Može li jedno pitanje, profesore

Matematika je jezik kojim govore sve prirodne nauke i ne postoji nijedna njena oblast, ma kako ona apstraktna bila, koja se ne bi mogla primeniti na pojave realnog sveta. Da kraljica nauka nije samo za odabrane pokušava da dokaže profesor Šabačke gimnazije Siniša Mozetić koji svojim učenicima tri decenije ukazuje na životnu filozofiju sakrivenu iza brojki i računskih operacija. Dugogodišnje iskustvo i rad sabrao je u zbirku matematičkih priča “Može li jedno pitanje, profesore?”. Anegdote kako profesor ističe nastale su, strpljivim, zanimljivim odgovorima na neobična pitanja.
- Plejada dobrih đaka čije je znanje prevazilazilo ono što se radi na časovima i postojećoj školskoj literaturi imala je dobre ideje i pitanja. Shvatio sam da to može biti korisno, da bi drugi mogli da čuju, pročitaju i dođu do novih saznanja. Većina tema u knjizi je uspešno realizovana na časovima redovne ili dodatne nastave, sekcijama, kao i pripremama za takmičenja ili upis na fakultet.
Da li ste zbirkom razbili predrasudu da je matematika “bauk”?
- Matematika treba da bude pomoć u svakodnevnom životu, ne kao zamena digitrona. Čovek koji je dobar u matematici mora da odneguje kod sebe odgovornost, urednost, strpljenje, dobru koncentraciju, istrajnost i samo sa tim osobinama koje gradi može da uspe. To je onaj pozitivni transfer učenja o kome ljudi malo znaju. Baveći se ovom naukom, ma koliko ona njemu bila draga ili ne, on izgrađuje sebe. Čovek trenira sa ubeđenjem da je to dobro za njega i da ima smisao. Za matematiku ne vide da ima smisao, ali kada bi mladi bili svesni šta zapravo matematika znači, osim što se računa, više bi uživali i napredovali. Bauk za one koji „nisu rođeni“ za to. Sproveo sam eksperiment na društvenom smeru, za koji važi da učenici ne vole matematiku i da im nije potreba. Rezultat je bio takav da su bolje razumeli nego oni sa prirodnog smera koji su kako svi smatraju prirodno nadareni za ovu oblast. Potrebno je da postoji program koji bi bio prilagođen i onima koji se kasnije u životu neće se baviti konstruisanjem aviona, svemirskih letilica, studirati matematiku. Problem nastaje, jer predajemo kao da da će svi učenici ozbiljno da izučavaju matematiku kasnije, što svakako nije istina. Sigurno da bismo imali bolje rezultate ukoliko bismo je demistifikovali kao predmet i nauku.
Neobični naslovi poglavlja proizišli su iz ideje da je matematika deo svih naših potreba i želja.
Nisam želeo da bude samo priča o matematici. Pokušao sam da prenesem i deo filozofije. Rekao bih da je ovo knjiga mog života, tačnije životna knjiga, jer svakako neću pisati biografiju. Postoji i segment van matematike koji je podjednako važan i to je najbolji način da ljudi saznaju više o meni, možda i sebi. Pesme koje prate zadatke su nastajale tokom godina i daju lični pečat knjizi. One su kao otisak prsta. Zbirka obiluje simbolima, asocijacijama i idejama. Sve zavisi od ugla gledanja i tumačenja. Svako poglavlje poseduje nevidljivu nit u kojoj je nekad samo jedna reč ključ i rešenje. Primer je poglavlje „Svetionik“. Naizgled to je priča o zadatku gde nedostaje sitna informacija kako bi bio kompletan, ali samo na prvi pogled. Često u životu nam je potreban još samo jedan korak kako bi uspeli, tračak svetlosti da vidimo pravi put. Čovek toga često nije svestan i odustane na samom kraju, jer ne vidi da je rešenje tu. Zbog toga ne treba da odustajemo, čuda se dešavaju, pronađemo svoj „Svetionik“.
Doprinos u realizaciji knjige je dao i tim profesora, bivši i sadašnji učenici Šabačke gimnazije, Vaša porodica.
Uvek tražim pomoć, to je deo mog bića. Svi oni su učestvovali na određen način i pomogli da tekstovi i knjiga budu zaokružena celina. Sin Marko mi je pomogao u izboru pesama kako bih objasnio deo svog iracionalnog bića. To nas dovodi do pitanja tišine i zvuka. Zalažem se za dijalog. Pristalica sam razgovora po svaku cenu, drugačije ne znam. Naziv knjige je kao vapaj za komunikacijom i poziv. Može li jedno pitanje profesore, je uvek aktuelno i poželjno, jer ukoliko ga nema dolazi do problema.
Da li je pri edukovanju mladih neophodno težiti da se kod njih postepeno sjedinjuje znanje sa umenjem kroz igru?
- U knjizi „Tom Sojer“, Mark Tven zapisao je jednu odličnu misao,
„Work consists of whatever a body is obliged to do. Play consists of whatever a body is not obliged to do.“ (Rad podrazumeva sve ono što smo prinuđeni da činimo. Igra je sve ono što nismo). Matematika je igra reču u smislu da ima svoja pravila koja treba znati i poštovati. Jedno od njih je da se uči od boljih igrača. Za mene je kao životna igra, ne dozvoljava grešku. Ukoliko imate 10 koraka i napravite jedan pogrešan, onda ni rezultat nije dobar. Možda ni postavka nije odgovarajuća. Tako je i u životu, jedan sekund nepažnje može da dovede do ozbiljnih posledica. To je upravo deo da je životna kategorija i tu čovek nema pravo na grešku. Matematika je zapravo postavljena na pijedestal važne nauke samom organizacijom života. Osvešćuje čoveka da ne može da greši u nekim segmentima. Zbog toga imamo odgovorne i neodgovorne đake. Neznanje, nepamet su najčešći odgovori. Nepamet ne postoji i često je izgovor za lenjost kod učenika. Obično je u pitanju nezainteresovanost i donekle kartkter. Pre polaska u školu svi prođu neophodno testiranje i tada se proverava osnovno poimanje sveta. Najjednostavnije rečeno ukoliko razlikuje levo-desno, Toliko mu treba da bi spoznao matematiku. Sve ostalo je nadogradnja osnove. Dekartov sistem nije ništa do jedne od ideja levo-desno. Najgenijalniji matematički alati su zapravo bazirani na najelementarnijoj ljudskoj sponi. Većina populacije ima predispoziciju koja potrebna da se bavi matematikom. Početni alati su veoma jednostavni. Ona je zapravo kapija života.
Kraljica ili sluškinja nauka?
Ne vidim da pripada određenoj kategoriji, zbog toga je uvedena kao opšti predmet za sve. Ne bih rekao obrazovni, jer prva asocijacija na matematiku je učenje teorema i nečega što će biti potrebno samo odabranima. Ona je opšte životna, kao jedan deo našeg postojanja. Uči nas strpljenju, Istovremeno je sluškinja i kraljica svih nauka. Matematika poziva na komunikaciju koja je pomalo suspendovana. Često su mi učenici govorili da najviše vole „Sićologiju“ koju predajem na časovima matematike.
„Svaki dobar matematičar je makar upola filozof, a svaki dobar filozof je makar upola matematičar“, rekao je Gotlob Frege. Da li smatrate da ima istine u toj tvrdnji?
Profesor matematike kao i svi profesori je u stvari glumac i potrebno je da ima dobar tekst kako bi očarao publiku. Neophodno je da pronađe pravi put do mladih ljudi koji su sa pravom spremni da ne prihvate i kritikuju ono što im nije dovoljno interesantno. Vreme u kome živimo svojom treš kulturom suspenduje poeziju, književnost i druge vrednosti. Zatrpani su kultom novca, prestiža, pojavnošću i subkulturama. Knjiga nudi drugačiji pogled i izbor van onoga što im je nametnuto. To podrazumeva da bude pomalo i pesnik, filozof. Kada mladi uvide lepotu onoga što donosi duhovna sfera razvoja i shvate potencijal koji mogu da ostvare učenjem i saznanjem ne postoji problem koji ne mogu da reše.