IZ KNjIGE PRIČA I PRIPOVEDAKA STEVANA MATIĆA
KRALjICA PROSJAKA
(SKRAĆENA PRIČA)
Savijena kao gudalo, neprestano je trapavo gazila sredinom gradske ulice. Glavom razgrtala saobraćajnu slobodu, telom i dušom izazivala sudbinu.
Vozila je zaobilazila sa obe strane. Limuzine tik pokraj nje, teretna u velikom luku, a nervozni vozači stiskali sirene, negodovali, psovali, dovikivali: „Hej, luda, izgubićeš glavu. Zgovnaće te neko, ženo glupa!“
Na opomene nije se osvrtala. Negodovanje, psovke, viku i sirene nije slušala. Gazila sredinom ulice. Glavom krčila prostor ispred sebe, bosim nogama šljapkala po mokrom, ili nečujno išla po suvom asfaltu. Svet oko sebe, na trotoarima, pešačkim prelazima, ispred izloga, nije primećivala. Niko je nije interesovao. I nikome nije bila potrebna. Osim u vreme izbora. Tada je svi svojatali, donosili poklone i, tražili glas. On svima bio dragocen, vredan najmanje koliko i glas predsednika mesne zajednice, opštine, države. Njen glas mogao da bude odlučujući! Onaj koji polovini daje prednost, a predsedničkom kandidatu pobedu!
Ostarila i nemoćna, samo prstima očešljana, u iznošenoj bluzi od najjeftinijeg platna i toploj, mrkoj suknji, leti i zimi, gurala u život. Kao da su vekovi ispred nje.
Bila je to Marlena. Nekrunisana kraljica svih prosjaka sveta. Ambasador siromašnih, nemoćnih, nezaštićenih, nezbrinutih, zaboravljenih, prepuštenih ličnoj sudbini. Takvu smo je znali godinama. Decenijama.
Retko se ko sa njom šalio. Najčešće su je svi zaobilazili, prepuštajući je njenom svetu. Samo su privilegovani, kao talentiovani fudbaler i slikar Stevan Bairac, zvani Purca i još poneki, mogli, smeli i znali da proniknu u njene tajne. Ako ih je imala.
Njen svet su bili svi. I niko. Nikada nije viđena u kafani da je za stolom pojela gulaš ili škembiće, čorbast pasulj ili prebranac, kolenice ili karađorđevu šniclu.U prodavnicu je ulazila da kupi veknu hleba, jogurt ili litar mleka. Ili da hrpu dobijenog sitniša razmeni u krupnije, papirnate novčanice.
Marlena, prehladićeš se, upozoravali stariji građani. Mladići i devojke, čekajući autobus, divili se njenom zdravlju.A ona pritrčavala jednim i drugim, govorila: „Daj mi dinar!“ I pružala hrapavi dlan sličan ispucalom đonu kaljavih cipela. Ko god nije dao, nije se ljutila. Nije proklinjala.
Vozila je zaobilazila sa obe strane. Limuzine tik pokraj nje, teretna u velikom luku, a nervozni vozači stiskali sirene, negodovali, psovali, dovikivali: „Hej, luda, izgubićeš glavu. Zgovnaće te neko, ženo glupa!“
Na opomene nije se osvrtala. Negodovanje, psovke, viku i sirene nije slušala. Gazila sredinom ulice. Glavom krčila prostor ispred sebe, bosim nogama šljapkala po mokrom, ili nečujno išla po suvom asfaltu. Svet oko sebe, na trotoarima, pešačkim prelazima, ispred izloga, nije primećivala. Niko je nije interesovao. I nikome nije bila potrebna. Osim u vreme izbora. Tada je svi svojatali, donosili poklone i, tražili glas. On svima bio dragocen, vredan najmanje koliko i glas predsednika mesne zajednice, opštine, države. Njen glas mogao da bude odlučujući! Onaj koji polovini daje prednost, a predsedničkom kandidatu pobedu!
Ostarila i nemoćna, samo prstima očešljana, u iznošenoj bluzi od najjeftinijeg platna i toploj, mrkoj suknji, leti i zimi, gurala u život. Kao da su vekovi ispred nje.
Bila je to Marlena. Nekrunisana kraljica svih prosjaka sveta. Ambasador siromašnih, nemoćnih, nezaštićenih, nezbrinutih, zaboravljenih, prepuštenih ličnoj sudbini. Takvu smo je znali godinama. Decenijama.
Retko se ko sa njom šalio. Najčešće su je svi zaobilazili, prepuštajući je njenom svetu. Samo su privilegovani, kao talentiovani fudbaler i slikar Stevan Bairac, zvani Purca i još poneki, mogli, smeli i znali da proniknu u njene tajne. Ako ih je imala.
Njen svet su bili svi. I niko. Nikada nije viđena u kafani da je za stolom pojela gulaš ili škembiće, čorbast pasulj ili prebranac, kolenice ili karađorđevu šniclu.U prodavnicu je ulazila da kupi veknu hleba, jogurt ili litar mleka. Ili da hrpu dobijenog sitniša razmeni u krupnije, papirnate novčanice.
Marlena, prehladićeš se, upozoravali stariji građani. Mladići i devojke, čekajući autobus, divili se njenom zdravlju.A ona pritrčavala jednim i drugim, govorila: „Daj mi dinar!“ I pružala hrapavi dlan sličan ispucalom đonu kaljavih cipela. Ko god nije dao, nije se ljutila. Nije proklinjala.
Najnoviji broj
18. april 2024.
