NAJSTARIJA FOTOGRAFSKA RADNjA U KOCELjEVI
FOTOGRAFIJA IMA DUŠU
Fotografiju nije sama izabrala. Po želji svog oca trebala je da postane šnajderka. Međutim, na nagovor rođake bira baš ovaj zanat koji joj se svideo ali mu, kaže, nije bila jako privržena
U Nemanjinoj ulici u Koceljevi, preko puta zgrade muzeja, već 45 godina nalazi se fotografska radnja u vlasništvu porodice Negovanović. Danas se ovim poslom, koji su pokrenuli njegovi roditelji Gordana i Živadin, bavi Aleksandar, poznatiji kao Aca Slikar.
Sedamdesetih godina Koceljeva je imala 6-7 fotografa ali malo školovanih, poput Gordane. Nakon završetka osnovne škole najpre u rodnoj Bresnici a potom u Koceljevi odlazi u Valjevo, u Školu učenika u privredi, gde izučava fotografski zanat. Za ondašnje prilike to je bio dovoljan nivo u kojem je stekla neophodna znanja i veštine, ovladala raznim tehnikama i pronikla u tajne svog zanata.
Fotografiju nije sama izabrala. Po želji svog oca trebala je da postane šnajderka. Međutim, na nagovor rođake bira baš ovaj zanat koji joj se svideo ali mu, kaže, nije bila jako privržena.
–Ovo je bio na neki način zanimljiv posao. Uglavnom se stalno dešavalo nešto novo ili neobično. Ni sama ne znam šta je to što me privuklo fotografiji- priča Gordana.
U drugoj polovini prošlog veka žene nisu bile retkost u ovom zanatu. Tokom školovanja u Valjevu radila je kod fotografa Milke kod koje je usavršila tehniku retuširanja. U današnje vreme sinonim za nju bi mogao biti foto-šop. Ali se on tada radio ručno i mogao je trajati danima. Bio je to odgovoran posao koji se radio sa dosta nežnosti, preciznosti, strpljenja. Za njega je bila potrebna izuzetna veština, zavidna koncentracija i mirna ruka.
–U Valjevu sam retuširala negativ. Nije bio film već su bile ploče četvrtastog oblika, raznog formata. Pokrivali smo uglavnom bore na licima onih koji su se na njima nalazili. Radilo se sa običnom HB olovkom, jako tanko zarezanom u vidu igle. Postojala je tečnost kojom se namaže pa obriše krpicom. Dodir je morao biti jako blag. Nije smeo trag da ostane prejako da se vidi ili da ošteti površinu, već samo da ublaži bore, ili senku ili šta drugo na licu. Za docrtavanje, špricanje, retuš sam bila maher- sa ponosom priča ova 64-godišnja Koceljevčanka koja se nakon školovanja na kratko obrela u Šapcu, a zatim u Banji Koviljači, gde je dve godine radila u jednoj fotografskoj radnji.
–Tamo sam radila uveličane slike, preslikavanje, uveličavanje, fotografije za uspomenu koje je narod želeo da ima. U to vreme radnje su angažovale i pojedine ljude, tzv.putnike. Njihov zadatak je bio da idu po selima i raznim mestima u kojima su domaćini izražavali želju da imaju fotografije kojima bi sačuvali uspomenu na svoje roditelje i rođake. To su bile crno-bele fotografije različitog formata. Najviše su se radile one dimenzija 30 sa 40 ili 40 sa 60. Bile su to stare fotografije i uglavnom se radilo preslikavanje- priseća se Gordana.
Tvrdi da su u ono vreme fotografi bili mnogo veći majstori nego što su danas kao i da su ljudi više cenili fotografiju. Danas, u eri kompujtera i mobilnih telefona, sve gubi smisao i draž, pa će, kaže, buduće generacije jednog dana ostati bez fotografije kao uspomene.
–To su bila vremena pravih majstora koji su sve radili uglavnom ručno. Sada rade kompjuteri, rade mašine a fotograf jedino zna da rukuje sa njima i ništa tu ne donosi njegovo lično. Crno-bele fotografije se više i ne rade. Proces izrade slika bio je kompleksniji nego danas. Nikada niste unapred znali šta će i kakva fotografija ispasti do momenta dok se ona ne izradi. Ljudi su u to vreme više cenili fotografiju nego danas. Zato ja sa punim pravom mogu da kažem da je to bila prava umetnost i majstorstvo-smatra Gordana. Nakon dvogodišnjeg rada u Banji Koviljači, kako sama kaže, sticajem okolnosti i vođena prstom sudbine, iznenada odlučuje da se uda za Živadina koji se amaterski bavio fotografijom. U autobus za Šabac, vraćajući se iz roditeljskog doma, ušla je kao devojka a iz njega tako reći izašla kao udata žena. Uprkos protivljenju porodice bila je rešena da opstane u braku. U to vreme bila je zadovoljna ukoliko je imala gde da legne, šta da pojede, gde da spremi ručak, da dočeka muža...
-1973. godine smo suprug i ja otvorili radnju koja se i danas nalazi na istom mestu. Počeli smo od nule. Malo po malo, radeći godinama, stekli smo kuću, lokal, odgajili i iškolovali troje dece, sina i dve ćerke. Mi nismo imali Bog zna kakvu opremu. Radilo se na najprimitivniji način ali smo se uvek trudili da to bude kako treba. Kada je bilo mnogo slika često sam po celu noć prala u kadi crno-bele fotografije posle razvijanja i fiksiranja koje su se potom sušile u mašini- priča ona i dodaje da je od ovog posla moglo da se živi.
–Zarađivalo se u to vreme dovoljno da može da se živi. Ali se i mnogo radilo. Ne verujem da bi danas ijedan fotograf prihvatio da na taj način pravi fotografije, a ne bi ni mogao. U eri novih tehnika i tehnologija opao je i posao jer sada svako ima nekakav aparat ili mobilni telefon i slika, ali će doći vreme da neće imati fotografiju i uspomene kad prođu godine. Ranije su ljudi imali jednu sliku i ona je bila značajna. Danas ih imaju milion, ali u telefonu, i nije im ništa značajno. Pre je moglo da se zaradi i od ovog posla živi. Danas to, čini mi se, nije moguće- kaže Goca.
Fotograf je tada bio pravi umetnik a bavljenje tim poslom umetnost. Na starim fotografijama, tehnikom za koju je ova žena bila pravi majstor, lica su ostajala bez bora, ali su dobijala nove frizure, brkove, umesto seljačkih gunjeva docrtavani su kaputi i kravate.
Zbog zdravstvenih problema bila je prinuđena da napusti posao u fotografskoj radnji ali se sa fotografijom nikada nije oprostila. Njen suprug je nastavio da vodi posao a ona je u procesu rada i dalje imala svoju ulogu.
Zadovoljna je sa svim onim što je u životu postigla od momenta kada je kao 15-ogodišnja devojčica otišla iz svog sela na školovanje.
–Najpre sam zadovoljna što sam stvorila porodicu, opstala u braku, trudila se da sve bude normalno i bolje za sve nas. Bilo je teško boriti se ali sam uspela u mnogim stvarima- ističe Goca.
SLIKA GOVORI HILjADU REČI
Vremenom čovek svaki posao počne da obavlja rutinski, bez mnogo razmišljanja. To se dešavalo i Gordani sve do trenutka dok joj jedna slika nije privukla pažnju. Na njoj je bio mladić, stasit i lep, u vojničkom odelu. Iz neobjašnjivih razloga počela je da razmišlja o njemu, o njegovom životu, da razgleda detalje. Bio je to trenutak kada je shvatila da slika govori hiljadu reči i da sve zavisi od posmatrača.
–Mislim da sam baš gledajući ovu sliku što šta otkrila. Radila sam dosta fotografija i gledala ih kao običan papir. Odjedanput mi taj papir otkriva nešto, neke stvari koje do tada nisam mogla da uočim- priča Gordana.
Fotografija otkriva mnoge tajne, raspiruje maštu, beleži trenutak, čuva uspomene, svedoči o vremenima, govori o ljudima...
Sedamdesetih godina Koceljeva je imala 6-7 fotografa ali malo školovanih, poput Gordane. Nakon završetka osnovne škole najpre u rodnoj Bresnici a potom u Koceljevi odlazi u Valjevo, u Školu učenika u privredi, gde izučava fotografski zanat. Za ondašnje prilike to je bio dovoljan nivo u kojem je stekla neophodna znanja i veštine, ovladala raznim tehnikama i pronikla u tajne svog zanata.
Fotografiju nije sama izabrala. Po želji svog oca trebala je da postane šnajderka. Međutim, na nagovor rođake bira baš ovaj zanat koji joj se svideo ali mu, kaže, nije bila jako privržena.
–Ovo je bio na neki način zanimljiv posao. Uglavnom se stalno dešavalo nešto novo ili neobično. Ni sama ne znam šta je to što me privuklo fotografiji- priča Gordana.
U drugoj polovini prošlog veka žene nisu bile retkost u ovom zanatu. Tokom školovanja u Valjevu radila je kod fotografa Milke kod koje je usavršila tehniku retuširanja. U današnje vreme sinonim za nju bi mogao biti foto-šop. Ali se on tada radio ručno i mogao je trajati danima. Bio je to odgovoran posao koji se radio sa dosta nežnosti, preciznosti, strpljenja. Za njega je bila potrebna izuzetna veština, zavidna koncentracija i mirna ruka.
–U Valjevu sam retuširala negativ. Nije bio film već su bile ploče četvrtastog oblika, raznog formata. Pokrivali smo uglavnom bore na licima onih koji su se na njima nalazili. Radilo se sa običnom HB olovkom, jako tanko zarezanom u vidu igle. Postojala je tečnost kojom se namaže pa obriše krpicom. Dodir je morao biti jako blag. Nije smeo trag da ostane prejako da se vidi ili da ošteti površinu, već samo da ublaži bore, ili senku ili šta drugo na licu. Za docrtavanje, špricanje, retuš sam bila maher- sa ponosom priča ova 64-godišnja Koceljevčanka koja se nakon školovanja na kratko obrela u Šapcu, a zatim u Banji Koviljači, gde je dve godine radila u jednoj fotografskoj radnji.
–Tamo sam radila uveličane slike, preslikavanje, uveličavanje, fotografije za uspomenu koje je narod želeo da ima. U to vreme radnje su angažovale i pojedine ljude, tzv.putnike. Njihov zadatak je bio da idu po selima i raznim mestima u kojima su domaćini izražavali želju da imaju fotografije kojima bi sačuvali uspomenu na svoje roditelje i rođake. To su bile crno-bele fotografije različitog formata. Najviše su se radile one dimenzija 30 sa 40 ili 40 sa 60. Bile su to stare fotografije i uglavnom se radilo preslikavanje- priseća se Gordana.
Tvrdi da su u ono vreme fotografi bili mnogo veći majstori nego što su danas kao i da su ljudi više cenili fotografiju. Danas, u eri kompujtera i mobilnih telefona, sve gubi smisao i draž, pa će, kaže, buduće generacije jednog dana ostati bez fotografije kao uspomene.
–To su bila vremena pravih majstora koji su sve radili uglavnom ručno. Sada rade kompjuteri, rade mašine a fotograf jedino zna da rukuje sa njima i ništa tu ne donosi njegovo lično. Crno-bele fotografije se više i ne rade. Proces izrade slika bio je kompleksniji nego danas. Nikada niste unapred znali šta će i kakva fotografija ispasti do momenta dok se ona ne izradi. Ljudi su u to vreme više cenili fotografiju nego danas. Zato ja sa punim pravom mogu da kažem da je to bila prava umetnost i majstorstvo-smatra Gordana. Nakon dvogodišnjeg rada u Banji Koviljači, kako sama kaže, sticajem okolnosti i vođena prstom sudbine, iznenada odlučuje da se uda za Živadina koji se amaterski bavio fotografijom. U autobus za Šabac, vraćajući se iz roditeljskog doma, ušla je kao devojka a iz njega tako reći izašla kao udata žena. Uprkos protivljenju porodice bila je rešena da opstane u braku. U to vreme bila je zadovoljna ukoliko je imala gde da legne, šta da pojede, gde da spremi ručak, da dočeka muža...
-1973. godine smo suprug i ja otvorili radnju koja se i danas nalazi na istom mestu. Počeli smo od nule. Malo po malo, radeći godinama, stekli smo kuću, lokal, odgajili i iškolovali troje dece, sina i dve ćerke. Mi nismo imali Bog zna kakvu opremu. Radilo se na najprimitivniji način ali smo se uvek trudili da to bude kako treba. Kada je bilo mnogo slika često sam po celu noć prala u kadi crno-bele fotografije posle razvijanja i fiksiranja koje su se potom sušile u mašini- priča ona i dodaje da je od ovog posla moglo da se živi.
–Zarađivalo se u to vreme dovoljno da može da se živi. Ali se i mnogo radilo. Ne verujem da bi danas ijedan fotograf prihvatio da na taj način pravi fotografije, a ne bi ni mogao. U eri novih tehnika i tehnologija opao je i posao jer sada svako ima nekakav aparat ili mobilni telefon i slika, ali će doći vreme da neće imati fotografiju i uspomene kad prođu godine. Ranije su ljudi imali jednu sliku i ona je bila značajna. Danas ih imaju milion, ali u telefonu, i nije im ništa značajno. Pre je moglo da se zaradi i od ovog posla živi. Danas to, čini mi se, nije moguće- kaže Goca.
Fotograf je tada bio pravi umetnik a bavljenje tim poslom umetnost. Na starim fotografijama, tehnikom za koju je ova žena bila pravi majstor, lica su ostajala bez bora, ali su dobijala nove frizure, brkove, umesto seljačkih gunjeva docrtavani su kaputi i kravate.
Zbog zdravstvenih problema bila je prinuđena da napusti posao u fotografskoj radnji ali se sa fotografijom nikada nije oprostila. Njen suprug je nastavio da vodi posao a ona je u procesu rada i dalje imala svoju ulogu.
Zadovoljna je sa svim onim što je u životu postigla od momenta kada je kao 15-ogodišnja devojčica otišla iz svog sela na školovanje.
–Najpre sam zadovoljna što sam stvorila porodicu, opstala u braku, trudila se da sve bude normalno i bolje za sve nas. Bilo je teško boriti se ali sam uspela u mnogim stvarima- ističe Goca.
Vremenom čovek svaki posao počne da obavlja rutinski, bez mnogo razmišljanja. To se dešavalo i Gordani sve do trenutka dok joj jedna slika nije privukla pažnju. Na njoj je bio mladić, stasit i lep, u vojničkom odelu. Iz neobjašnjivih razloga počela je da razmišlja o njemu, o njegovom životu, da razgleda detalje. Bio je to trenutak kada je shvatila da slika govori hiljadu reči i da sve zavisi od posmatrača.
–Mislim da sam baš gledajući ovu sliku što šta otkrila. Radila sam dosta fotografija i gledala ih kao običan papir. Odjedanput mi taj papir otkriva nešto, neke stvari koje do tada nisam mogla da uočim- priča Gordana.
Fotografija otkriva mnoge tajne, raspiruje maštu, beleži trenutak, čuva uspomene, svedoči o vremenima, govori o ljudima...
V.Bošković
Najnoviji broj
25. april 2024.
