CILj JE PUT KA SARADNjI

Nastavak projekta, uzvratna poseta - zvuče istovremeno zvanično, poslovno, ali nisu netačni u razgovoru koji sledi. Dilon Maloku, 22-godišnji student stomatologije iz Uroševca boravio je nedavno u Šapcu. Uzvratio je posetu našem sugrađaninu Filipu Lukiću, postiplomcu Fakulteta političkih nauka, a sve u okviru projekta medijske kuće Dojče vele gde se uspostavlja saradnja između mladih sa kriznih područja sa idejom promocije saradnje kao vida prevazilaženja nesporazuma. Filip je u septembru boravio u Uroševcu, a sada je Drilon bio gost našeg grada. Srećom, poseta nije ostala samo na zvaničnom tonu, niti je samo obuhvatila obaveze anketa, već je kroz svakodnevicu i razgovore sa Šapčanima gost stekao utisak o životu u našem gradu. Za nekoliko dana je prošao put od nesigurnosti pred polazak do žala što nije imao bar još dan, dva.
- Vreme proletelo i žao mi je što nisam imao još koji dan, a znam da bi taj dan trebao i da je zaista produžen boravak. Uživao sam, upoznavanje novog grada, nove sredine je specifično zadovoljstvo. Video sam mnogo toga, naučio nešto novo i jedino bih voleo da sam mogao više da pričam sa starijim ljudima, nažalost jezička barijera je prisutna, no to ne menja opšti utisak. Učestvujem u projektu, imali smo obaveze, ali zahvaljujući atmosferi istovremeno se osećam kao na odmoru – ističe Maloku na početku razgovora.
Pre svih lokacija koje je obišao sa kolegom, pre pitanja i odgovora u anketama za DW, izdvaja se doživljaj, utisak o sredini, nešto neopipljivo, ali snažno urezano u pojedincu.
-Ljudi su tihi, otvoreni i druželjubivi. Priznajem da sam se plašio pre dolaska. Naravno, nije to bio veliki strah, da je postojao sigurno se ne bih ni odlučio na put, ali je prisutna doza neizvesnosti, strepnje koja tinja, ali sam se brzo opustio. Uvek bih na pitanje odakle sam, odgovarao da sam iz Uroševca. Sagovornik se iznenadi, ali nema bilo kakvu negativnu konotaciju reakcija, već samo iznenađenje. Nažalost posete na relaciji Srbija – Kosovo nisu uobičajene. Raspitali bi se zašto sam došao i poželeli prijatan boravak. Pre ovog projekta nisam razmišljao o dolasku u Srbiju, međutim posle boravka, zaista želim da ponovo dođem jednom prilikom, a uveren sam da će već naredni put i taj početni strah nestati.
Malo šta spaja Srbe i Albance, stanovnike Srbije i Kosova, malo šta osim razmišljanja, smatra Drilon. Ipak, zamka je u kolektivitetu, a samosvestan pojedinac je prilika za prevazilaženje konflikta.
-Mislim da oba naroda slično razmišljaju o onom drugom. Obično posmatramo jedni druge kao nacionaliste, neprijateljski raspoložene, međutim svaka generalizacija je pogrešna, još jednom sam se uverio u to. Nisam mislio da ću biti fizički ugrožen, već da bi neko mogao poželeti političku raspravu na dobro poznate teme, međutim nije se to dogodilo. Baš zbog toga najjači utisak je ta svakodnevica ljudi, atmosfera, više nego nešto konkretno. Nažalost, u ljudskom genu je da stvara kolektivitete “mi” protiv “njih”, a za to su pogodne bilo koje karakteristike, nacija, religija, kada su one slične, ispliva nešto treće.
Politiku niko ne voli, ali ona usmerava društvene tokove, upliće se u živote. Dok traju pregovori, svaka runda je vodeća u hijerarhiji informisanja, kako u Srbiji, tako i na teritoriji Kosova. Gledaoci vide važno pitanje, a neko i priliku za “poene”.
-Studiram stomatologiju i nisam detaljno upućen u pregovore, poznajem donekle i pratim na nivou informacija. Deluje mi da su ljudi na Kosovu zainteresovaniji za tok i ishod jer osim političkih konotacija, postoje pitanja hidroelektrane i nekih segmenata koji se mogu označiti kao ekonomski važni za svakodnevicu. Kao i kod vas, pregovori su prva vest i u informativnim emisijama na Kosovu, no ne implicira to važnost, koliko su prilika našim, kosovskim političarima da osvoje glasove na izborima. Sve se svede, na kraju, na obećanja koja su potpora izbornom programu. Tači je već zauzeo “prostor” obećanjem o pripajanju Preševa Kosovu, bez razmene teritorija i na tome očekuje podršku na narednim izborima.
Na Balkanu ratovi traju mnogo duže od oružanog sukoba. Kada utihne oružje, sučeljavaju se priče i gledišta. Svaka strana ima svoju verziju. Međutim, baš u tim pričama se vidi međugeneracijski jaz, a na kraju svakog dijaloga obasutog “nacionalnim ponosom”, nametne se životno pitanje.
-Rat je bio nedavno, još se oseća u svakodnevici na Kosovu i većinski stav ljudi je da je Srbija odgovorna za rat i da normalizaciji mora prethoditi izvinjenje za događaje s kraja 90-ih. Tako se može okarakterisati neki opšti stav, međutim mladi na Kosovu, kao i svugde, značajno su liberalniji i više usmereni na svoju budućnost, probleme sa kojima se suočavaju, a tu onda isplivaju ekonomski problemi, nezaposlenost, nizak životni standard i slično. Posebno to osećam u komunikaciji sa kolegama. Retko razgovaramo o pregovorima, politici jer se neki problemi logično nameću kao veći.
Na kraju svega ostane nada da se nešto može promeniti, jednom, nekada, možda ne samo od sebe, ali pod imperativom težnje ka boljitku.
-Uvek su mi u mislima Francuska i Nemačka, dve države koje su, često kroz istoriju, vodile surove ratove, ali su u jednom trenutku našle neki zajednički jezik saradnje u obostranom interesu. Saradnja je mnogo humanija, bolja i delotvornija od rata, te su danas prijateljske zemlje. Slično je sa Britanijom i Francuskom. Ljudi u Srbiji i na Kosovu su svesni velikih razlika u gledištima po većini parametara, ali kada se malo skrajne politika, apsolutno postoji mogućnost saradnje i razumevanja. Razlikuju se gledišta i po pitanju statusa, ali i mnogo toga drugog, no verujem da nada leži u pojedincima koji prosuđuju racionalno. Ne može možda biti ljubavi, prijateljstva, ali zajednički cilj može da spoji ljude, a onda je i saradnja zarad postignuća potrebna, postaje realnost – zaključuje sagovornik iz Uroševca.