SAMO DA BUDE GOTOVO

Nažalost, na brdovitom Balkanu, ništa ne uspeva, tako pouzdano, sigurno, dominantno, bez izuzetka, podbačaja, kao seme mržnje. Prostiru se teritorije država i plodnim ravnicama i vrletima, ali uvek taj nevidljivi strašni plod obavije misli prevelikog broja ljudi, pretvorivši se u epidemiju koja se lako širi. Protivotrov još nije pronađen, a ona poput otrova nagriza srca pretvarajući čoveka u običnu biološku jedinku. Neko manipuliše zlom i njegovim primesama, neko je izmanipulisan, malo je onih koji ostanu imuni.
O pitanju Kosova i Metohije, teritoriji Srbije za nas, odnosno nezavisnoj državi za 90% njenih stanovnika, već generacije slušaju, upijaju reči, izveštaje, često bez kritičkog osvrta, bez udubljivanja, bez želje da prerađenu informaciju “provuku” kroz lični test potrage i radoznalosti. Jedan od onih koji su još u dečačkom dobu poklanjali pažnju vestima, informacijama “za odrasle” je i Filip Lukić, Šapčanin, diplomac Fakulteta političkih nauka (novinarskog smera), trenutno na postidplomskim studijama u Berlinu.
-Mislim da sam bio šesti razred kada sam pogledao prvi put Utisak nedelje, a potom sam postao redovni pratilac, šireći interesovanje na druge emisije tog tipa. Nisam mnogo toga razumeo odmah, ali sam polako istraživao, pratio i sa sazrevanjem više upoznavao materiju. Politika u smislu usmeravanja društvenih tokova, kao nešto što nam utiče na živote ključno, a opet podložno manipulaciji, zaokupila je pažnju. Nije lako ostati neutralan u tom odnosu Srbi i Albanci, po pitanju Kosova, no oduvek su nas učili da ništa nije crno – belo, te sam to primenio i na konkretan problem. Izvori su brojni, međutim, ma sa koje strane da dolaze, uvek je prisutna otvorena ili prikrivena naklonost. Sve je stvar osećaja, niko neće reći da su neki izvori dobri, drugi ne. Tek u poslednjih godinu dana, u Berlinu, imao sam prilike da budem deo diskusije o događajima koje smo mi proživeli, a u kojoj učestvuju ljudi koji su se bavili njima neutralnije u odnosu na ove prostore, koji su bili ratni izveštači, nisu gajili naklonost prema nekoj strani. Ta iskustva su mi dala važne smernice u selekciji (ne)objektivnih izvora.
Kroz svako obrazovanje po temi koja ga je inspirisala, provlačilo se pitanje nacionalnog identiteta, nacionalizma kao ideologije. Osim iskustava drugih, želeo je da i lično iskusi ovo mirnodopsko doba protkano večitom, uglavnom medijski nametnutom, napetošću i pretnjama miru na KiM. Baš taj put je i centralna tema naše priče.
-Uveren sam da ne postoji dobar, zdrav nacionalizam. Samo teoretski je patriotizam zdrav oblik nacionalizma, međutim čim iz sigurnosti teorije pređemo na trusno područje prakse, stvari su drugačije. Nacionalizam je zasnovan na emocijama, a u doba tabloida emocijama se prelako manipuliše. Jedan trenutak je dovoljan da se sve promeni, izvrgne u suprotnost. Jugoslavija, zasnovana na socijalizmu, ideologiji koja suštinski negira naciju kao pojam, raspala se u krvi nacionalizma, šovinizma posle jednih izbora. Put na Kosovo je deo projekta Dojče velea (DW – Deutsche welle), onlajn izveštavanje, pomirenje i nacionalni identitet su potka, a izabrano je 14 mladih novinara sa Balkana. Srbija i Kosovo su bili spareni za međusobne posete, te sam ja započeo saradnju sa kolegom iz Uroševca.
Podrška najbližih je bila potpuna, no za razliku od mlađih, stariji su nosili dozu brige, straha. Ipak, on je otišao bez straha, prihvatajući instrukcije i savete.
-Da je bilo straha, sigurno da ne bih ni polazio. Po dolasku sam pričao sa ocem kolege koji govori naš jezik jer je služio JNA u Zagrebu. Oni su tokom rata bili u Švajcarskoj. Preporučili su nam da ne govorimo javno srpski. Kada su me pitali, govorio sam da sam Srbin, opet, kolega me je predstavljao kao nekoga ko je došao iz Nemačke.
Uroševac je, ističe Filip obeležen siromaštvom, konzervativnim odnosom među polovima i željama mladih nastalih iz očaja.
-Radili smo svakodnevno ankete. Nismo mogli da ubedimo nijednu ženu da kaže svoj stav, a jedna je čak rekla da ne može da učestvuje jer „ne zna da li će se njen stav dopasti suprugu kada dođe kući“. Mladi se osećaju kao zarobljeni. Nisu videli ništa van Kosova i maštaju o viznoj liberalizaciji kako bi mogli da vide nešto drugo od onog uobičajenog. Uz to siromaštvo je sveprisutno, čak i za uslove Srbije govorimo o siromašnom, ekonomski nerazvijenom gradu.
Neprijatnosti direktnih nije imao, ne onih koje bi donele strah i preispitivanje odluke, ali su se dogodile situacije koje su plastično ocrtale realnost.
-Otac kolege kod koga sam bio smešten je farmaceut, ima svoju apoteku. Jedan dan nas je neko čuo da pričamo srpski i otišao kod njega da mu kaže kako je video “da mu sin sarađuje sa Srbima”. Poslednji dan nas je legitimisala policija po dojavi da se “neki novinari iz Srbije šetaju gradom”. Iako je prošlo mnogo od polaganja oružja, još je prisustvo nekoga iz Srbije nelagodnost. Dan ranije me je jedan momak upitao odakle sam, da bi potom rekao kako su mu u ratu nastradali otac i brat. Tu je usledila ona tišina u kojoj sam se ja zamislio kako treba da odgovorim, tražio između redova njegova očekivanja, ali opet svestan da sve to nema veze lično sa mnom, te ne mogu da osećam odgovornost. Naravno, van toga je bilo i prijatnih situacija u kojima su ljudi pričali sa mnom na srpskom kada čuju da ga govorim, srdačno me pozdravljali, nisu to bili samo tišina i neprijatnost.
Upoređivanje života u Srbiji i na Kosovu je u stvari komparacija dve suprostavljene samostvorene realnosti između kojih je zid ćutanja. Čak i nezainteresovani, neobavešteni ljudi kod nas znaju šta se dogodilo u martu 2004. Godine na Kosovu. U Uroševcu, generalno Kosovu je drugačije.
-Pitao sam ga, kada smo prolazili pored crkve, da li je to ona sa snimka, najčešće korišćenog u prisećanju na taj period. Samo me je upitao kog snimka i koji događaj je u pitanju. Pojašnjavao sam, ostao je zbunjen. Meni je i zbunjujuć njihov odnos prema nacionalnom identitetu. Na javnim mestima će te videti mnogo više albanskih, nego kosovskih zastava. Predstavljaju se kao mlada nacija, posebnog identiteta koja se borila i izborila za nezavisnost, a praktično žele da se u tope u drugu naciju.
Ipak, sve pomenuto su trenuci, sekvence pet dana provedenih u Uroševcu, no možda srž svih pitanja koja lebde u ovom mikrokosmosu Srbije i Kosova svodi se na generalni stav ljudi prepoznat kroz usputne, nezvanične razgovore.
-Prate pregovore, imaju stav, međutim, kada sve hoće da kažu u jednoj rečenici, ona glasi: „Samo da bude gotovo“. Siromaštvo je prisutno na ulici, ljudi obeshrabreni, a problemi koji ih muče, nezaposlenost, odlazak mladih, pesimizam u pogledu na budućnost, identični su kao kod nas. Kada je tako, tzv. visoka politika nije toliko bitna ukoliko ne donosi direktni boljitak u životima ljudi.

Problem koji je svima dosadio
-U našim medijima su izveštaji sa pregovora Beograda i Prištine udarna tema, ali u Nemačkoj su svedeni na kratke tekstove, sačinjene samo od jednostavnih činjenica, a uvek je poslednja rečenica da je uspešno okončanje uslov Srbije na putu pridruživanja Evropskoj uniji. Nemačka želi da se ta priča završi, nestabilna teritorija je prilika da, pre svih Turska širi svoj uticaj na Balkan, što je za njih neprihvatljivo – približava svoje iskustvo iz Berlina naš sugrađanin.

Zid i zidovi
Posebno interesantna priča je o crkvi i džamiji koje se nalaze u istom dvorištu. Sveštenik SPC i imam, komšija praktično, upućeni su jedan na drugog, posećuju se, piju kafu svako jutro i nekako prirodno se rodila ideja da se taj zid, podignut tokom rata, sruši. Ideju je izneo sveštenik.
-Kada sam ga pozvao da se dogovorimo o poseti, sve u cilju pravljenja priloga za DW, objasnio je da on to „ne može više“! Bio sam u čudu, a razjašnjenje, bolno, no jasno usledilo je ubrzo. Rekao je da je nedavno medijski predstavljao ideju, za „Slobodnu Evropu“, međutim rečenicu da je moguć suživot na taj način, neko u Beogradu je protumačio kao pohvalu Albanaca, Kosovara i zabranjeno mu je da govori za medije. To je mučan osećaj. Slika sveštenika i imama koji sarađuju, žive zajedno, pomažu jedan drugom je lošija, čini se, od slike političara sprečenih u „velikim pohodima“ na KiM. Pogled na stvari se nije menjao, elitama na obe strane odgovara stalna tenzija, latentni sukob, a za to su tabloidi idealni, manipulacija laka, već oproban recept. Zid će možda biti srušen, onaj između verskih objekata, no drugi, nevidljivi, a opet jači, u glavama, opstaju – priseća se Lukić.