LOKALNA PRIČA UNIVERZALNE VREDNOSTI

Ideja nove pozorišne sezone u Šapcu temelji se na zajednici i lokalpatriotizmu, povratku stvarima nadohvat ruke. Životu nikada nisu nedostajali viši ciljevi ali ni nekontrolisane sprege volje i moći, dobrih namera i rđavih ishoda, tako da povratak smislu počinje pogledom u najbližu okolinu i interesovanjem za najbliže ljude. Pozorište kao oblik komunikacije pomaže da život u zajednici bude smisleniji i bolji, da se čujemo i razumemo. Najpre generacijski. I između generacija.
Predstava "Pretposlednja panda ili statika" pomaže da se bolje razume generacija devedesetih, koja je, prema rečima dramaturškinje Marije Ratković, došla u već uništen svet a koju optužuju za pad svih vrednosti. Hrabra režija Maksima Miloševića, koji prvi put režira u rodnom gradu, daje slobodu i glumcima i publici, jer ruši imaginarni četvrti zid i čini da shvatimo da delimo isti prostor, odnosno: iste probleme. Likovi koje su glumci doneli na scenu, sasvim su nalik svima nama koji smo sedeli u publici.
U predstavi je sve konkretno i poznato. Detinjstvo i odrastanje četvoro mladih ljudi u ratovima, bombardovanju, tranziciji, čija ja stvarnost posledica konfuzije i razvaljenih institucija. Oni treba da postanu ljudi u državi koja strateški proizvodi nenormalnost, da ostanu ljudi u zemlji koja je slupala sve što je imala i ni u jednom smislu se nije oporavila.
Ljudi u nastajanju, ljudi u ostajanju – moguće samo u društvima u kojima se dno ne penje na vrh. U tom smislu "Pretposlednja panda ili statika" nije samo za mlade - stariji se ovde i te kako pitaju. I prozivaju! Da potraže kriterijume svojih izbora i mere svojih akcija.
Tekst nema dramsku strukturu, nema linearnu priču koja ima svoj početak, sredinu i kraj. Ili ih makar nema tim redosledom… To jeste priča o desetogodišnjici mature u Šapcu, ali pozorišno stilizovana, tako da kroz jedan susret naših junaka, proživimo njihove živote, od detinjstva do danas. Tu se likovi manje glume a više izvode. Gluma nije realistična, ali je izvođenje vrlo uverljivo. Povremeno, stiče se utisak da biografije junaka nisu dosledne, ali u pitanju je autorska odluka, da umesto posebnih životnih priča, pričaju o suštini problema generacije.
Lik Marka (Strahinja Barović) - u jednom momentu njegov otac čini nam se kao neki veoma važan i zaposlen čovek, u drugom – saznajemo da je mrtav i da Marko odrasta bez oca. Ono što je zajedničko za obe verzije Markovog lika jeste suština, da Marko odrasta bez autoriteta oca: otac je figura koja mu nedostaje, pa tako postaje svejedno je li mrtav, ili odsutan. Marija (Jovana Pantić) je prosečna devojčica, iz malograđanske društvene strukture, ali istovremeno ima širinu, mudrost da razume svoju životnu situaciju i odustane od borbe da pokuša da je promeni.
Panda jeste priča jedne generacije ali je relevantna politička priča i nema tu ničega u čemu nisu učestvovali roditelji i što roditelji ne bi trebalo da shvate o svojoj deci. Dragoceno je to što nam kultura i pozorište nude – da neke teme stavimo pod reflektor i počnemo razgovor. Zato je dobro da Pandu i slične predstave pogledaju mladi ljudi sa svojim roditeljima.
Tekst je angažovan u smislu što pokušava nešto da kaže mladim ljudima, da ih ohrabri, ukaže na transgeneracijski potencijal. Ovakva predstava može da doprinese boljem razumevanju među generacijama i to je njena najveća vrednost. Ovo je razumelo Šabačko pozorište i nije bilo boljeg načina da otvori pozorišnu sezonu i potvrdi da je okretanje ka mladima nova repertoarska tendencija.
"Pretposlednja panda ili statika" nije samo predstava o mladima u Šapcu, to je direktna produkcija mladih iz Šapca. Mlađi deo ansambla Šabačkog pozorišta (Kristina Pajkić, Jovana Pantić, Strahinja Barović i Miloš Vojnović), energičan i dostupan, lični utisak da se u pojednim momentima stapa s publikom.
Kostimi i svetlo nude savremenu estetiku, inovacije u tehničkim rešenjima su dobrodošle. Sve je usmereno ka izazivanju jakih emocija. Od peska do disko kugle.
Naslov drame, kako je pisac teksta objasnio, ima političke i kulturološke konotacije. Naime, mladi ljudi su najugroženija vrsta u društvu, kao i pande. Zato se fenomen mladih može uporediti s problemom pandi - mladi odlaze, izumiru poput pandi, a društvo se time ne bavi.
Napisavši Pretposlednju pandu, Dino Pešut ostavlja nadu. Panda u naslovu njegovog komada nije “poslednja”, čime nam se svima sugeriše kako još nije sve izgubljeno. Još ima nade za mlade i nade za sve nas.