I prođe vepar

Ni veprovima više nije lako. Kada čovek bolje razmisli, nikada im nije ni bilo lako. Uvek neka jurnjava, bežanija. Nikako da malo odmore, odahnu.
A, i narod, naprasno zavoleo divljač. Svi su se primili na gulaš od divljači, špikovane šnicle od iste sorte, neki zli jezici kažu da su u Vojvodini počeli i kulen da prave od divljih životinja. Jedan vepar se nije dao. Uspešno je pobegao, ali ga je to koštalo plivanja po ne baš prijatnoj temperaturi, ali nije imao kud. Čuo je da je Šabac poput onog galskog sela koji jedino odoleva Rimskoj imperiji. Nisu ga onespokojile ni razne urbane legende o izvesnom debelom novinaru koji tamani divljač poput čuvenog Obeliksa iz tog sela. Računao je da je period slava i da su svi dovoljno namireni. Treba mu malo predaha od stalne jurnjave.
I odluči vepar da prepliva Savu. Uvek ga je mamila. Ono, nije bilo vreme ni za šetnju, a kamoli sa plivanje. Ima on rezerve energije koje su ga sačuvale od hladnoće. Preplivao je inkognito, po mraku. Ne treba njemu nikakva evidencija, da se piše kada je napustio teritoriju Rume i prešao na našu šabačku, poput onog Severnog Makedonca koji je ipak kroz Srbiju stigao do mirne oaze gore na severu.
Bilo mu je malo čudno što je i sa ove strane sve ravno, ali bez šume. Tu ga je već uhvatio lagani zort. Kud da beži, ako ga pojure? Plašio se da ne zaluta. U tom svom strahu, nije ni primetio da se sve više udaljava od obale, i ubrzo reke više nije bilo u pogledu kada bi se okrenuo. Odlučio je da ide pravo. Nekako mu je prijao ovaj naš, slobodarski vazduh.
Ubrzo je naleteo na prve ljude. Radoznao on, radoznali ljudi. U tom međusobnom gledanju, ubrza malo ovaj vepar. Snage je imao za još najmanje tri preplivavanja. Što je bio brži, sve je više ljudi video. Malo mu je smetao i asfalt po kome je trčao. Tvrdo je to za njega, nije navikao, ali bivao je sve brži i brži. Što je bio brži, tako je rastao i strah. Sredina u kojoj se našao, bila je potpuno nova, verovao je i opasna.
Ljudi su ljudi i ljudima, a kamoli veprovima, mislio je u sebi i projurio centralnim gradskim ulicama. Ono što nije ukapirao to je da su se i ljudi uplašili njega. Nije uobičajno da na ulici sretnemo vepra. Pre možemo da se nadamo predsednikovom pismu u poštanskom sandučetu, nego vepru na ulici, zar ne? Ali, vepar to nije ni mogao da zna. Ubrzo se izgubio i otišao u nepoznatom pravcu.
Tu mu se gubi svaki trag, a ostavio ga je u našem gradu. Vest o tome je preplavila društvene mreže, a pojavila se i u sarajevskom Oslobođenju. Šta se posle desilo sa njim niko ne zna. Priča se i ovo i ono, i da je uspeo da prepliva Savu ponovo i da se vratio u svoj Srem, ali i da je završio kao trofej nekog lovca. Biće da je ovo drugo, ipak, lovačka priča, iako su se mnogi hvalili da su baš dan, dva posle njegovog prolaska kroz centar grada uživali u izvesnim lovačkim đakonijama.
Hoću da verujem da negde uživa u žirovima i da mu se pritisak posle šabačke avanture vratio u normalu. Neku drugu životinju, izvesnog magarca Simu sam odavno prežalio, tako da ne bih baš da mislim o tome da je i ovaj, na trenutak, naš vepar završio u šniclama i kobasici.