ODISEJA MAČVANSKIH ZEMLjORADNIČKIH ZADRUGA
Zakatančene “seoske fabrike”
Neuspela transformacija u trgovinska preduzeća. Privatizacija i stečaj za konačan kraj. Ostale uspomene, preko stotinu ljudi bez posla, zapuštena dvorišta
Svako selo u opštini Bogatić imalo je svoju zemljoradničku zadrugu. Postojale su sve do prvih godina novog veka, a potom velika većina otišla u istoriju, tako da se o njima danas samo pripoveda kako su bile “druga kuća” mnogim seljacima. Kao u svojevrsnim seoskim fabrikama, poljoprivrednici su posredstvom njih plasirali svoje brojne proizvode i rešavali probleme od životnog značaja ( čak i onda kad trenutno nisu imali nikakvu robu da ponude u zamenu, mogli su da računaju na finansijsku pomoć svoje zadruge).
Stradale u vreme privatizacije
- Zemljoradničke zadruge su pomagale seljacima i u dobru i zlu. Radile su kao kakve “seoske fabrike” i gotovo da nije bilo ni jedne seoske akcije (zdravstvo, kultura, zabava... ) u kojoj nisu na neki način učestvovale. Izdvojio bih samo pomoć oko setve i plasmana stočarskih proizvoda, kaže Ljubinko Jevtić bivši direktor Zemljoradničke zadruge u Badovincima, najvećem mačvanskom selu.
On pominje i period transformacije zemljoradničkih zadruga u svojevrsna “trgovinska preduzeća”. Tada se živelo gotovo isključivo od marže, a pomoć poljoprivrednicima, saradnicima je zapostavljana. U vreme velikih privatizacija, jedna za drugom mačvanske zemljoradničke zadruge su odlazile u stečaj. Pedantni statističari su zabeležili da danas rade samo dve.
Starim Zakonom o zadrugama, zadružna imovina je prešla u državne ruke, a potom je privatizacija društvenih preduzeća definitivno ugušila zadruge i zadrugarstvo u ovom kraju. Propali su veliki sistemi sa kojima su zadruge sarađivale ( klanice, mlekare... )
Ubrzo su pokrenuti stečajni postupci, a onda i brisanje iz spiska Agencije za privredne registre. To se dogodilo zemljoradničkim zadrugama u Klenju, Dublju, Uzveću, Glogovcu ( 2012. godine), Badovincima ( 2015. )
Važan epilog svega bio je ostanak velikog broja ljudi bez posla, nenaplaćena potraživanja, neplaćeni dugovi, pusta zadružna dvorišta, garaže za mašine, upravna zgrada... Iskušenjima su odolele zadruge u Salašu Crnobarskom, Sovljaku, Glušcima i Bogatiću. Prema podacima sajta Agencije za privredne registre zadruge u Sovljaku i Glušcima su poslednje finansijske izveštaje podnele za 2014, a za 2015 i narednu godinu su poslale izveštaje o neaktivnosti. Imovina zadruge u Sovljaku je sudski prodata, dok su zadruge u Bogatiću i Salašu Crnobarskom jedine preživele burna vremena.
Alternativa udruživanje
Posle svega došlo se do uverenja da je udruživanje i formiranje zemljoradničkih zadruga, jedan od vrlo važnih uslova “ozdravljenja” sela. Sada je, kaže profesor Miladin Ševarlić, potrebno bar pet proizvođača i simboličan ulog ( po 100, 00 dinara) da bi se formirala zemljoradnička zadruga. Pitanje je samo koliko se sa tako malo novca može postići. Definitivno, zadruge nisu komunistička tvorevina, kako su neki govorili. Postojale su u privrednom sistemu zemlje, daleko pre ove političke ideologije. U razvijenom svetu postoje i danas, beležeći odlične rezultate. Nedavan boravak ministra Jovana Krkobabića u Bogatiću, zvanično je označio povratak udruživanja ili formiranja specijalizovanih zemljoradničkih zadruga u privredni sistem zemlje, što je i Vlada spremna da podstakne, konkretnim novčanim ulaganjima. Na tome je i ministar Krkobabić insistirao, ističući da je zadrugarstvo i udruživanje, kako god se zvalo, značajan put oživljavanja sela u kome, ako se ne obezbede bolji uslovi života i privređivanja, neće biti “ozdravljenja”.
NUŽNA OBNOVA ZADRUGA
Prilikom boravka u Bogatiću, ministar Milan Krkobabić sa predsednikom ove lokalne samouprave Nenadom Beserovcem i saradnicima, zajedno su podržali akciju Vlade Srbije, da se pomogne obnova starih i osnivanje novih zemljoradničkih zadruga širom Srbije. Ta akcija uspešno se sprovodi, a ovom prilikom istaknuta je potreba masovnijeg učešća seljaka u formiranju zadruga, angažovanjem sopstvenih sredstava.
Ratari i stočari znaju da im je glavni interes da ono što proizvedu, što bolje prodaju i naplate. U suprotnom džaba su orali, sejali, želi, brali ili tovili. Stručnjaci u ovoj oblasti kažu da će lakše plasirati proizvod ako se koncentriše na jedno mesto, ako ga je više i što kvalitetnijeg.
Stradale u vreme privatizacije
- Zemljoradničke zadruge su pomagale seljacima i u dobru i zlu. Radile su kao kakve “seoske fabrike” i gotovo da nije bilo ni jedne seoske akcije (zdravstvo, kultura, zabava... ) u kojoj nisu na neki način učestvovale. Izdvojio bih samo pomoć oko setve i plasmana stočarskih proizvoda, kaže Ljubinko Jevtić bivši direktor Zemljoradničke zadruge u Badovincima, najvećem mačvanskom selu.
On pominje i period transformacije zemljoradničkih zadruga u svojevrsna “trgovinska preduzeća”. Tada se živelo gotovo isključivo od marže, a pomoć poljoprivrednicima, saradnicima je zapostavljana. U vreme velikih privatizacija, jedna za drugom mačvanske zemljoradničke zadruge su odlazile u stečaj. Pedantni statističari su zabeležili da danas rade samo dve.
Starim Zakonom o zadrugama, zadružna imovina je prešla u državne ruke, a potom je privatizacija društvenih preduzeća definitivno ugušila zadruge i zadrugarstvo u ovom kraju. Propali su veliki sistemi sa kojima su zadruge sarađivale ( klanice, mlekare... )
Ubrzo su pokrenuti stečajni postupci, a onda i brisanje iz spiska Agencije za privredne registre. To se dogodilo zemljoradničkim zadrugama u Klenju, Dublju, Uzveću, Glogovcu ( 2012. godine), Badovincima ( 2015. )
Važan epilog svega bio je ostanak velikog broja ljudi bez posla, nenaplaćena potraživanja, neplaćeni dugovi, pusta zadružna dvorišta, garaže za mašine, upravna zgrada... Iskušenjima su odolele zadruge u Salašu Crnobarskom, Sovljaku, Glušcima i Bogatiću. Prema podacima sajta Agencije za privredne registre zadruge u Sovljaku i Glušcima su poslednje finansijske izveštaje podnele za 2014, a za 2015 i narednu godinu su poslale izveštaje o neaktivnosti. Imovina zadruge u Sovljaku je sudski prodata, dok su zadruge u Bogatiću i Salašu Crnobarskom jedine preživele burna vremena.
Alternativa udruživanje
Posle svega došlo se do uverenja da je udruživanje i formiranje zemljoradničkih zadruga, jedan od vrlo važnih uslova “ozdravljenja” sela. Sada je, kaže profesor Miladin Ševarlić, potrebno bar pet proizvođača i simboličan ulog ( po 100, 00 dinara) da bi se formirala zemljoradnička zadruga. Pitanje je samo koliko se sa tako malo novca može postići. Definitivno, zadruge nisu komunistička tvorevina, kako su neki govorili. Postojale su u privrednom sistemu zemlje, daleko pre ove političke ideologije. U razvijenom svetu postoje i danas, beležeći odlične rezultate. Nedavan boravak ministra Jovana Krkobabića u Bogatiću, zvanično je označio povratak udruživanja ili formiranja specijalizovanih zemljoradničkih zadruga u privredni sistem zemlje, što je i Vlada spremna da podstakne, konkretnim novčanim ulaganjima. Na tome je i ministar Krkobabić insistirao, ističući da je zadrugarstvo i udruživanje, kako god se zvalo, značajan put oživljavanja sela u kome, ako se ne obezbede bolji uslovi života i privređivanja, neće biti “ozdravljenja”.
Prilikom boravka u Bogatiću, ministar Milan Krkobabić sa predsednikom ove lokalne samouprave Nenadom Beserovcem i saradnicima, zajedno su podržali akciju Vlade Srbije, da se pomogne obnova starih i osnivanje novih zemljoradničkih zadruga širom Srbije. Ta akcija uspešno se sprovodi, a ovom prilikom istaknuta je potreba masovnijeg učešća seljaka u formiranju zadruga, angažovanjem sopstvenih sredstava.
Ratari i stočari znaju da im je glavni interes da ono što proizvedu, što bolje prodaju i naplate. U suprotnom džaba su orali, sejali, želi, brali ili tovili. Stručnjaci u ovoj oblasti kažu da će lakše plasirati proizvod ako se koncentriše na jedno mesto, ako ga je više i što kvalitetnijeg.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
