GLUMICA IVANA TERZIĆ O OMLADINSKOJ
SCENI, USPESIMA I DOSTIGNUĆIMA
SCENI, USPESIMA I DOSTIGNUĆIMA
Imidž kulturne reprezentacije Bogatića
Malo je onih sa glumačkim zanatom, koji ne "peku" usput bar još jedan dodatni. Prošla su vremena kada su se uloge čekale. Danas se one dobijaju i prave u zavisnosti od toga ko je koliko snalažljiv. Za decu srednjoškolskog uzrasta, u „kritičnim“ godinama, veoma je važno da poseduju neku vrstu obaveze i da stiču društvenu odgovornost
Ivana Terzić rođena je 1985. u Šapcu. Nakon provedenih deset godina u amaterskom pozorištu “Janko Veselinović" u Bogatiću, 2007. godine upisuje glumu na Fakultetu umetnosti Priština (sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici) u klasi prof. Božidara Boška Dimitrijevića. Posle diplomiranja na osnovnim studijama 2011. (u predstavi Višnjik, A.P. Čehova, u Zvezdara teatru) upisuje master na katedri za glumu, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kod mentora Dragana Petrovića Peleta i 2013. godine ih uspešno privodi kraju.
Nakon završenih studija, godinu dana je bila angažovana u Šabačkom pozorištu kao glumac pripravnik. Zbog ostvarenih uloga tokom pripravničkog staža, ostaje u Šabačkom pozorištu i nakon njegovog isteka kao honorarac. Jedna je od osnivača Šabačke industrije kulture, udruženja koje se bavi unapređenjem savremenog umetničkog stvaralaštva i razvojem kreativnosti i inovativnosti mladih umetnika. Pored angažmana u Šabačkom pozorištu, sarađivala je sa Bitef teatrom i Heart efact fondacijom u Beogradu. Sada je nakon obnove Omladinske scene u Bogatiću na čelu iste.
-Pozorište u Bogatiću, za nešto više od godinu dana, obeležava 70 godina kontinuiranog rada. Svaki pozorišni ansambl kako bi se obnavljao mora da radi na podmlatku. To je nekako prirodni tok. Pre pet - šest godina rukovodilac pozorišta u Bogatiću, Branislav Ković i ja došli smo kroz razgovor do zaključka da je vreme da se obnovi Omladinska scena, koja je nekada postojala. Tek što sam diplomirala, ukazano mi je poverenje da u pozorištu, u kom sam i ja počela, sada budem na čelu Omladinske scene. Lagala bih, kada bih rekla da mi je bilo lako i jednostavno. Bez preterivanja mogu da kažem da je to jedna vrsta pedagoškog rada, u kom treba biti kreativan, taktičan, nepristrasan itd. Svaka sezona pozorišta u Bogatiću počinje u novembru i traje do juna naredne godine. Tih osam meseci radimo punom parom - ističe Terzićeva i dodaje da u radu sa omladincima nikada ne počinje sa već odabranim tekstom, a probe su dva, tri meseca koncipirane kao glumačke radionice u kojima uključuje nove članove i upoznaje ih sa programom i dinamikom. Baš ovih dana je punih šest godina od prve audicije, u kojoj je "regrutovala" nove polaznike, a neki su i dan danas ostali u pozorištu, što je i bila ideja.
-Za šest godina, koliko vodim Omladinsku scenu u Bogatiću, ostvarila sam šest režija (Kući, Kako ubiti suprugu/supruga i zašto?, Boing Boing, Iz Principa do danas, Jednočinke : Prosidba i Jubilej i Hajde da ne žmurimo). Da me je neko pitao pre sedam godina, da li bih da režiram, mogla sam samo da se strahovito uplašim. Ali eto, kroz ovih šest sezona i isto toliko predstava prošlo je tridesetak glumaca omladinaca. Do skoro sam brojala nagrade koje smo sticali na raznim značajnim festivalima, sada ih već ima preko dvadeset, potrajalo bi. Ono što svakako ubrajam u veliki uspeh Omladinske scene jeste upis našeg omladinca Dragana Petrovića na Fakultetu dramskih umetnosti. Za pozorište i ceo Bogatić ovo je bio istorijski momenat jer je Dragi, kako ga zovemo, prvi čovek iz našeg mesta koji je upisao ovaj prestižni fakultet – dodaje Ivana Terzić.
Radeći sa decom srednjoškolskog uzrasta, u „kritičnim“ godinama, ističe da je veoma važno da poseduju neku vrstu obaveze i da stiču društvenu odgovornost. Jako je ponosna na predstavu "Hajde da ne žmurimo" koju su u prošloj sezoni napravili na temu vršnjačkog nasilja, nažalost jednom od najaktuelnijih trenutno.
-Bez lažne skromnosti, ovi mladi ljudi s pravom nose imidž kulturne reprezentacije Bogatića. Oni su u godinama, u kojim je veoma važno da poseduju neku vrstu obaveze i da stiču svest o društvenoj odgovornosti. Upravo kroz angažovani teatar, imaju mogućnost da nezadovoljstvo kanališu i pretvore u jednu kreativnu i uzbudljivu priču koja se tiče svih nas. Ova predstava je do sada bila učesnica dva festivala u Prijepolju i Jagodini, sa kojih smo doneli ukupno pet nagrada. Legitimno je i da se hvalimo, ali ja ovom činjenicom želim da istaknem koliko je rad sa omladincima značajan. Iz godine u godinu podižemo standarde i težimo ka tome da svaka sledeća predstava bude bolja. Osim naše, do sada ih je upoznala publika u Šapcu, Zemunu, Velikoj Plani, Jagodini, Beloj Palanci.
Glumci se danas sve više bave produkcijom, neretko i režijom, stoga je naša sagovornica mišljenja da je ta činjenica pokazatelj „gde smo“.
- Malo je onih sa glumačkim zanatom, koji ne "peku" usput bar još jedan dodatni. Prošla su vremena kada su se uloge čekale. Danas se one dobijaju i prave u zavisnosti od toga ko je koliko snalažljiv. Razni su načini. S druge strane glumac koji želi da ostvari karijeru mora non – stop da radi na sebi. Ne smemo se meriti po tome ko je koliko sreće imao. Faktor sreće ne može sakriti lenjost. Načina da se čestito radi uvek ima, a onda eto sreće.
Nakon završenih studija, godinu dana je bila angažovana u Šabačkom pozorištu kao glumac pripravnik. Zbog ostvarenih uloga tokom pripravničkog staža, ostaje u Šabačkom pozorištu i nakon njegovog isteka kao honorarac. Jedna je od osnivača Šabačke industrije kulture, udruženja koje se bavi unapređenjem savremenog umetničkog stvaralaštva i razvojem kreativnosti i inovativnosti mladih umetnika. Pored angažmana u Šabačkom pozorištu, sarađivala je sa Bitef teatrom i Heart efact fondacijom u Beogradu. Sada je nakon obnove Omladinske scene u Bogatiću na čelu iste.
-Pozorište u Bogatiću, za nešto više od godinu dana, obeležava 70 godina kontinuiranog rada. Svaki pozorišni ansambl kako bi se obnavljao mora da radi na podmlatku. To je nekako prirodni tok. Pre pet - šest godina rukovodilac pozorišta u Bogatiću, Branislav Ković i ja došli smo kroz razgovor do zaključka da je vreme da se obnovi Omladinska scena, koja je nekada postojala. Tek što sam diplomirala, ukazano mi je poverenje da u pozorištu, u kom sam i ja počela, sada budem na čelu Omladinske scene. Lagala bih, kada bih rekla da mi je bilo lako i jednostavno. Bez preterivanja mogu da kažem da je to jedna vrsta pedagoškog rada, u kom treba biti kreativan, taktičan, nepristrasan itd. Svaka sezona pozorišta u Bogatiću počinje u novembru i traje do juna naredne godine. Tih osam meseci radimo punom parom - ističe Terzićeva i dodaje da u radu sa omladincima nikada ne počinje sa već odabranim tekstom, a probe su dva, tri meseca koncipirane kao glumačke radionice u kojima uključuje nove članove i upoznaje ih sa programom i dinamikom. Baš ovih dana je punih šest godina od prve audicije, u kojoj je "regrutovala" nove polaznike, a neki su i dan danas ostali u pozorištu, što je i bila ideja.
-Za šest godina, koliko vodim Omladinsku scenu u Bogatiću, ostvarila sam šest režija (Kući, Kako ubiti suprugu/supruga i zašto?, Boing Boing, Iz Principa do danas, Jednočinke : Prosidba i Jubilej i Hajde da ne žmurimo). Da me je neko pitao pre sedam godina, da li bih da režiram, mogla sam samo da se strahovito uplašim. Ali eto, kroz ovih šest sezona i isto toliko predstava prošlo je tridesetak glumaca omladinaca. Do skoro sam brojala nagrade koje smo sticali na raznim značajnim festivalima, sada ih već ima preko dvadeset, potrajalo bi. Ono što svakako ubrajam u veliki uspeh Omladinske scene jeste upis našeg omladinca Dragana Petrovića na Fakultetu dramskih umetnosti. Za pozorište i ceo Bogatić ovo je bio istorijski momenat jer je Dragi, kako ga zovemo, prvi čovek iz našeg mesta koji je upisao ovaj prestižni fakultet – dodaje Ivana Terzić.
Radeći sa decom srednjoškolskog uzrasta, u „kritičnim“ godinama, ističe da je veoma važno da poseduju neku vrstu obaveze i da stiču društvenu odgovornost. Jako je ponosna na predstavu "Hajde da ne žmurimo" koju su u prošloj sezoni napravili na temu vršnjačkog nasilja, nažalost jednom od najaktuelnijih trenutno.
-Bez lažne skromnosti, ovi mladi ljudi s pravom nose imidž kulturne reprezentacije Bogatića. Oni su u godinama, u kojim je veoma važno da poseduju neku vrstu obaveze i da stiču svest o društvenoj odgovornosti. Upravo kroz angažovani teatar, imaju mogućnost da nezadovoljstvo kanališu i pretvore u jednu kreativnu i uzbudljivu priču koja se tiče svih nas. Ova predstava je do sada bila učesnica dva festivala u Prijepolju i Jagodini, sa kojih smo doneli ukupno pet nagrada. Legitimno je i da se hvalimo, ali ja ovom činjenicom želim da istaknem koliko je rad sa omladincima značajan. Iz godine u godinu podižemo standarde i težimo ka tome da svaka sledeća predstava bude bolja. Osim naše, do sada ih je upoznala publika u Šapcu, Zemunu, Velikoj Plani, Jagodini, Beloj Palanci.
Glumci se danas sve više bave produkcijom, neretko i režijom, stoga je naša sagovornica mišljenja da je ta činjenica pokazatelj „gde smo“.
- Malo je onih sa glumačkim zanatom, koji ne "peku" usput bar još jedan dodatni. Prošla su vremena kada su se uloge čekale. Danas se one dobijaju i prave u zavisnosti od toga ko je koliko snalažljiv. Razni su načini. S druge strane glumac koji želi da ostvari karijeru mora non – stop da radi na sebi. Ne smemo se meriti po tome ko je koliko sreće imao. Faktor sreće ne može sakriti lenjost. Načina da se čestito radi uvek ima, a onda eto sreće.
K.Jekić Đonlić
Najnoviji broj
18. april 2024.
