GORAN NIKOLIĆ – GOSPODIN MARATONAC
ŽIVOT JE NAJDUŽI MARATON
Uvek se trudio da njegov nedostatak niko ne primeti. Problem je sinonim za izazov koji je rešiv. Teži put stvara trajne vrednosti. Maraton jedinstvena disciplina koja promoviše altruizam. Životni put svako kreira sam. Volja jača od svega
Svoj put biramo sami, a život nas stavlja pred ispite. Na fakultetu života postoje lakši i teži smerovi, ali dok god postoji jedan diplomac sa statusom istinski srećnog, postojaće i put do te diplome. Ona nije komad kartona, hartije, već ordenje osmeha i mira koje dodeljuje uvek stroga duša. Stazu srca utiru želje, okove kače strahovi, međutim, ma kakvim terenom da gazimo, dok sledimo zov srca, ima nade. Uvek se može istupiti, malo skrenuti na tuđu stazu, ali onda ćemo padati na tom fakultetu, iz godine u godinu...
Kao i svaki “brucoš” šekspirovske “pozornice ludaka” Goran Nikolić nastavu je započeo hvatanjem daha kroz prvi plač. Ipak, sudbina je htela da njegovi ispiti počnu ranije, a gradivo beše teže. Vid je polako gubio, da bi ubrzo ostao na 5% vidljivosti desnog i 0% levog oka. Na horizontu pogleda imao je trunku čistine i okruženje magli, svet senki i kontura. Ako je verovati velikom Egziperiju najvažnije stvari vidimo srcem, a ne očima. Baš to je osetio ovaj Šumadinac, te je umesto samosažaljenja u kome će bitisanje bazirati isključivo na empatiji okoline, odabrao život u kome pobeđuje svoje nedostatke.
-Engleska mudrost kaže “Ako u problemu vidite problem, onda imate dva problema, a ako vidite izazov koji želite pobediti, onda nemate problem”. Ova maksima me je vodila kroz život, ulivajući snagu kada bi je ponestalo. Znao sam da hrabrost nije izbor, već jedina mogućnost da bih bio srećan. Razvijao sam veštine, alternative, trudeći se da ne dođem u situacije gde bi invaliditet došao do izražaja. Oduvek su deca bila i biće surova u davanju nadimaka u školi, a to može ostaviti posledice kada se desi u detinjstvu – približava nam Goran Nikolić.
Krenuo je u regularnu školu, uspešno izvršavao obaveze do jednog testa na kojem je dobio slabu ocenu, ne zato što nije znao, već su zadaci bili na sveže obrisanoj, još mokroj tabli, a ona njemu nevidljiva zbog refleksije spoljne svetlosti. Nije ni u tom trenutku hteo da se pozove na ozbiljan oblik invaliditeta, već je posle ocene shvatio da je neminovan odlazak u Zemun, u JEDINU školu za slepe i slabovide u Srbiji.
-Nisam sa zadovoljstvom otišao, nisam se radovao odlasku od kuće, internatu, međutim brzo sam stekao drugarstva koja su kasnije prerasla u prijateljstva vremenski određena večnošću. Delili smo snove, želje i trudili se da gradimo dane u skladu sa našim godinama, ne stanjima. Imali smo tradiciju odlaska na utakmice. Ja sam bio predvodnik jer sam imao 5% vidno polje, a potom bi se jedan drug uhvatio meni za rame, sledeći njemu i mi bi kao kompozicija odlazili na Marakanu. Često ja ne bih video gol, oni nikada, no opet smo upijali atmosferu i srećni se vraćali kući.
Borba da drugi, van prostora internata ne primene njegovu veliku slabovidost, trajala je iz dana u dan. Nestao je strah od nadimka, postavši stalni meč sa sobom. Nekada bi i uvrede značile pobedničko priznanje okoline.
-Jednostavno ljudi nisu primećivali, ali se dogodi da ne vidim broj gradskog prevoza, uđem i pitam vozača, a odgovor bude: “Jesi li nepismen ili ćorav”, nije ni on primetio, tako da mi je nesvesno odao priznanje, a ja sam već bio u godinama kada neke reči ne dotiču.
Uz Gorana Nikolića stoji epitet maratonac, načinio je ginisovski podvig, za 55 uzastopnih dana 2016. godine, istrčao je 55 punih maratona (više od 42 km) kroz Srbiju, Bosnu i Crnu Goru. U sportu je odavno video šansu da životne lekcije starih primeni, a u najtežoj disciplini sublimaciju snage, volje, izazova i altruizma skrivenog u nama.
-Od malena sam učen da dok se ne oznojiš nema uspeha, lekcija šumadijskih sela urezana večno u meni. Slučajno sam, još u ranoj mladosti, otkrio dar da brzo govorim reči unazad, čak mogu i da pevam. Mogao sam upisati svoje ime u Ginisovu knjigu rekorda sedeći i to raditi, ali to bi bila nekako izdaja onoga u šta sam verovao. Uvek sam birao teži put jer samo on stvara trajne vrednosti. Počeo sam spontano da trčim, našao način da dok to radim, telom budem tu, a mislima na drugom mestu, nekada bih se sećao prošlosti, nekada planirao dan, uvek bi nešto iskrslo u mislima. U maraton sam se zaljubio onda kada sam shvatio da tu svako trči svoju trku, da se maratonci, za razliku od sprintera i dugoprugaša međusobno ispomažu i tokom trke, da pobeda nije primarni cilj.
Životno iskustvo Gorana Nikolića, posebno ono iz perioda života u internatu, održavalo ga je u nameri da Srbija dobije Paraolimpijski centar, objekat koji je važan ne samo za sport, nego je možda i ključan za prevazilaženje barijera osoba sa invaliditetom.
-Centar “Iskra” ima sav komfor, četvorokrevetne sobe i dva kupatila, a malo je ljudima poznato koliko je važno da bude više osoba u jednoj sobi. Kada se čovek suoči sa invaliditetom, naročito kada on nije urođen već je stečen kao posledica neke nesreće, misli da su se sva zla ovog sveta srušila na njega, kako je kažnjen najgorom kaznom. Međutim uveče, kada se ugase svetla i počne priča drugih, oni prenose iskustva, svoje borbe, svoje muke i zapitate se da li ste vi baš najgore prošli, da li ste samo vi istrpeli nepravdu života i polako raste želja za borbom, dogodi se preokret u vama.
“Iskra” kao iskra života, volje, krojila je snagu da se pokuša, a potom i istraje u nedavnom maratonskom podvigu.
-Ne volim ni izraz obaranje rekorda. Sve je ljudsko dostignuće, a ono što drugi stvore se ne obara, već se u tome vidi motiv i želja da se unapredi prevaziđe, tako je i sa rekordima. Rezultat kolege iz Japana (52 maratona za 52 dana) mene je inspirisao. Priča o “Ginisu” je bila samo mogućnost da se skrene pažnja javnosti na sport osoba sa invaliditetom i “Iskru”, kako bi prikupili sredstva za njen rad. Meni je najvažnije da je priča imala, u svakom obliku, pozitivan odjek, da je inspirisala mnoge, da je mnoge ujedinila, a tokom tih 55 dana upoznao sam neverovatne ljude koji su trčeći sa mnom prevazilazili sva lična ograničenja.
Kao i svaki “brucoš” šekspirovske “pozornice ludaka” Goran Nikolić nastavu je započeo hvatanjem daha kroz prvi plač. Ipak, sudbina je htela da njegovi ispiti počnu ranije, a gradivo beše teže. Vid je polako gubio, da bi ubrzo ostao na 5% vidljivosti desnog i 0% levog oka. Na horizontu pogleda imao je trunku čistine i okruženje magli, svet senki i kontura. Ako je verovati velikom Egziperiju najvažnije stvari vidimo srcem, a ne očima. Baš to je osetio ovaj Šumadinac, te je umesto samosažaljenja u kome će bitisanje bazirati isključivo na empatiji okoline, odabrao život u kome pobeđuje svoje nedostatke.
-Engleska mudrost kaže “Ako u problemu vidite problem, onda imate dva problema, a ako vidite izazov koji želite pobediti, onda nemate problem”. Ova maksima me je vodila kroz život, ulivajući snagu kada bi je ponestalo. Znao sam da hrabrost nije izbor, već jedina mogućnost da bih bio srećan. Razvijao sam veštine, alternative, trudeći se da ne dođem u situacije gde bi invaliditet došao do izražaja. Oduvek su deca bila i biće surova u davanju nadimaka u školi, a to može ostaviti posledice kada se desi u detinjstvu – približava nam Goran Nikolić.
Krenuo je u regularnu školu, uspešno izvršavao obaveze do jednog testa na kojem je dobio slabu ocenu, ne zato što nije znao, već su zadaci bili na sveže obrisanoj, još mokroj tabli, a ona njemu nevidljiva zbog refleksije spoljne svetlosti. Nije ni u tom trenutku hteo da se pozove na ozbiljan oblik invaliditeta, već je posle ocene shvatio da je neminovan odlazak u Zemun, u JEDINU školu za slepe i slabovide u Srbiji.
-Nisam sa zadovoljstvom otišao, nisam se radovao odlasku od kuće, internatu, međutim brzo sam stekao drugarstva koja su kasnije prerasla u prijateljstva vremenski određena večnošću. Delili smo snove, želje i trudili se da gradimo dane u skladu sa našim godinama, ne stanjima. Imali smo tradiciju odlaska na utakmice. Ja sam bio predvodnik jer sam imao 5% vidno polje, a potom bi se jedan drug uhvatio meni za rame, sledeći njemu i mi bi kao kompozicija odlazili na Marakanu. Često ja ne bih video gol, oni nikada, no opet smo upijali atmosferu i srećni se vraćali kući.
Borba da drugi, van prostora internata ne primene njegovu veliku slabovidost, trajala je iz dana u dan. Nestao je strah od nadimka, postavši stalni meč sa sobom. Nekada bi i uvrede značile pobedničko priznanje okoline.
-Jednostavno ljudi nisu primećivali, ali se dogodi da ne vidim broj gradskog prevoza, uđem i pitam vozača, a odgovor bude: “Jesi li nepismen ili ćorav”, nije ni on primetio, tako da mi je nesvesno odao priznanje, a ja sam već bio u godinama kada neke reči ne dotiču.
Uz Gorana Nikolića stoji epitet maratonac, načinio je ginisovski podvig, za 55 uzastopnih dana 2016. godine, istrčao je 55 punih maratona (više od 42 km) kroz Srbiju, Bosnu i Crnu Goru. U sportu je odavno video šansu da životne lekcije starih primeni, a u najtežoj disciplini sublimaciju snage, volje, izazova i altruizma skrivenog u nama.
-Od malena sam učen da dok se ne oznojiš nema uspeha, lekcija šumadijskih sela urezana večno u meni. Slučajno sam, još u ranoj mladosti, otkrio dar da brzo govorim reči unazad, čak mogu i da pevam. Mogao sam upisati svoje ime u Ginisovu knjigu rekorda sedeći i to raditi, ali to bi bila nekako izdaja onoga u šta sam verovao. Uvek sam birao teži put jer samo on stvara trajne vrednosti. Počeo sam spontano da trčim, našao način da dok to radim, telom budem tu, a mislima na drugom mestu, nekada bih se sećao prošlosti, nekada planirao dan, uvek bi nešto iskrslo u mislima. U maraton sam se zaljubio onda kada sam shvatio da tu svako trči svoju trku, da se maratonci, za razliku od sprintera i dugoprugaša međusobno ispomažu i tokom trke, da pobeda nije primarni cilj.
Životno iskustvo Gorana Nikolića, posebno ono iz perioda života u internatu, održavalo ga je u nameri da Srbija dobije Paraolimpijski centar, objekat koji je važan ne samo za sport, nego je možda i ključan za prevazilaženje barijera osoba sa invaliditetom.
-Centar “Iskra” ima sav komfor, četvorokrevetne sobe i dva kupatila, a malo je ljudima poznato koliko je važno da bude više osoba u jednoj sobi. Kada se čovek suoči sa invaliditetom, naročito kada on nije urođen već je stečen kao posledica neke nesreće, misli da su se sva zla ovog sveta srušila na njega, kako je kažnjen najgorom kaznom. Međutim uveče, kada se ugase svetla i počne priča drugih, oni prenose iskustva, svoje borbe, svoje muke i zapitate se da li ste vi baš najgore prošli, da li ste samo vi istrpeli nepravdu života i polako raste želja za borbom, dogodi se preokret u vama.
“Iskra” kao iskra života, volje, krojila je snagu da se pokuša, a potom i istraje u nedavnom maratonskom podvigu.
-Ne volim ni izraz obaranje rekorda. Sve je ljudsko dostignuće, a ono što drugi stvore se ne obara, već se u tome vidi motiv i želja da se unapredi prevaziđe, tako je i sa rekordima. Rezultat kolege iz Japana (52 maratona za 52 dana) mene je inspirisao. Priča o “Ginisu” je bila samo mogućnost da se skrene pažnja javnosti na sport osoba sa invaliditetom i “Iskru”, kako bi prikupili sredstva za njen rad. Meni je najvažnije da je priča imala, u svakom obliku, pozitivan odjek, da je inspirisala mnoge, da je mnoge ujedinila, a tokom tih 55 dana upoznao sam neverovatne ljude koji su trčeći sa mnom prevazilazili sva lična ograničenja.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
