SELO NEKAD I SAD
Moje selo ko u bajci
Idilični pejsaži sa pobrđa Pocerine i Posavotamnave poput razglednice pozivaju i namernike i poštovaoce sela u izvornom izdanju. Bregovi istina sve više zarasli ali od šarenila lišća do prvog mraza i snega odišu toplinom davno iscrtanog platna trajanja.
Sadašnjost opet protiče u ponekom preostalom poslu i brizi za stado i ogrev te sumiranju rodnog leta koje za nijansu otapa lednik težine brega. Seljak tužni, umeju reći, samo računati ne sme, sve ostalo mu je dozvoljeno. Muka se ionako ne može platiti letima unazad a vele u strahu i u godinama koje pritiču.
Živi se bolje, tvrde starine a mlađarija upire prst na digitron i lagano stiže negde oko kako kažu pozitivne nule i u šali dodaju da eto ni živeli nisu jer u zbiru njihovog rada nema pa nema. Podižu se i kuće poput gradskih i živi ponegde i bolje ali većina sastavlja kraj sa krajem. Priroda opet ne haje i nudi svoje lepote ko ćilim da se kome je hladno ugreje a ko bi za ukras da platno iscrta.
Vijugava Dobrava, poput kršne devojke, a sela rasuta po bregovima liče na đerdane koji bi da krase na mnogaja ljeta. I zaljubljenici u selo vele i krasiće. Uz zvižduk vazda optimisti i pesmu kreću u rad a u dane posta spremaju za Božićne radosti i one koje slede. Sve tradiciji u čast i da se što više i što toplije odenu čeljad koja selo ljube i napokon u njemu ostanu. Za kraj vele, daće Bog, pomoći mu treba nadom...
Predanje opet dodaje svoje priče sa iskraja devetnaestog veka kada je petnaestogodišnji dečak krenuo u hordi zarobljenih i završio na imanjima u Francuskoj gde je radeći kao sluga postao gazda. Tako je posle preko pola veka znatiželjnima i sam besedio. Nagledao se svakojakih čuda, držao i tad kuče u kući i trčao po zatalasaloj Posavotamnavi kao maratonac a nikako da je se željan nagleda. Kada je stigao i posle pola veka prepoznao krivudav sokak i grm kraj babine kuće. O suzama reči i onako ne mogu mnogo pomoći. Poživeo je dovoljno da sve urami u nezaborav i poredeći vreme tamo koje je znalački sakrio velom tajne prizna da jedan suton i uranak pride vrede više od brojnih leta u kojima je ko zna šta sve imao. A blaga je doneo na pretek. Tada je kum imena davao po želji dragima a njemu udenuo u ram priče života rad. Nezaboravni đed Živorad i sada selima kruži. Pričao priče kojima je do stvranosti trebalo opet pola veka ali se nažalost samo to i ostvarilo. I jedino se, priznao je, lepota sela ni za gram nije promenila. Otišao je na nebeske staze baš u vreme Božićnog posta i odneo toliko toga nerečenog.
U dane kada je uzorana njiva i zeleni ćilim oko nje od mlade pšenice koja nestvarno deluje između šumaraka sve se sjatilo. I želja za veseljem i sve češće žalosti za svedocima vremena prepliću se ko praskozorje i tama i nedaju oduška duši. A pesma vele nas je održala. Prosedi zavičajni pesnik ubeleži da se pamti:
“U mom selu ko u bajci
laste gnezda prave
tu sam nekad hito majci
u lug kraj Dobrave ...”
Opevane gizdave lepote i silnih priča koje ona nosi. Tek u svakoj selo je ko u bajci. Na radost i ocu i majci potomci dolaze ali većinom kratko ostaju. Oni koji donesu drugačiju odluku obično zažale i opet posle par leta odu. A sunce i bez globalnog otopljavanja ovde najbolje ili najzdravije greje. Od sela do sela priča ista. Nesta čobanica i kosioca, nesta belih stada ostaše crni oblaci o Svetom Iliji da upozore, opomenu, uspore i daju nade onima koji prepuni vere znaju da je u selu od luga do luga, ko u bajci. Ispod samoga Cera u zaseoku od pedesetak kuća preko pedeset čeljadi i imanja bogata. Radosti i osmeha kažu vremešni kao zlata. A deca su bogatstvo, ne mogasmo a ne podsetiti.
Pa šta čekate, zašto je stih stvarao zavičajni pesnik uz ovce koje traju još od pradedova i sećaju da je samo lepota prirode neuništiva. Ako nigde ono u duši. Svega ostaloga na sreću imamo barem u selima. Samo da i lepotu davanja udenemo u tu krasotu.
Sadašnjost opet protiče u ponekom preostalom poslu i brizi za stado i ogrev te sumiranju rodnog leta koje za nijansu otapa lednik težine brega. Seljak tužni, umeju reći, samo računati ne sme, sve ostalo mu je dozvoljeno. Muka se ionako ne može platiti letima unazad a vele u strahu i u godinama koje pritiču.
Živi se bolje, tvrde starine a mlađarija upire prst na digitron i lagano stiže negde oko kako kažu pozitivne nule i u šali dodaju da eto ni živeli nisu jer u zbiru njihovog rada nema pa nema. Podižu se i kuće poput gradskih i živi ponegde i bolje ali većina sastavlja kraj sa krajem. Priroda opet ne haje i nudi svoje lepote ko ćilim da se kome je hladno ugreje a ko bi za ukras da platno iscrta.
Vijugava Dobrava, poput kršne devojke, a sela rasuta po bregovima liče na đerdane koji bi da krase na mnogaja ljeta. I zaljubljenici u selo vele i krasiće. Uz zvižduk vazda optimisti i pesmu kreću u rad a u dane posta spremaju za Božićne radosti i one koje slede. Sve tradiciji u čast i da se što više i što toplije odenu čeljad koja selo ljube i napokon u njemu ostanu. Za kraj vele, daće Bog, pomoći mu treba nadom...
Predanje opet dodaje svoje priče sa iskraja devetnaestog veka kada je petnaestogodišnji dečak krenuo u hordi zarobljenih i završio na imanjima u Francuskoj gde je radeći kao sluga postao gazda. Tako je posle preko pola veka znatiželjnima i sam besedio. Nagledao se svakojakih čuda, držao i tad kuče u kući i trčao po zatalasaloj Posavotamnavi kao maratonac a nikako da je se željan nagleda. Kada je stigao i posle pola veka prepoznao krivudav sokak i grm kraj babine kuće. O suzama reči i onako ne mogu mnogo pomoći. Poživeo je dovoljno da sve urami u nezaborav i poredeći vreme tamo koje je znalački sakrio velom tajne prizna da jedan suton i uranak pride vrede više od brojnih leta u kojima je ko zna šta sve imao. A blaga je doneo na pretek. Tada je kum imena davao po želji dragima a njemu udenuo u ram priče života rad. Nezaboravni đed Živorad i sada selima kruži. Pričao priče kojima je do stvranosti trebalo opet pola veka ali se nažalost samo to i ostvarilo. I jedino se, priznao je, lepota sela ni za gram nije promenila. Otišao je na nebeske staze baš u vreme Božićnog posta i odneo toliko toga nerečenog.
U dane kada je uzorana njiva i zeleni ćilim oko nje od mlade pšenice koja nestvarno deluje između šumaraka sve se sjatilo. I želja za veseljem i sve češće žalosti za svedocima vremena prepliću se ko praskozorje i tama i nedaju oduška duši. A pesma vele nas je održala. Prosedi zavičajni pesnik ubeleži da se pamti:
“U mom selu ko u bajci
laste gnezda prave
tu sam nekad hito majci
u lug kraj Dobrave ...”
Opevane gizdave lepote i silnih priča koje ona nosi. Tek u svakoj selo je ko u bajci. Na radost i ocu i majci potomci dolaze ali većinom kratko ostaju. Oni koji donesu drugačiju odluku obično zažale i opet posle par leta odu. A sunce i bez globalnog otopljavanja ovde najbolje ili najzdravije greje. Od sela do sela priča ista. Nesta čobanica i kosioca, nesta belih stada ostaše crni oblaci o Svetom Iliji da upozore, opomenu, uspore i daju nade onima koji prepuni vere znaju da je u selu od luga do luga, ko u bajci. Ispod samoga Cera u zaseoku od pedesetak kuća preko pedeset čeljadi i imanja bogata. Radosti i osmeha kažu vremešni kao zlata. A deca su bogatstvo, ne mogasmo a ne podsetiti.
Pa šta čekate, zašto je stih stvarao zavičajni pesnik uz ovce koje traju još od pradedova i sećaju da je samo lepota prirode neuništiva. Ako nigde ono u duši. Svega ostaloga na sreću imamo barem u selima. Samo da i lepotu davanja udenemo u tu krasotu.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
