Svakodnevica rimskih dama

Rimski svet bio je strogo patrijarhalan i žene su bile podređene u odnosu na muškarce. U društvu bio je važan samo muškarac, jer je imao snagu da obavlja teške poslove i brani svoju otadžbinu. Status žene je sasvim drugačiji. Ona je kćerka, supruga ili majka nekog građanina. Otac ili muž su njeni gospodari. Venčanjem vlast oca prelazi na muža. Ukoliko joj otac umre pre udaje, ona je pod patronatom brata. Ipak, to ne znači da je potcenjena ili zatvorena u ženske odaje.
- Kod nas preovladava mišljenje da su žene tog vremena bile potpuno obespravljene, što nije istina, čak su imale, u nekim slučajevima i veća prava nego danas u manje razvijenim državama. Žene na našim prostorima su potpuno anonimne. Pripadale su lokalnom stanovništvu koje su Rimljani porobili. Prihvatale su rimski uticaj i kulturu, a sa druge strane nisu bile toliko važne da bi se neko bavio njima kako bismo imali potpunija saznanja. Ono što je veoma bitno i što povezuje i jedne i druge jeste suština njihovog život, briga o deci, kući i porodici. Bez obzira kojem staležu pripadale to im je bila zajednička osobina - pojašnjava Gordana Ković, viši kustos i arheolog Narodnog muzeja u Šapcu.
Muž supruzi poverava dom. Ona na raspolaganju ima „bataljon sluškinja“. Naravno, reč je o imućnijim porodicama. Rimska dama slobodno izlazi, a iako nema direktnu mogućnost učešća u političkom životu, na njega utiče, bilo vršeći pritisak na muža, bilo iskazujući javno svoje mišljenje uz ostale matrone.
-Žena jeste bila ta koja je vodila brigu o kući, ali je istovremeno i bila stub. Kada gledamo sa strane čini nam se da nije imala uticaj, ali to je samo prividno. Vaspitavajući decu držeći se osnovnih moralnih vrednosti, uticala je i na bračnog druga. Naravno, nisu imale politička prava, ali su imale pravo da poseduju imovinu. Ukoliko bi otac preminuo pre nego što sastavi testament, ravnopravno su učestvovale u nasleđivanju sa braćom. To ni danas nije praksa u svetu i kod nas. Ondašnje zakonodavstvo im je čak davalo mogućnost i da se bave privatnim biznisom, te su imale pravo da budu vlasnice salona, odnosno da aktivno učestvuju u trgovini. Finansirale su i javne radove o čemu svedoče natpisi na građevinama.
U braku nema mesta za ljubav, bar ne do doba Carstva. Verena kao šestogodišnja ili sedmogodišnja devojčica, udata u dvanaestoj ili trinaestoj godini, žena je često ulog u sporazumu dve familije.
-Brak je bio dobar sporazum između porodica. Retko se dešavalo da bude sklopljen iz ljubavi. Uvek kao primer uzimamo visoki stalež. Oni su uz dobru organizaciju mogli da odlično funkcionišu. Najvažniji zadatak je bio da obezbedi naslednika koji bi nastavio prezime i nasledio bogatstvo. Ukoliko se to ne bi ostvarilo tada je morala dobrovoljno da se vrati svojoj porodici, oslobodivši muža bračnih obaveza.
Širenjem Carstva i promenom običaja, postepeno se i žena emancipuje. Tome doprinosi i promena bračnog ustrojstva, udata žena ostaje pravno vezana za svog oca, koji određuje jednog blagajnika da brine o njenom imetku. Pored toga, filozofija (naročito stoicizam) i medicina zajednički utiču na podsticanje bračne ljubavi, međusobno poštovanje i iskazivanje vrlina.
-Ona je vlasnica svog imetka i može da ga koristi da bi vodila računa o svojoj lepoti i intelektualno se uzdizala. Posledica toga je znatno veći broj razvoda nego ranije. Oktavijan Avgusta donosi nekoliko zakona o običajima. Prekid braka je moguć na bilo čiju inicijativu ali samo pod uslovom da oboje obezbede po sedam svedoka. Počev od II veka, načela i moral se menjaju. Žena je stekla i očuvala veću slobodu. Otac je nakon udaje još uvek polagao pravo na svoju ćerku. Sa jedne strane to je bilo dobro, jer su mogle da se vrate ukoliko trpe nasilje.
Iako su Rimljanke uživale značajna prava, još uvek je muški naslednik poželjniji. Bez obzira na kvalitete devojčice i kasnije žene. Odnos društva prema njoj zasnovan je, pre svega, na uspešnost vođenja domaćinstva, dok su intelektualni potencijalni sekundarni. Majke su ćerkama prenosile znanja u skladu sa položajem koji njihova porodica zauzima.
-Visoka stopa smrtnosti dece i slabe šanse da će preživeti zahtevali su da se ubrzo posle venčanja dobije naslednik. Za ženu su često pogubni trudnoća, a posebno porođaj. Novorođenče, čiji je život toliko neizvestan da se objavljuje tek osam dana posle rođenja, predaje se dadilji. Što ne znači da roditelji nisu voleli svoju decu i pomno brinuli, o njima i njihovom obrazovanju. Poput dečaka i devojčice su do jedanaeste godine učile da čitaju i pišu. Uglavnom su ih roditelji slali učiteljima nauke, a imućniji građani su mogli zaposliti roba, učenog Grka, da ih podučava. Dečaci su nastavljali školovanje, dok su devojčice ostajale u domu, gde su ih obučavali za kućne poslove: pletenje, tkanje, kuvanje, briga o bogatstvu i domaćinstvu.
- Običan svet živeo je u lošim uslovima. Nisu imali svoje toalete, a značajnu promenu donese rimska kupatila. Siromašne žene, nisu mogle da sebi priušte luksuz žena iz visokog staleža. Patriciji su imali mnogo robova i oni nisu oskudevali. Kuće gde su živeli bile velike sa dvorištem i bazenom, ulepšane brojnim mozaicima. Karakteristika domova je nepreopterećenost nameštajem. Odevni stil se izgledom nije mnogo razlikovao kod različitih slojeva stanovništva. Žene su nosile haljine (stole), ogrtače, a muškarci toge. Slično je i sa obućom.