutrica. Ako i to počnemo da izvozimo, ostaćemo bez raznih vrhunskih gulaša, kapama, saftova. Zamislite samo kako bi Kinezi uživali u škembićima u saftu, ili jagnjećoj sarmici. Lako je Palmi, on je, vidi se i sa meseca, davno prešao na neku jaču `ranu, i boli njega uvo za svinjske uši, na primer. On i ako jede pihtije to su one sa mesom, a ne one prave.
Čini mi se da Prvorođeni, ipak, pravi adut još ima u rukavu. Radi se o belim bubrezima, da ne napišem baš pravi, domaćinski izraz za njih. To je nešto što bi Kineze bacilo u pravi gastronomski trans. Jela sa belim bubrezima imaju i efekat koji je malo nezgodan za Kineze, jer njihova konzumacija pospešuje one aktivnosti, a znamo da u Kini nije lako imati više od jednog deteta. Država na to ne gleda blagonaklono.
Na kraju, nama će da ostanu samo smrdibube. Ima ih koliko hoćete, a ove godine je dobra godina po njihovom pitanju, prava najezda. Na bubašvabe odmah da zaboravimo. Njih Kinezi mogu da izvoze nama. Kakve smo sreće, ima da ih uvozimo kao redak specijalitet. Pouzdano znam da ih jedu kao vrhunski specijalitet. Nataknu ih na žicu i dobijete pravi ražnjić od bubašvaba, gledao na televiziji. Ako imate malo više para pri ruci, možete da dobije žicu sa mešanim bubama, nešto poput morskih plodova. Jedna stara kineska poslovica ionako kaže - život je nekom buba na žici, a nekome papak u saftu.
Nenad Kulačin
Najnoviji broj
18. april 2024.
