ŽIVOT POSVEĆEN POEZIJI

Rođen u Mačvi, sredinom prošlog veka, osnovnu školu završio je u Glušcima. Uprkos želji da bude učitelj, na inicijativu roditelja po ubeđenju da su druga zanimnja perspektivnija, upisao je tehničku školu u Šapcu koju je završio u Sremskoj Mitrovici. Nakon mature, otac Anđelka Zablaćanskog, Titov gardista, insistirao je da ode u vojsku “dok je Tito još živ” i zbog toga je izgubio dve godine školovanja. Nakon izlaska iz iste upisao je studije u Novom sadu.
Rođenom pesniku, život kao da nije dozvolio da završi studije i ne postane pesnik, te ga je zadesila saobraćajna nezgoda u kojoj je zadobio tešku povredu kičme. Tada su, kako kaže, počele borbe za život, život dostojan čoveka.
– Pišem od kako znam za sebe, ali nakon udesa, u sve češćem samovanju, knjiga mi postaje najbolji drug. Mnogo sam čitao, posebno poeziju i sada shvatam da pesnik, ma koliko talentovan, u poeziji koja je preživela vreme, mora naći svoj put. Pojedine pesnike sam, uprokos nerazumevanju, godinama iščitavao, dok nisam uvideo da je poezija unutrašnji, sopstveni doživljaj. Snaga poezije upravo i jeste u drugačijem poimanju. Ono što je razdvaja od proze, jeste različitost čitaočevog pristupa. Prozno delo se pročita, dok se pesma iščitava. Pri tome svaki put na nas deluje drugačijom snagom u zavisnosti od trenutka čitaočevog raspoloženja, koji je doživljava samo sebi znanim osećanjem - zaključuje Zablaćanski i dodaje da se pesnik rađa mada, kao i svaka umetnost ima i zanatski deo koji se uči iz pročitanih pesama.
Anđelko Zablaćanski izdao je sedam knjiga, a njegove pesme, prevedene su na ruski, engleski i bugarski jezik. Aforizmi su prevedeni na makedonski, a on prevodi sa ruskog jezika. Nagrađivan je u Rusiji na poetskom festivalu “Poezija ulice” u Sankt Peterburgu 2014 godine.
- Saradnja sa Rusima potekla je od Evgenija Kapustina, mladog ruskog pesnika koji odlično poznaje Srpski jezik i književnost. Tražio je od mene pesme posvećene Bogu i veri. Poslao sam mu pesmu “Molitva”, koju je preveo i kao i još nekoliko objavio u ruskim časopisima. Nakon toga, napisao sam pesmu o Baronu Štiglicu u sklopu festivala “Poezija ulice”. Kapustin mi je kasnije poslao sliku na kojoj drži diplomu sa mojim imenom, pored spomenika posvećenom Štiglicu. To me je ganulo kao čoveka, a da ne kažem koliko kada su mi poslali novčanu nagradu od 100 evra i diplomu. Ironično je što sam sam sa pričom “Vezirove suze” na Šumadijskim metaforama dobio prvu nagradu, ali nisam dobio diplomu. Zbog operacije, bio sam sprečen da prisustvujem dodeli, a oni se nisu udostojili, za razliku od Rusa, da mi je pošalju. Saradnja sa Rusima se kasnije proširila. Spomenuo bih neke od njih : Vladimir Babošin, Marijana Solomko, Saša Brikov i drugi. U oktobru prošle godine na moju inicijativu priredili smo u Glušcima predivno srpsko - rusko poetsko veče – kaže Zablaćanski.
Skromni pesnik, velikog srca, kako bi promovisao poeziju, učio mlade, i dao im mogućnost da se istaknu, pokrenuo je “Udruženje poetskih stvaralaca”. Glavni je i odgovorni urednik časopisa za književnost „Suština poetike” i osnivač sajtova “Poezija vekova” i “Poezija suštine”.
- U novembru će biti 5 godina postojanja časopisa koji sam osnovao prvenstveno za mlade koji nemaju mogućnost da se afirmišu, a vrede. Javljaju mi se oni koji ne mogu da dođu do velikih časopisa. Mislim da posle toliko pročitanih dela raznih pesnika, znam prepoznati poetske vrednosti. Ponekad dajem sugestije pesnicima koji mi se javljaju, a oni vrlo često moje primedbe usvoje. Na ideju za osnivanje Udruženja poetskih stvaralaca sa koleginicom Milenom Ćirović, došao sam najviše zbog pesnika kakav je bio Bora Simić. Želja nam je da se kroz rad udruženja na neki način odužimo najvećem mačvanskom pesniku, našem neshvaćenom i već zaboravljenom Bori. Imamo ideja, ali još je rano o tome govoriti, jer kultura teško može da bitiše i opstane bez sponzora, a mi ih još nemamo. Trenutno i za štampanje časopisa jedva skupimo novac i to od prodaje prethodnog broja - ističe Zablaćanski.
-Bora Simić je dobio u Americi markicu sa svojim likom, a do svoje prve zbirke je stigao je u svojoj 65. godini. Kada pogledamo Simićevu poeziju 60- tih godina, ona je moderna i za današnje vreme, ali mi u Mačvi ne znamo šta imamo, niti umemo naše vrednosti da cenimo.
Zablaćanski je pisao za razne novine i književne časopise, a najinteresantnija mu je bila rubrika u Politici ekspres “Žena je žena”, u kojoj su mu u dva navrata objavljivani stihove. Za njega je kako kaže oduvek inspiracija bila žena.
- Osim za “Politiku” pisao sam priče i Kulturni dodatak za “Novosti”. Dosta mojih pesama objavljeno je u “Bdenju”, “Bagdali” kruševačkoj, niškim “Sretanjima”, Književnim novinama i srpskom časopisu “Ljudi govore” iz Toronta. U tom časopisu sam imao čast da uredim rubriku s Ruskim pesnicima u mom i prevodu prof. Ljubice Nestorov. Moje prevode s Ruskog objavio je i vršački “Trag”. Objavljene su i u “Zori”, časopisu koji je nastavak Šantićeve i Dučićeve “Zore”. U vezi toga postoji interesantna priča. Poslao sam pesme, ali mi oni nisu odgovarili. Jednom prilikom, ušao sam u Narodnu biblioteku Srbije i video svoje ime u “Zori”. Taj broj “Zore”, koleginica Milena Ćirović našla je na Limundu, poručila ga i poklonila mi za rođendan. - ističe Zablaćanski i dodaje da se slična situacija desila sa pesmom “Bezimeni” objavljenoj u “Politici”, za čiju objavu je slučajno saznao.
Kada govori o poeziji danas, Anđelko Zablaćanski mišljenja je da ona ne može da trpi jezik svakodnevnice i trivijalnost.
-Ljudi nažalost prepičavaju događaje, a ti “događaji” dobijaju nagrade. To je ono što je najgore. Poezija ne može, kao ni bilo koja vrsta umetnosti, da nastane bez osećanja, kakva god ona bila. Pesma je uhvaćeni trenutak pesničke osećajnosti i ja taj tren prenosim na papir. Kada me pitaju za inspiraciju, odgovor je uvek isti – to su razliita osećanja nataložena u duši koja jednom izlete i prospu se po tastaturi. Poezija je život koja do zapisanog stiha prolazi kroz najdublje hodnike pesnikove duše - zaključuje Anđelko Zablaćanski.