ADVOKAT SLOBODAN LALE SMILjANIĆ, GOVORI ZA “GLAS PODRINjA”
O SVOM NOVOM ROMANU “RAĐANjE NOVE NADE”
O SVOM NOVOM ROMANU “RAĐANjE NOVE NADE”
LjUBAV NEMA ZABORAVA
Nepomućena ljubav devojke prema mladiću, bez obzira što je saznala da je njen voljeni teško ranjen na Košarama. Zadovoljstvo motivisano upornošću
Slobodan Lale Smiljanić, magistar prava, danas advokat u Šapcu, rođen je u Krupnju 11. novembra 1945. godine. U ovom malom gradiću u zapadnoj Srbiji završio je osmogodišnju školu 1960. Iste godine upisao se u gimnaziju u Bijeljini koju je završio 1964.godine. Pravni fakultet u Beogradu upisao je 1966. godine, a diplomirao 1969. Postdiplomske studije završava na istom fakultetu 1978. godine. Diplomu magistra pravnih nauka stekao je 1983.godine.
Od 1969. sve do do septembra 1992. godine radio je u Opštinskom javnom tužilaštvu, Okružnom javnom tužilašzvu, Opštinskom javnom pravobranilaštvu, a neko vreme u Opštinskim sudovima u svojstvu sudije u Opštinskom sudu Bogatić i Opštinskom sudu Šabac. Za svoj veliki doprinos u pravosuđu odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem 1985. godine. Od 1992. godine do danas bavi se advokaturom. U to vreme počelo je postepeno slabljenje vida tako da se smatra slabovidom osobom koja nije sposobna da čita bez pomoći druge osobe. To mu nije smetalo da u međuvremenu nauči da se sam služi kompjuterom, da kuca tekstove po osnovu memorijalnog pamćenja slova na tastaturi. Počev od 2016.godine napisao je četiri romana složenih u tri knjige. To su: “Na Hristovom raspeću”, “Nebeski koraci iznad Krupnja”, “ Zlatiborski bik pred Čaetinskim sudom”. Nedeavno je štampan njegov novi roman pod naslovom “Rađanje nove nade”, koji će biti prezentovan široj čitalačkoj javnosti 18. decembra, ove godine od 18. časova u Domu kulture Šabac, što je i bio neposredan razlog za ovaj razgovor.
Zaista je veoma hrabro i odvažno, kako kaže pisac recenzije Vaše nove knjige, istoričar Nebojša Cvejić, govoriti o ljubavi u “vremenu smutnom”. Vi ste se pored svega odlučili da “emociju pretočite u još jedan roman”. Da li je to bila i svojevrsna potreba?
U vremenu u kojem živimo pažnja i ljubav prema drugima jeste svojevrsna potreba, naročito prema devojci, bračnom drugu, bližnjima i prijateljima. Ljubavna emocija prema drugima u edukativnom smislu daje pozitivnu energiju jer osvežava dušu. U takvom stanju zaboravlja se na sve teškoće, na teško zdravstveno stanje kojom se motiviše upornost dotične osobe. Nekadašnji Francuski književnik Moris Ševalje je zbog toga napisao svoju knjigu pod naslovom: “Ljubav ah ljubav” koja se i danas čita posle više od 80 godina.
Novi roman je i potpuni raskid sa temama iz predhodnih, gotovo u svakom pogledu. Impozantna je svežina izraza sa kojom pristupate ovoj temi. O kakvim motivima se može govoriti?
Ljubavna priča u ovoj knjizi je prvenstveno namenjena invalidskim osobama da bi im se vratila vera u dalje življenje. Ljubav jedne devojke nije bila pomućena ni jednog trenutka kada je saznala da je njen voljeni mladić teško ranjen u Košarama na Kosovu, kada je u borbi sa šiptarskim teroristima ostao bez stopala jedne noge. Tek tada je prema njemu pokazala svu svoju nesebičnu ljubav koju je pažljivo negovala od trenutka zaljubljenosti pa do ranjavanja voljenog mladića.
Ne bi trebalo isključiti iz zapažanja lakoću izraza, koja je u knjizi “obojena” lirskim motivima. Rekao bih da je u ovom slučaju “pravnički jezik”, ustuknuo pred Božjim darom. S druge strane stoje činjenice, kao kakav dokaz. Koliko mesta ima takvim razmišljanjima?
Roman je pisan jednostavnim razumljivim rečenicama što je namerno učinjeno da bi priča bila u potpunosti razumljiva za svakoga, da bi se na taj način otkrila sva emocija sadržana u njoj. Stoji činjenica da u izvesnoj meri u interpunkciji izražavanja postoje pravni izrazi u smislu profesionalne deformacije. Ipak to nije smetalo niti me sputavalo u “osvežavanju”, rekao bih školskog talenta za pisanu reč.
Vi ste u ovom romanu podigli ljubav(pokretačka sila sveta) na najviši pijedestal. Rekao bih i najuzvišenije osećanje. Može li se to smatrati osnovnom porukom knjige?
Kako da ne! Za razliku od predhodnih romana, ova ljubavna priča je napisana sa očiglednom namerom da kod čitaoca proizvede takvu emociju da je ljubav pokretački elemenat za sve ljude ovog sveta. Dovoljno je pročitati roman “Ana Karenjina” Lava Tolstoja pa se uveriti do čega može dovesti prava istinska ljubav.
Bez obzira što roman nema autobiografski sadržaj, koliko je ispravno zapažanje da se Vi i ovoga puta ne odričete vaših moralnih nazora i pogleda na svet, koji su u stvari prisutni u ponašanju vaših glavnih likova u novoj knjizi?
Ne samo da se ne odričem moralnih načela, već je u mojoj ličnosti i duši u znatnoj meri ojačano onog trenutka kada sam shvatio da silom prilika postajem invalid. Moja ljubav prema drugima je ojačana jer sam shvatio da će mi jedino na taj način biti uzvraćena, a nikako drugačije. Onaj ko pažljivo pročita ovu knjigu, shvatiće suštinu cele priče od početka do kraja što se tiče ljubavi.
Koliko Vam pisanje u postojećim uslovima i vremenu koje nije naklonjeno knjizi, pričinjava zadovoljstvo i svojevrstan beg iz stvarnosti?
Kada sam počeo pisati romane, to nije učinjeno zbog toga da bih bežao od stvarnosti teškog vremena u kojem svi živimo. Dugo sam tražio u slobodnom vremenu kojeg je bilo dosta, da bih sebi priuštio neko posebno zadovoljstvo. Konačno sam se setio svoga talenta u pisanju zanimljivih tema iz školskih dana. Jedina prepreka je bila ta što sam morao napamet naučiti kucanje na tastaturi, ali sa pojačanom energijom i voljom uz pomoć svoje supruge uspeo sam da savladam.
Od 1969. sve do do septembra 1992. godine radio je u Opštinskom javnom tužilaštvu, Okružnom javnom tužilašzvu, Opštinskom javnom pravobranilaštvu, a neko vreme u Opštinskim sudovima u svojstvu sudije u Opštinskom sudu Bogatić i Opštinskom sudu Šabac. Za svoj veliki doprinos u pravosuđu odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem 1985. godine. Od 1992. godine do danas bavi se advokaturom. U to vreme počelo je postepeno slabljenje vida tako da se smatra slabovidom osobom koja nije sposobna da čita bez pomoći druge osobe. To mu nije smetalo da u međuvremenu nauči da se sam služi kompjuterom, da kuca tekstove po osnovu memorijalnog pamćenja slova na tastaturi. Počev od 2016.godine napisao je četiri romana složenih u tri knjige. To su: “Na Hristovom raspeću”, “Nebeski koraci iznad Krupnja”, “ Zlatiborski bik pred Čaetinskim sudom”. Nedeavno je štampan njegov novi roman pod naslovom “Rađanje nove nade”, koji će biti prezentovan široj čitalačkoj javnosti 18. decembra, ove godine od 18. časova u Domu kulture Šabac, što je i bio neposredan razlog za ovaj razgovor.
Zaista je veoma hrabro i odvažno, kako kaže pisac recenzije Vaše nove knjige, istoričar Nebojša Cvejić, govoriti o ljubavi u “vremenu smutnom”. Vi ste se pored svega odlučili da “emociju pretočite u još jedan roman”. Da li je to bila i svojevrsna potreba?
U vremenu u kojem živimo pažnja i ljubav prema drugima jeste svojevrsna potreba, naročito prema devojci, bračnom drugu, bližnjima i prijateljima. Ljubavna emocija prema drugima u edukativnom smislu daje pozitivnu energiju jer osvežava dušu. U takvom stanju zaboravlja se na sve teškoće, na teško zdravstveno stanje kojom se motiviše upornost dotične osobe. Nekadašnji Francuski književnik Moris Ševalje je zbog toga napisao svoju knjigu pod naslovom: “Ljubav ah ljubav” koja se i danas čita posle više od 80 godina.
Novi roman je i potpuni raskid sa temama iz predhodnih, gotovo u svakom pogledu. Impozantna je svežina izraza sa kojom pristupate ovoj temi. O kakvim motivima se može govoriti?
Ljubavna priča u ovoj knjizi je prvenstveno namenjena invalidskim osobama da bi im se vratila vera u dalje življenje. Ljubav jedne devojke nije bila pomućena ni jednog trenutka kada je saznala da je njen voljeni mladić teško ranjen u Košarama na Kosovu, kada je u borbi sa šiptarskim teroristima ostao bez stopala jedne noge. Tek tada je prema njemu pokazala svu svoju nesebičnu ljubav koju je pažljivo negovala od trenutka zaljubljenosti pa do ranjavanja voljenog mladića.
Ne bi trebalo isključiti iz zapažanja lakoću izraza, koja je u knjizi “obojena” lirskim motivima. Rekao bih da je u ovom slučaju “pravnički jezik”, ustuknuo pred Božjim darom. S druge strane stoje činjenice, kao kakav dokaz. Koliko mesta ima takvim razmišljanjima?
Roman je pisan jednostavnim razumljivim rečenicama što je namerno učinjeno da bi priča bila u potpunosti razumljiva za svakoga, da bi se na taj način otkrila sva emocija sadržana u njoj. Stoji činjenica da u izvesnoj meri u interpunkciji izražavanja postoje pravni izrazi u smislu profesionalne deformacije. Ipak to nije smetalo niti me sputavalo u “osvežavanju”, rekao bih školskog talenta za pisanu reč.
Vi ste u ovom romanu podigli ljubav(pokretačka sila sveta) na najviši pijedestal. Rekao bih i najuzvišenije osećanje. Može li se to smatrati osnovnom porukom knjige?
Kako da ne! Za razliku od predhodnih romana, ova ljubavna priča je napisana sa očiglednom namerom da kod čitaoca proizvede takvu emociju da je ljubav pokretački elemenat za sve ljude ovog sveta. Dovoljno je pročitati roman “Ana Karenjina” Lava Tolstoja pa se uveriti do čega može dovesti prava istinska ljubav.
Bez obzira što roman nema autobiografski sadržaj, koliko je ispravno zapažanje da se Vi i ovoga puta ne odričete vaših moralnih nazora i pogleda na svet, koji su u stvari prisutni u ponašanju vaših glavnih likova u novoj knjizi?
Ne samo da se ne odričem moralnih načela, već je u mojoj ličnosti i duši u znatnoj meri ojačano onog trenutka kada sam shvatio da silom prilika postajem invalid. Moja ljubav prema drugima je ojačana jer sam shvatio da će mi jedino na taj način biti uzvraćena, a nikako drugačije. Onaj ko pažljivo pročita ovu knjigu, shvatiće suštinu cele priče od početka do kraja što se tiče ljubavi.
Koliko Vam pisanje u postojećim uslovima i vremenu koje nije naklonjeno knjizi, pričinjava zadovoljstvo i svojevrstan beg iz stvarnosti?
Kada sam počeo pisati romane, to nije učinjeno zbog toga da bih bežao od stvarnosti teškog vremena u kojem svi živimo. Dugo sam tražio u slobodnom vremenu kojeg je bilo dosta, da bih sebi priuštio neko posebno zadovoljstvo. Konačno sam se setio svoga talenta u pisanju zanimljivih tema iz školskih dana. Jedina prepreka je bila ta što sam morao napamet naučiti kucanje na tastaturi, ali sa pojačanom energijom i voljom uz pomoć svoje supruge uspeo sam da savladam.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
