Инфо

Берза

  • aero 1.795 ▲ 2,16%
  • alfa 33.506 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.479 ▲ 0,84%
  • dnos 1.250 ⚫ 0,00%
  • enhl 660 ⚫ 0,00%
  • epen 13.000 ⚫ 0,00%
  • gfso 900 ▼ -30,77%
  • infm 701 ▼ -12,38%
  • insj 8.053 ▲ 0,66%
  • kmbn 2.197 ▲ 4,62%
  • kmbnpb 650 ⚫ 0,00%
  • kopb 5.000 ▲ 4,17%
  • lsta 400 ▼ -1,72%
  • mtlc 2.005 ⚫ 0,00%
  • niis 673 ⚫ 0,00%
  • pkrp 1.200 ▲ 20,00%
  • pltk 11 ▼ -31,25%
  • sjpt 134 ▼ -0,74%
  • utsi 908 ▼ -49,56%
  • ztpk 800 ▲ 14,29%
(1. новембар 2018.)
ПЕСНИК АНЂЕКО ЗАБЛАЋАНСКИ О СВОМ КЊИЖЕВНОМ СТВАРАЛАШТВУ

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ПОЕЗИЈИ

“Поезија не може, као ни било која врста уметности, да настане без осећања, каква год она била. Песма је ухваћени тренутак песничке осећајности и ја тај трен преносим на папир. Када ме питају за инспирацију, одговор је увек исти. То су различита осећања наталожена у души која једном излете и проспу се по папиру или тастатури. Поезија је живот која до записаног стиха пролази кроз најдубље ходнике песникове душе”
Рођен у Мачви, средином прошлог века, основну школу завршио је у Глушцима. Упркос жељи да буде учитељ, на иницијативу родитеља по убеђењу да су друга занимња перспективнија, уписао је техничку школу у Шапцу коју је завршио у Сремској Митровици. Након матуре, отац Анђелка Заблаћанског, Титов гардиста, инсистирао је да оде у војску “док је Тито још жив” и због тога је изгубио две године школовања. Након изласка из исте уписао је студије у Новом саду.
Рођеном песнику, живот као да није дозволио да заврши студије и не постане песник, те га је задесила саобраћајна незгода у којој је задобио тешку повреду кичме. Тада су, како каже, почеле борбе за живот, живот достојан човека.
– Пишем од како знам за себе, али након удеса, у све чешћем самовању, књига ми постаје најбољи друг. Много сам читао, посебно поезију и сада схватам да песник, ма колико талентован, у поезији која је преживела време, мора наћи свој пут. Поједине песнике сам, упрокос неразумевању, годинама ишчитавао, док нисам увидео да је поезија унутрашњи, сопствени доживљај. Снага поезије управо и јесте у другачијем поимању. Оно што је раздваја од прозе, јесте различитост читаочевог приступа. Прозно дело се прочита, док се песма ишчитава. При томе сваки пут на нас делује другачијом снагом у зависности од тренутка читаочевог расположења, који је доживљава само себи знаним осећањем - закључује Заблаћански и додаје да се песник рађа мада, као и свака уметност има и занатски део који се учи из прочитаних песама.
Анђелко Заблаћански издао је седам књига, а његове песме, преведене су на руски, енглески и бугарски језик. Афоризми су преведени на македонски, а он преводи са руског језика. Награђиван је у Русији на поетском фестивалу “Поезија улице” у Санкт Петербургу 2014 године.
- Сарадња са Русима потекла је од Евгенија Капустина, младог руског песника који одлично познаје Српски језик и књижевност. Тражио је од мене песме посвећене Богу и вери. Послао сам му песму “Молитва”, коју је превео и као и још неколико објавио у руским часописима. Након тога, написао сам песму о Барону Штиглицу у склопу фестивала “Поезија улице”. Капустин ми је касније послао слику на којој држи диплому са мојим именом, поред споменика посвећеном Штиглицу. То ме је гануло као човека, а да не кажем колико када су ми послали новчану награду од 100 евра и диплому. Иронично је што сам сам са причом “Везирове сузе” на Шумадијским метафорама добио прву награду, али нисам добио диплому. Због операције, био сам спречен да присуствујем додели, а они се нису удостојили, за разлику од Руса, да ми је пошаљу. Сарадња са Русима се касније проширила. Споменуо бих неке од њих : Владимир Бабошин, Маријана Соломко, Саша Бриков и други. У октобру прошле године на моју иницијативу приредили смо у Глушцима предивно српско - руско поетско вече – каже Заблаћански.
Скромни песник, великог срца, како би промовисао поезију, учио младе, и дао им могућност да се истакну, покренуо је “Удружење поетских стваралаца”. Главни је и одговорни уредник часописа за књижевност „Суштина поетике” и оснивач сајтова “Поезија векова” и “Поезија суштине”.
- У новембру ће бити 5 година постојања часописа који сам основао првенствено за младе који немају могућност да се афирмишу, а вреде. Јављају ми се они који не могу да дођу до великих часописа. Мислим да после толико прочитаних дела разних песника, знам препознати поетске вредности. Понекад дајем сугестије песницима који ми се јављају, а они врло често моје примедбе усвоје. На идеју за оснивање Удружења поетских стваралаца са колегиницом Миленом Ћировић, дошао сам највише због песника какав је био Бора Симић. Жеља нам је да се кроз рад удружења на неки начин одужимо највећем мачванском песнику, нашем несхваћеном и већ заборављеном Бори. Имамо идеја, али још је рано о томе говорити, јер култура тешко може да битише и опстане без спонзора, а ми их још немамо. Тренутно и за штампање часописа једва скупимо новац и то од продаје претходног броја - истиче Заблаћански.
-Бора Симић је добио у Америци маркицу са својим ликом, а до своје прве збирке је стигао је у својој 65. години. Када погледамо Симићеву поезију 60- тих година, она је модерна и за данашње време, али ми у Мачви не знамо шта имамо, нити умемо наше вредности да ценимо.
Заблаћански је писао за разне новине и књижевне часописе, а најинтересантнија му је била рубрика у Политици експрес “Жена је жена”, у којој су му у два наврата објављивани стихове. За њега је како каже одувек инспирација била жена.
- Осим за “Политику” писао сам приче и Културни додатак за “Новости”. Доста мојих песама објављено је у “Бдењу”, “Багдали” крушевачкој, нишким “Сретањима”, Књижевним новинама и српском часопису “Људи говоре” из Торонта. У том часопису сам имао част да уредим рубрику с Руским песницима у мом и преводу проф. Љубице Несторов. Моје преводе с Руског објавио је и вршачки “Траг”. Објављене су и у “Зори”, часопису који је наставак Шантићеве и Дучићеве “Зоре”. У вези тога постоји интересантна прича. Послао сам песме, али ми они нису одговарили. Једном приликом, ушао сам у Народну библиотеку Србије и видео своје име у “Зори”. Тај број “Зоре”, колегиница Милена Ћировић нашла је на Лимунду, поручила га и поклонила ми за рођендан. - истиче Заблаћански и додаје да се слична ситуација десила са песмом “Безимени” објављеној у “Политици”, за чију објаву је случајно сазнао.
Када говори о поезији данас, Анђелко Заблаћански мишљења је да она не може да трпи језик свакодневнице и тривијалност.
-Људи нажалост препичавају догађаје, а ти “догађаји” добијају награде. То је оно што је најгоре. Поезија не може, као ни било која врста уметности, да настане без осећања, каква год она била. Песма је ухваћени тренутак песничке осећајности и ја тај трен преносим на папир. Када ме питају за инспирацију, одговор је увек исти – то су разлиита осећања наталожена у души која једном излете и проспу се по тастатури. Поезија је живот која до записаног стиха пролази кроз најдубље ходнике песникове душе - закључује Анђелко Заблаћански.

К.Ј.Ђонлић

Најновији број

6. децембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa