HRABRI JUNACI STAROG KOVA

Poštovane dame i gospodo, cenjeni i dragi čitaoci, pred vama je priča koja se odvija paralelno, u neobično toploj novembarskoj večeri 2018. godine i kroz vizire sećanja oživljava u sredini 70 – ih godina stoleća koje je prethodilo. Prisećanje nije samo za nostalgične, ono je za sve, nekima da se sete, drugima da se prisete, trećima da čuju i nauče. Ne delimo na mlade, starije i stare, ne, jer za neke plovidbe okeanima sećanja godine su irelevantne, jedna bora, sedi pramen više. Protagonisti priče zamrzli su jedno vreme u ljubavi, entuzijazmu, osmehu, nose ga ponosno istim žarom. Znaju da se ne može vratiti, ali kada o njemu pričaju, oni ga žive, prošlost i sadašnjost su jedno. Bili su “mudri” i pre nego što su im godine darovale životnu mudrost. Još dečaci, osnovci i mlađi srednjoškolci upisali su se u istoriju kao MUDRA SOVA, prvi šabački bend koji je izdao ploču.

SCENA 1 – NOVEMBAR 2018.
U direktorskoj kancelariji “Glasa Podrinja” sede ostvareni ljudi, a opet nekako mladići. To su junaci naše storije, nasmejani u pravcu sećanja gledaju: Slobodan Jović JOVUS – danas građevinski preduzimač, nekada i zauvek basista; Dragan Petrović SIRE – sudija za prekršaje, ali večni gitarista; Aleksandar Savić DUGI – građevinski inženjer, čitav život u muzici, a tamo je zakoračio kroz dirke klavijatura i Ivan Glišić GLIŠA – sada penzioner, a nekada i večno toliko toga, jedan od najboljih tekstopisaca SFR Jugoslavije, pisac, nastavnik koji je posao prosvetnog radnika shvatao na potpun način, ne ograničavajući se samo na nastavu, čovek kojem je najveće zadovoljstvo bilo da podrži, pomogne entuzijazam, vrednoću, kreativnost mladih. Kroz priču, hodnicima sećanja će hodati još: ZORAN Milutinović, Čedomir Bogdanović ČEDA BOSANAC, vokali koji se ne zaboravljaju, Vladimir Stefanović STEFA, koji više nije među nama, a bio je genijalac za bubnjevima, Mihailo Đorđević MINjA – dr muzike, akademski ostvaren, kompozitor, tekstopisac, gitarista nekoliko bendova, Radivoj Ćetković ĆEĆA – gitarista.
Kroz rečenice, dijaloge i monologe protrčaće i imena poput: Bore Mitrovića, Dalibora Bruna, Nikole Karaklajića, Dade Topića, Bobe Stefanovića …

SCENA 2 – OSMA DECENIJA 20. VEKA
Dragi čitaoci, kulise više nisu vidljive, one se stvaraju, oživljavaju u pojedinačnosti svakoga od vas. Mi smo u Šapcu zlatnih 70-ih godina prošloga stoleća. Muzika je kralj na planeti, vladar koji poštuje i voli svoje podanike, daruje je ih mnogo i često. U Šapcu koncerti nisu jednom, već stalno, sredom, subotom, svaki dan. Sve je pogodan prostor za svirku, posetioci se mere u četvorocifrenim vrednostima…
SIRE: Sviralo se svugde, apsolutno svugde. Sreda, subota, radni dan, vikend, svirke u nizu. U Domu omladine najpre svira “Ju grupa”, nekoliko dana kasnije stiže “Tako”, a onda “Parni valjak”. Teško je to uklopiti, ima obaveza, ali moramo otići do Doma JNA, “Bijelo dugme” predstavlja novi album. Uz to tražimo način da se prevezemo do Šašinaca, tamo sviramo, dolazimo na istu binu gde će sedam dana pre biti Dado Topić, a nedelju kasnije “Generacija 5”. Sve je to uvod za nešto gala u hali. Čola, Indeksi kreću na turneju i čekamo da čujemo kada stižu kod nas, na mapi smo svačije turneje. Lepo je slušati ploče, kasete, ali je uživo nezamenljivo. Ulaz na svirku se plaća, ako prodate 200, 300 ulaznica kao lokalni bend to je ok, ništa više od toga. Jednom su nas recimo pozvali u Zminjak, sviramo u mesnom Domu kulture, prodato 1.100 ulaznica. Dogovor sa rukovodstvom je da nekoliko puta za veče odsviramo kolo, a ostatak samo rokenrol, voleli smo posebno Deep purple.
JOVUS: Muzika je spojila nas, to je generacija koja traga za novim pravcima, novim zvukovima, nova ploča, materijal poznatog ili nepoznatog benda je praznik. Slušamo sve, pop, rok, bluz, ali nas spajaju Deep purple, Juraja Hip, Dorsi. Slušate i osećate želju koja postaje potreba, da odsvirate, da kroz vaše prste prođe ta genijalnost.
DUGI: Zamislite bend koji najpre čine harmonika, dve gitare i kartonske kutije umesto bubnjeva. Shvatimo da fale činele, nema problema, pronađemo stari saobraćajni znak. Nađemo prostoriju kod mene u dvorištu, na zidove stavimo kartonske kutije za jaja kao izolaciju. Potom dolazi Sire, pa Jovus, ja nabavljam klavijature. Za svirke iznajmimo bas pojačalo i ono nam služi za pevanje, nema logike, ali ni problema. Tek kasnije nam je Minja Đorđević nabavio instrumente iz Londona.
JOVUS: Imali smo jedno pojačalo “Albatros” i svi se na njega priključimo. Sire je kasnije doneo “Eholet” ozvučenje, pronađeno u vojsci, odbačeno u magacin. Mi smo mladi, za neke standarde i deca, ali “pržimo”. Osnovci i srednjoškolci, sviramo u našoj školi (OŠ “Sele Jevtić”), sviramo svugde. Svirke ugovaramo tako što sednemo na automatik i idemo do Lešnice, Badovinaca, po kiši, suncu, ništa nije teško.
DUGI: Proba svaki dan, nije to obaveza, to je zadovoljstvo, to hoćemo. U pola noći se čujemo i sviramo…
JOVUS: Na svirke idemo tako što nas vozi deda Mića u kombiju koji je već otpisan kao potpuno neispravan. Pre nego ubacimo opremu, vežemo žicom pod da ne propadnemo.
SIRE: Kada naguramo opremu, vežemo pod, ostane malo prostora do krova i tu “ubacimo” Jovu, nema gde drugo.
DUGI: Imali smo duge kose i smatrali su nas, zbog toga “ludacima”, a mi smo uživali u svakom danu, voleli smo to, voleli smo život i radovali se.
GLIŠA: Ja sam ih čuo na nekoj proslavi u Selovoj školi, nekima sam predavao, nekima ne. Zvali su se onda “Izvor” i osetite kvalitet, snagu, potencijal za nešto veliko…
Ivan je svesrdno rešio da pomogne svojim učenicima, imali su podršku i roditelja. Ubrzo se zaposlio i Minja Đorđević kao nastavnik muzičkog u “Selu”. Polako “Sova” stvara svoj opus.
SIRE: Demo snimak smo napravili na kasetofonu, običnoj traci, a Ivan je preuzeo na sebe da ga odnese u predstavništvo RTV Ljubljane, direktor je bio Bora Mitrović. Ivan nije bio svestan koliko je poznat i priznat u Jugoslaviji, kao tekstopisac.
GLIŠA: Upoznao sam se sa Borom Mitrovićem, rekao da imam demo snimak odličnog benda iz Šapca, a on je samo rekao “Nema problema, ostavite tu, preslušaćemo”. Insistirao sam, ali je odgovor bio isti. Sasvim slučajno se pojavio Dalibor Brun na vratima, srdačno se pozdravio sa mnom, nekoliko pesama sam napisao za njega, autor sam i prve njegove pesme… Mitrović je to video, pozdravio se još jednom i preslušao snimak.
SIRE: Kasnije je Bora Mitrović rekao da oni dnevno dobiju dve do tri hiljade ovakvih snimaka, slučajnim uzorkom preslušaju nekoliko, a ostali završe ko zna gde. Da nije došao Dalibor, možda bi sličnu sudbinu doživeo i naš “zapis”.

SCENA 3 – STUDIO
U NOVOM SADU, 1978.
SIRE: Dolazimo u studio gde smo drugi bend koji snima album, nedelju dana pre nas to je učinio “Leb i sol”. Producenti su isti i njima i nama Ištvan Tibaj i Katalin Farkaš.
DUGI: Ne znaju svi da smo mi snimili ceo LP, osam numera, a izlazak singlice je bio iznenađenje za sve nas. Još uvek ne znamo ko je napravio izbor, zbog čega singlica, zbog čega te dve pesme.
GLIŠA: Dve najbolje za mene su “Jelen i košuta” i “Na sredini puta”, ali eto… to su zlatne godine muzike, no i vreme sve većih političkih tenzija. Posle studentskih protesta 1968. usledila je pojava srpskog liberalizma, pa Maspoka u Hrvatskoj, Tito se razboleo, a rokenrol postao nepoželjan. Stigla je direktiva da se smanji njegov utica i “Sova” je jedna od oštećenih, mnogi su prolazili slično. Ukinuta je emisija “Veče uz radio”, omladinski listovi “Džuboks”. Stasavaju prve turbo-folk zvezde, od ostalih se forsiraju Balašević, Čolić, pesme “Druže Tito mi ti se kunemo”, “Zemljo moja”…
SIRE: Odabrane pesme su jedne od slabijih. Pretpostavljam da je naslovna zbog imena benda izabrana, a “Apa upa up” kao nešto brža “tvrđa” stvar, intresantnog naziva.

SCENA 4 – OKTOBAR 1978. GODINE (DOM JNA)
JOVUS: Spremamo se za izlazak na binu i čujemo graju, pogledamo u salu, tamo više od 1.000 ljudi, došli da čuju promociju našeg albuma. Saznamo da je još toliko publike ispred, ne može da uđe.
GLIŠA: Dolazili su autobusi iz Loznice, Valjeva, Užica, cele Srbije. Nasuprot mišljenju mnogih, imali smo odličnu saradnju sa vojskom. Komandir je u jednom trenutku zaustavio ulazak ljudi u Dom, naredio vojnicima da postave binu ispred, oni to uradili za pola sata. Ni oni nisu verovali da su tako popularni.

SCENA 5 – KRAJ 70-IH
ŠIROM “JUGE”
JOVUS: Za kratko vreme imali smo neverovatan broj koncerata. Svirali smo na Kalemegdanu, Sajmištu, putovali sa Nikolom Karaklajićem, imali i turneje, svirali od Vukovara do Zaječara.
GLIŠA: Dugo su imali muke da nađu odličnog pevača, jedno vreme je pevao i Sire, ali onda smo Minja i ja napravili audiciju za pevača i izabremeo Zokija Jovanovića, imao je lep, baršunast glas. Posle njega je pevao Čeda Bosanac (Čedomir Bogdanović), dobar, a drugačiji, tvrđi vokal.
DUGI: Sećam se nastupa na Gitarijadi u Zaječaru. Naš Stefa, iako je znao da svira i na levoj i desnoj strani, bio je levak i lakše mu da konstrukcija bude postavljena na levu stranu. Stigli tamo, to veče nastupa “Galija” kao pobednik prethodne godine. Ipak, Stefa vidi da je na desnoj strani bubanj i celokupnu konstrukciju prebaci na drugu stranu, posle su vraćali za sledeći nastup.
GLIŠA: Bili su predgrupa najvećim izvođačima, ali su i oni bili poznati. Sećam se da sam išao sa njima u salu Sajma. Kada su izašli čuo se vrisak kao nekada za Bitlse.
Dražen Ričl je u pesmi rekao “… vreme da se rastaje, bilo je izgleda suviše lepo da tako ostane….”. Muzika je njihov život, ali dođe vreme i za kraj….
DUGI: Nismo uopšte razmiljšljali o kraju, svirali smo i uživali. Svirali smo i kada oduzmemo troškove, ljude na vratima, ostanem nam za sladoled, ali mi srećni….
JOVUS: Od zarade kupimo dve vekne hleba i pretop, pivo da nas čeka kada se vratimo.
DUGI: Da kraja ima shvatili smo po odlasku Sira u vojsku. Ubrzo je stigao drugi gitarista Ćeća (Radivoj Ćetković), ali nije više to bilo to, ne govorim o kvalitetu i znanju, već jednostavno više nije to ta “ekipa”.
SIRE: Ja sam prva generacija koja je morala u vojsku odmah posle srednje škole. Posle mene je išao Jovus, Zoki i tako redom. Nije imalo svrhe nastavljati ponovo, putevi su nas odveli na različite strane. Jednostavno, došao je kraj.

SCENA 6 – “GLAS PODRINjA” (NOVEMBAR 2018)
Šabac je bio industirjski centar, ekonomski jak grad, ali za muzičke standarde i shvatanje prestonica, samo provincija
SIRE: Za nešto veće i trajnije neophodno je proći drugačiji put. Trebalo je svirati u Beogradu često, uživo, morali ste tu naći “svoje mesto pod suncem”, a to je jako teško za one koji nisu iz Beograda, odnosno ondašnjih centara SFRJ. Nije bilo ni studija van tih gradova. Sećam se benda iz Svetozareva, neverovatni momci, svirali su briljantno, ostanete u čudu kada ih slušate, ništa nisu postigli, nema ih nigde, a kvalitet im nije nedostajao, već su bili iz manjeg mesta.
DUGI: Ostala je uspomena, ali i naše razumevanje. Jednom prilikom smo se, posle 27 godina, ponovo okupili na koncertu koji je organizovala Stefina žena, njemu u čast. Probali smo 15-20 minuta izašli i svirali kao u najboljim danima. Vlada Maričić mi je posle toga rekao da sviramo bolje nego ranije.
GLIŠA: Neke pesme “Mudre sove” Minja je dao Bobi Stefanoviću i on je pevao: “Rođendad”, “Brigadiri”, “Školski raspust”…
Kose su kraće, bore vidljive, godine se ne kriju, ali osmeh i bliskost su zamrznuti u davnim decenijama.
JOVUS: Teško je reći šta nedostaje, nedostaje sve, druženje, vreme kojeg je onda bilo, čini se, na pretek, nedostaje da se nađemo “onako”, počastimo se kolačima u “Lipi”, ćevapima kod “Fejzule”…
DUGI: Vidite, vreme nas je razdvojilo, ali kada se vidimo to je radost, smeh, priča. Bojim se da to mladi nikada neće osetiti jer sada su “vladari” telefoni, sada sede zajedno i kucaju na telefonima. Nama je provod bio korzo u osam, u deset nema nigde nikoga.
JOVUS: Nama je muzika bila sve, ona nas je sklonila sa ulice, ona nas je oblikovala, gradila kao ličnosti i danas smo svi porodični ljudi
DUGI: Sire je sudija za prekršaje, Jova je građevinski preduzimač, ja sam završio Građevinski fakultet, ali se nikada nisam time bavio, ostao sam u muzici, gajim lešnike, kajsije, imam košnice, nekako svi idemo ka nekim mirnim vodama.
SIRE: Još je muzički žar u nama. Upravo su me zvali na probu, ne damo se…
GLIŠA: Jovin sin je magistar klasične gitare, sarađuje sa mnom, ima i spot na ju tjubu, grupa “Go faire”, preneo se muzički gen...
Na rastanku oni se ne pozdravljaju, odlaze uz osmeh, pred razdvajanje sledi zagrljaj, uz još po koju rečenicu sastavljenu od uspomena. Vreme nepovratno odlazi, u koferima mladosti koji se gube na nekim peronima životnog putovanja, ali opet ostaju večni u uspomenama. Dugovečnijih ima, boljih? pitanje ukusa, senzibiliteta, ali samo jedni su prvi….Bila je i traje Mudra sova…

ZOKI
Porodične, neodložne obaveze sprečile su Zokija Jovanovića da se pridruži na ovom putovanju, ali u eri moderne tehnologije nađe se put do još jednog “arhivatora” lepih uspomena.
-Nisam ni ja zadovoljan izborom pesama za singl ploču, ali su to nezaboravni dani, koncerti Kalemegdan, Zaječar, putovanja, priče sa muzičarima poput Bore Đorđevića, Ju grupe, Galije. Nedostaje mi mladost, glad za novim saznanjima, širenjem vidika. Upoznali smo svu muziku, upoznao sam ceo rokenrol, novi talas, pank, okrenuo sam se i drugim vrstama. Sve nas je “morila” opčinjenost muzikom.
Posle srednje škole muzika je prešla u drugi plan kod vokala “Sove”.
-Počeo sam da radim sa ocem, osnovali smo MPC kompaniju, a muziku sam napustio jer sam osetio da više nemam šta da dam, “spustio sam mikrofon” otišao, ali ljubav prema muzici ne jenjava. Nemamo vremena da se mnogo viđamo, ali je posebna draž što smo svi iz “Mudre sove” još u kontaktu, u dobrim odnosima i to vreme posmatramo kao jedno od najupečatljivijih u našim životima.