PONOSNI SIN PODRINjA

Još je mirisao barut Velikog rata, a vonj smrti oličen kroz ruševine i pustoš gušio je Šapčane koji su imali sreću da dočekaju kraj stravičnog sukoba. Prebrojavale su se žrtve, lica ljudi nacrtana sivim tonovima nisu znala šta je radost, gde je smisao. Nova velika država tek je postojala 15 dana, grad sa granice, postao je grad u unutrašnjosti, a u jednoj kući u današnjoj ulici Janka Veselinovića oglasio se novi život. Slavila je trgovačka porodica Lazarević rođenje sina Dragutina. U međuratnom periodu atletika je bila istinska kraljica, drugi sportovi u povoju, ona na vrhuncu, a 15. decembra u Šapcu je rođen njen najbolji predstavnik.
Rastao je na Dudari mali Dragutin, zavoleo prvo fudbal. Ipak, sportski preokret dogodio se u Šabačkoj gimnaziji. Profesor gimnastike Jurij Gradov primetio je veliki potencijal za gimnastiku i atletiku kod Dragutina. Vežbajući u Sokolskom društvu DUŠAN SILNI Cakan brzo postiže velike rezultate. Krajem septembra 1934. na atletskom višeboju osvaja odlično 17 mesto u konkurenciji 94 takmičara, iako je bio jedan od najmlađih. Prelomio je, atletika će biti njegova strast i život. Uspeha nije moglo biti bez te strasti. „Sokoli“ su atletiku trenirali gde su stigli, u sprintericama napravljenim od starih cipela, bacali kladivo koje je ništa drugo do probušena kugla, a najvažniji rekvizit skoka s motkom je komad jasenovog drveta. Knjige za trening nisu imali, a „učili“ su u bioskopu Kasina, gledajući mnogo puta film sa Olimpijskih igara u Berlinu. Džesi Ovens je zvezda vodilja šabačkih atletičara.
Koliko je brzo postigao velike rezultate, još brže se za njega pročulo širom Kraljevine Jugoslavije. Baš beogradska JUGOSLAVIJA dovodi 1938. godine u svoje redove Dragutina Lazarevića Cakana, maturanta Šabačke gimnazije i brucoša Pravnog fakulteta. Suviše je voleo sport, suviše je živeo atletiku i nije mogao da sledi put studenta prava. Dve godine kasnije dokumenta prenosi u Školu za fizičko vaspitanje u Beogradu (kasnije DIF). Već onda je ime koje znači na Balkanu. Skočio je 15. maja 1938. godine u Pančevu, na takmičenju atletičara iz Beograda i Pančeva, 7 metara u dalj, postavši prvi skakač iz Srbije koji je dosegao magičnu granicu. Nešto više od godinu dana bio je rekorder Jugoslavije!
Snivao je veće snove, hteo da „pokori“ Balkan. Nije uspeo to u Beogradu, ni Atini, ali je „zlatne čežnje“ dosegao u Istanbulu, na Balkanskim igrama 1940. Skok od 7,05 izdigao ga je iznad svih.
Isticao se Cakan i u drugim disciplinama, skoku uvis, troskoku, sprintu. Ostaje zabeležen nastup za studentsku reprezentaciju Jugoslavije na Studentskim igrama u Beču 1940. kada je skočio 183 cm uvis, a 100 metara pretrčao za 11 sekundi. Želeo je da nastupi kao desetobojac, 1941, no još prisutni miris strave Velikog rata, prekrila je smrt novog sukoba. Crne slutnje postale su grozna realnost. Borbu za rekorde zamenio je borbom za život, sarađivao je sa borcima Narodno oslobodilačkog pokreta. Drugovanje sa Verom Blagojević i još nekim ustanicima šabačkog kraja povezalo ga je sa partizanskim pokretom. Bio je u Prnjavoru kada su, u zoru, 20. avgusta 1941. godine snage okupatora izvršile raciju u selu. Cakan je bio u kući svog prijatelja Mila Živkovića. Nemci su upali u ovaj dom. Lazarević je govorio nemački, znao je da ga smrt čeka, a zločinci su odredili mesto u grupi onih koje će streljati. Sugerisali su mu drugi da pokaže legitimaciju rekordera, da se spase, no on to nije želeo. Prvi plotun ga nije pomerio, posrnuo je posle drugog, a treći ga je pokosio. Sahranjen je sledećeg dana u Prnjavoru, da bi tek u januaru 1942. godine posmrtni ostaci velikog atletičara stigli u rodni Šabac.