OTVORENOG SRCA U “ZATVORENOJ” ZEMLjI

Snežana Radojičić je ostvarila nešto što je većini preterano smelo da bi bilo i san. Od detinjstva je želela putovanja, avanture. Oslonjena na knjigu, sebe je zamišljala kao omiljene junake divnih, bezvremenih dela. Da, snovi su jedno, realnost drugo, ali ni taj raskorak, nije toliki, postoji mesto dodira, poklapanja, samo da bi ga uočilo morate rizikovati, smelo se otisnuti u neizvesnost, baš kao blogerka i pisac iz Beograda. Možda mi zaboravimo snove, ali oni ne zaboravljaju nas.
Beše to 2009. godina kada su očevi saveti “uvek radi ono što voliš” otškrinuli vrata podvesti i hrabro zakoračili u svest. Svoj stan je dala u izdavanje, a od tih sredstava krenula u putovanje svetom na biciklu, do tog trenutka, jedinoj razonodi u olujama dosadne svakodnevice sačinjene od malo slobodnog vremena potrošenog na odmor od posla koji otima onu našu istinsku ličnost. Pričati o putovanjima, o doživljajima neophodne su, ne knjige, već edicije, ona ih već ima tri, ali našu pažnju ovaj put zaokuplja put u jednu posebnu, kako ona kaže, najneobičniju zemlju, Narodnu demokratsku republiku Koreju, kod nas poznatiju kao Severna Koreja.
- Severna Koreja je njima nepoznat naziv, oni su Narodna demokratska republika (NDR) Koreja Obe propagande, zapadna, antisevernokorejska i njihova, gde su oni uzor drugima, jednako su jake, te sam ih izbegavala da pratim, htela sam da osetim, doživim Koreju izbliza, bez predrasuda, unapred usađenih osuda ili opravdanja, želela sam da Pjongjang govori za sebe - priseća se Snežana koja je nedavno u šabačkom Kulturnom centru promovisala najnoviju putopisnu knjigu “Severna Koreja - putovanje po zemlji Kim Džong Una”.
Do Pjongjanga je moguće doći vozom ili avionom iz Kine, a legalan ulazak samo kroz turističku turu. Izuzetak su lični prijatelji Kim Džong Una. Junakinja naše priče bila je u grupi troje biciklista.
-Sleteli smo na novootvoren aerodrom koji je opremljen fantastično, poput najmodernijih u svetu. Po dolasku vas dočekuju vodiči, oni su uvek uz vas, jedino ste u hotelu odvojeni. Ipak nisu to neki strogi policijski službenici, već vrlo prijemčivi ljudi, odlično govore engleski i tu su za vas u svakom trenutku. Naravno, oni “brinu” da posećujete samo ono što je reprezentativno za zemlju. Oni odrastaju u učenju da su, pre svega, svi vojnici države, pa onda sve drugo i uvek moraju biti spremni za rat. Oni su deo posebne države i patriotska dužnost je da stranci vide samo najbolje.
Ulice su prazne, kola je malo za naše pojmove, a opet tu je saobraćajac koji izgleda više kao eksponat jer nema potrebe za posebnom regulacijom.
-Mislim da je Pjongjang najsličniji velikom muzeju, posmatrano iz perspektive turiste, odnosno stranca. Nije vremeplov, to je miks prošlosti i modernosti, jednostavno, vi ste u muzeju, imate vodiča koji vas vodi, vidite ono što on želi da vidite, iz perspektive koju žele da vidite.
Ipak, pre bilo kakvog zaključka, podsmeha, žaljenja ili suda u koji smo uvereni, najidealnije bi bilo upoznati i druge narode u okolini korejskog poluostrva. Na taj način se otvaraju vrata razumevanja na jedan potpuno drugi način i samo tako postajemo svesni koliko je sve relativno.
-Na ulici sam videla nekoliko izuzetno mršavih ljudi, videla sam jednog gojaznog, većina je bila u prosečnim okvirima. Na svačijem licu sam videla osmeh, međutim nije tako jednostavno zaključiti da su oni srećni ili da nisu, ali glume. Provela sam mnogo u Južnoj Koreji, Japanu, Kini, u biti naroda dalekog istoka je da svoje emocije ne iskazuju svima, da ih čuvaju u sebi, a da mimika bude uvek pozitivna, optimistična. Javno iskazivanje emocija, preterano naglašavanje unutrašnjih stanja je kod njih sramota, gubljenje obraza. Da, ljudi u Pjongjangu su nasmejani, jednako koliko u Seulu, Pekingu, Tokiju, Sajgonu, ali to istovremeno može govoriti sve, a opet biti samo maska.
Zbog svega što NDR Koreja jeste, kao i načina na koji je predstavljena, u našim mislima je to država u kojoj važe striktna pravila, svaki segment života je usmeren, ljudi žive po nekom diktatu, bez slobodne volje. Dugo je kao zanimljivost u medijima istican ograničen broj frizura među kojima stanovnici mogu birati, no i to je drugačije kada se doživi, oseti mentalitet nama dalekih zemalja.
-Karakteristika dalekog istoka je kolektivizam. Ekstravagancija nije avangarda, već nepoželjno izdvajanje koje izaziva sramotu kao jedinu posledicu. U frizerskim salonima postoje slike modela, ali nekada su one bile u salonima kod nas. Nije zabranjeno odabrati nešto van toga, međutim to znači odabrati nešto van kolektiva, većine, standarda, a to je izdvajanje. Opet naglašavam, sve je relativno na dalekom istoku, a u Koreji posebno zbog njihove propagande i karaktera režima. Znamo svi da su disciplinovani. Imala sam situaciju gde nas vode u obilazak jedne škole. Mališani su sedeli za kompjuterima čije ekrane mi ne vidimo. Uspela sam u trenutku da uočim da su crni. Prvi zaključak je da oni i ne rade nikada, međutim u susretu sa drugom grupom stranaca saznala sam da su radili u Ekselu 30-tak minuta ranije, no kada je došlo do nestanka struje, ostali su na svojim mestima, ne od straha, već su disciplinovani i sede dok im vaspitač, nastavnik, profesor ne kaže drugačije. To je disciplina i poštovanje na način tog dela sveta.
Severna Koreja nije samo Pjongjang, kao što ni Srbija nije samo Beograd, Mongolija Ulanbator, no domaćini se trude da upravo najbolje od prestonice bude merilo stranaca o celoj državi.
-Unutrašnjost je teško videti, a zabranjeno snimati. Sticajem okolnosti, greškom vozača zalutali smo u jedno od obližnjih sela. Vozili smo se zamljanim putem, pored su oronule fasade kuće, krpljeni krovovi. Verovatno svako stvara neku sliku čitajući ovo, ali ja ću vam reći da i u Srbiji imate ovakvih prizora, međutim oni jednostavno ne žele da drugi vide ma šta nereprezentativno. U glavnom gradu možete snimati panoramu i videti osvežene zgrade, solitere, a kada zumirate susretnete se sa stanovima bez prozora, dotrajalom stolarijom. Kada se spusti veče, vi vidite mrak, možda neko svetlo u, recimo 15% domova, dok tokom dana uočite poneki solarni panele. Objašnjenje vodiča nije da nema struje, već da je ima, ali su Korejanci vredni ljudi, rano ležu, rano ustaju, a paneli su izraz modernosti u kojoj se koriste drugi vidovi energije.
Kada promišljamo o drugim narodima, kulturama, nesvesno upadamo u zamku ličnih nazora sredine u kojoj odrastamo i obitavamo. Kroz vizir evropskih, liberalnih načela, suviše lako, na svoj način, valorizujemo druge tradicije o kojima malo znamo. Pravila u Koreji su eklatantan primer.
-Nama deluje neverovatno pravilo po kojem je zabranjeno presavijati novine preko naslovne strane na kojoj je Kim Džong Un, jer je to nepoštovanje države. Međutim, kao i svugde u svetu, domaćin koji ugosti nekoga očekuje da od gosta da poštuje njegova pravila, ne da ih vrednosno ocenjuje po svojim merilima i shodno tome se ponaša. Korejancima je njihova država dom, trude se da budu dobri domaćini i žele da i mi budemo dobri gosti, ništa drugo.
Jedna poseta nije dovoljna za bilo šta, osim za sabiranje emocija koje je nova sredina probudila u nama.
-Ni u knjizi “Severna Koreja - putovanje po zemlji Kim Džong Una” ja ne pretendujem da ljudima “otkrijem” Koreju, da predočim neke istine, već prenosim svoje emocije o njoj. Jedna poseta je nedovoljna za ma kakve opšte zaključke. Morate živeti tamo, a i onda je upitno da li bi stranac, iz daleka, uspeo u tome. Razdvajaju nas, ne samo hiljade kilometara, već prošlost, tradicija, način razmišljanja - predočava za kraj naša sagovornica.