USPEŠNI ŠAPČANI: DRAMSKA UMETNICA NINA JANKOVIĆ DIČIĆ
LAFICA NEŽNOG SRCA
Od kad smo dobili pojačanje, sina Vukašina, potpuno sam ispunjena. Žena dobije posebnu dubinu kad se ostvari kao majka. To osećanje ne može da se opiše, može samo da se doživi. Sada mnogo više cenim svoje vreme, imam prioritete
Ukoliko je verovati rečenici Dostojevskog da će lepota spasti svet, onda je Šabac jedan od gradova koji ima osigurano mesto na „mapi spasenja“. Iako deluje krhko, prema očevim rečima,“veliki je laf i borac protiv nepravde, čak je i dečake branila.“
Nina Janković rođena je 20. aprila 1988. godine u Šapcu, u jednoj od najlepših ulica. Sremska je bila ceo njen svet. Drugarice sa kojima se igrala kao mala, najbolje su joj i danas.
- Bile smo jako kreativne. Naravno da smo se igrale sa barbikama, ali smo igrale i bejzbol u parku sa drugarima iz okolnih ulica. Ivana je živela u kući iza moje, pa smo preskakale ogradu da bismo došle jedna do druge. To je ponekad smetalo komšijama, ali šta da radimo, uvek nekom nešto smeta... Bilo nam je zanimljivo pa smo se trudile da nas ne vide, kroz osmeh priča Nina, koja je danas lepša nego ikad.
Porodica je naša najveća podrška za život, a u kući Jankovića, podrške je bilo u izobilju. Pored brojnih prijatelja i rođaka, jezgro su činili njih četvoro - Otac Raduško, majka Slavica, brat Filip i Nina. Zbog utiska da ćerke uglavnom liče na očeve i činjenice da je Raduško godinama vodio dramsku sekciju u Domu omladine, stekli smo impresiju da je otac bio centralna figura u njenom odrastanju.
- Oboje, i otac i majka, mada sam mnogo sličnija ocu. U dramskoj sekciji koju je vodio, uglavnom sam dobijala sporedne, zato što mu je bilo glupo da ćerki daje zahtevnije uloge (smeh).
Išla je u „Natinu“ a potom u „Umetničku“ školu za koju kaže da je najbolja, bar za nju, zato što je umetnička duša. Za nastavnike ima samo reči hvale, a društvo joj je, iako je bilo njih osamnaest devojaka i jedan momak, bilo divno. Posle završene treće godine, pokušala je da upiše Akademiju dramskih umetnosti i ušla u uži krug, a u četvrtoj je vodila dramsku sekciju škole. Sa nostalgijom se seća predstave „Omer i Merima“, koju su pripremili uz pomoć šabačkog glumca Ivana Tomaševića. Po završetku srednje, upisala je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u jakoj klasi profesora Dragana Petrovića Pela.
- Nas dvanaestoro sa klase družimo se i danas, radimo zajedničke projekte, vučemo jedni druge. Profesor nam je savetovao da se držimo jedni drugih, da u ovom poslu nećemo uspeti kao pojedinci, a mi smo to zauvek zapamtili.
U svetu jake konkurencije i, obično, velikih sujeta, prava je retkost da glumci iz iste klase tako funkcionišu. A da je recept profesora Peleta bio pravi, svedoči činjenica da je ova klasa najpopularnija i najuspešnija na srpskoj glumačkoj sceni. Dovoljno je da pomenemo ime Miloša Bikovića. „Nabrajanje imena opteretiće tekst“. Pamtimo.
Film „Montevideo, Bog te video“ dogodio joj se na trećoj godini glume.
- Pošto su najpre tražili muške uloge, Miloš Biković je otišao na kasting i ušao u prvi krug. Posle par meseci, tražili su glumice za ženske uloge. Nisam verovala da ću dobiti ulogu Valerije, ali nada poslednja umire. Slušala sam i ispoštovala sve Bjelogrlićeve instrukcije, dobila sam ulogu i jako sam srećna zbog toga. Valerija mi je otvorila vrata, iako možda nije bila za moje godine. Junakinja je imala oko tridesetak, a ja tada dvadeset i dve godine.
Iako se glumci „kunu“ u pozorište, Nina priznaje da više voli film, mada kaže da bez pozorišta ne bi mogla.
- Volim iznenađenja. Naravno da nijedna predstava nije uvek ista, zavisi od mnogih faktora, ali na filmu je svaki put drugačije, nikad ne znaš kakav će na kraju da ispadne. To ne znači da pozorište ne volim, naprotiv, obožavam ga. Kad sam u mogućnosti, volim da pogledam snimak predstave u kojoj sam igrala.
Na stereotipno novinarsko pitanje da li joj je bilo teško da snima obnažene scene odgovara da joj to nije predstavljalo problem kad je uloga to od nje tražila – Ukoliko ima smisla, onda je legitimno. Najdraža joj je uloga Valerije iz „Montevidea“, Inge iz serije „Vere i zavere“, koja joj je „možda i najteža uloga“, Aleksandre iz Jagodića. Voli i ulogu u filmu „Mašinovođe“, koja je mala, „ali je film jako lep“.
- Jelena iz serije „Ubice moga oca“ je moja poslednja uloga i drago mi je što se razlikuje od svega što sam uradila do sada. Što se pozorišta tiče, najdraža mi je uloga u predstavi „Hipnoza jedne ljubavi“, koju je režirao Duško Kovačević, koga izuzetno poštujem i volim.
Za razliku od kolege sa klase, koji je napravio internacionalnu karijeru, Nina nije razmišljala da se profesionalno ostvari „negde drugde“.
- Bikoviću svaka čast, ali ja to ne bih mogla, pogotovo sada kad imam porodicu.
Ninin život se promenio pre četiri godine, kada se udala za Mateju Dičića, a u potpunosti ispunio rođenjem sina Vukašina, koji je njen „najlepši poklon za ovogodišnji, trideseti rođendan“.
- Sad smo kompletni. Od kad smo dobili pojačanje, sina Vukašina, potpuno sam ispunjena. Žena dobije posebnu dubinu kad se ostvari kao majka. To osećanje ne može da se opiše, može samo da se doživi. Sada mnogo više cenim svoje vreme, imam prioritete.
Ninin životni moto je „ko zna zašto je to dobro“, jer „uvek može i bolje i gore.“
Nina Janković Dičić rođena je 20.04.1988. godine u Šapcu. Završila je Školu za umetničke zanate, smer: Stilski krojač, modni kreator /2007/ Na Fakultetu dramskih umetnosti, smer: gluma, diplomirala je 2011. godine.
Igrala je u filmovima „Montevideo, Bog te video“, „Bićemo prvaci sveta“, „November man“, „Honey night“, „Apsurdni eksperiment“ i „Mašinovođe“. Serije: „Pevaj, brate“, „Cvat lipe na Balkanu“, „Montevideo, Bog te video“, „Budva na pjenu od mora“ i „Jagodići“. Predstave: „Mizantrop“ (Narodno pozorište u Beogradu), „Ana Karenjina“ (Madlenijanum), „Leptiri su slobodni (Zvezdara teatar), „Veliki talas“ i „Upoznaj moga tatu“.
Dobitnica je Nagrade za najbolju mladu glumicu na Festivalu komedije u Jagodini (2014), sa Gordanom Kičićem dobila je Nagradu za najbolji glumački par na festivalu serija Fedis (2014) i MTV nagrade za najbolju mladu glumicu (2011).
MELEM ZA DUŠU
„Ima ona nekakav inat u sebi. U dramskoj sekciji koju sam vodio, nije imala privilegije za koje je verovala da bi trebalo da ih ima. Jeste ona moja, ali nisam je favorizovao, što ona tada nije mogla da shvati. Upisala je Akademiju iz bunta, da bi meni dokazala koliko vredi, a ništa lepše se nije moglo dogoditi. Ona zaista poseduje veliki glumački dar. Jako je cenim kao borca, a posebno me oduševilo kakva je majka, kako brine o sinu i koliko ga voli. To je melem za dečju dušu.“
(Raduško Janković, Ninin otac)
Nina Janković rođena je 20. aprila 1988. godine u Šapcu, u jednoj od najlepših ulica. Sremska je bila ceo njen svet. Drugarice sa kojima se igrala kao mala, najbolje su joj i danas.
- Bile smo jako kreativne. Naravno da smo se igrale sa barbikama, ali smo igrale i bejzbol u parku sa drugarima iz okolnih ulica. Ivana je živela u kući iza moje, pa smo preskakale ogradu da bismo došle jedna do druge. To je ponekad smetalo komšijama, ali šta da radimo, uvek nekom nešto smeta... Bilo nam je zanimljivo pa smo se trudile da nas ne vide, kroz osmeh priča Nina, koja je danas lepša nego ikad.
Porodica je naša najveća podrška za život, a u kući Jankovića, podrške je bilo u izobilju. Pored brojnih prijatelja i rođaka, jezgro su činili njih četvoro - Otac Raduško, majka Slavica, brat Filip i Nina. Zbog utiska da ćerke uglavnom liče na očeve i činjenice da je Raduško godinama vodio dramsku sekciju u Domu omladine, stekli smo impresiju da je otac bio centralna figura u njenom odrastanju.
- Oboje, i otac i majka, mada sam mnogo sličnija ocu. U dramskoj sekciji koju je vodio, uglavnom sam dobijala sporedne, zato što mu je bilo glupo da ćerki daje zahtevnije uloge (smeh).
Išla je u „Natinu“ a potom u „Umetničku“ školu za koju kaže da je najbolja, bar za nju, zato što je umetnička duša. Za nastavnike ima samo reči hvale, a društvo joj je, iako je bilo njih osamnaest devojaka i jedan momak, bilo divno. Posle završene treće godine, pokušala je da upiše Akademiju dramskih umetnosti i ušla u uži krug, a u četvrtoj je vodila dramsku sekciju škole. Sa nostalgijom se seća predstave „Omer i Merima“, koju su pripremili uz pomoć šabačkog glumca Ivana Tomaševića. Po završetku srednje, upisala je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u jakoj klasi profesora Dragana Petrovića Pela.
- Nas dvanaestoro sa klase družimo se i danas, radimo zajedničke projekte, vučemo jedni druge. Profesor nam je savetovao da se držimo jedni drugih, da u ovom poslu nećemo uspeti kao pojedinci, a mi smo to zauvek zapamtili.
U svetu jake konkurencije i, obično, velikih sujeta, prava je retkost da glumci iz iste klase tako funkcionišu. A da je recept profesora Peleta bio pravi, svedoči činjenica da je ova klasa najpopularnija i najuspešnija na srpskoj glumačkoj sceni. Dovoljno je da pomenemo ime Miloša Bikovića. „Nabrajanje imena opteretiće tekst“. Pamtimo.
Film „Montevideo, Bog te video“ dogodio joj se na trećoj godini glume.
- Pošto su najpre tražili muške uloge, Miloš Biković je otišao na kasting i ušao u prvi krug. Posle par meseci, tražili su glumice za ženske uloge. Nisam verovala da ću dobiti ulogu Valerije, ali nada poslednja umire. Slušala sam i ispoštovala sve Bjelogrlićeve instrukcije, dobila sam ulogu i jako sam srećna zbog toga. Valerija mi je otvorila vrata, iako možda nije bila za moje godine. Junakinja je imala oko tridesetak, a ja tada dvadeset i dve godine.
Iako se glumci „kunu“ u pozorište, Nina priznaje da više voli film, mada kaže da bez pozorišta ne bi mogla.
- Volim iznenađenja. Naravno da nijedna predstava nije uvek ista, zavisi od mnogih faktora, ali na filmu je svaki put drugačije, nikad ne znaš kakav će na kraju da ispadne. To ne znači da pozorište ne volim, naprotiv, obožavam ga. Kad sam u mogućnosti, volim da pogledam snimak predstave u kojoj sam igrala.
Na stereotipno novinarsko pitanje da li joj je bilo teško da snima obnažene scene odgovara da joj to nije predstavljalo problem kad je uloga to od nje tražila – Ukoliko ima smisla, onda je legitimno. Najdraža joj je uloga Valerije iz „Montevidea“, Inge iz serije „Vere i zavere“, koja joj je „možda i najteža uloga“, Aleksandre iz Jagodića. Voli i ulogu u filmu „Mašinovođe“, koja je mala, „ali je film jako lep“.
- Jelena iz serije „Ubice moga oca“ je moja poslednja uloga i drago mi je što se razlikuje od svega što sam uradila do sada. Što se pozorišta tiče, najdraža mi je uloga u predstavi „Hipnoza jedne ljubavi“, koju je režirao Duško Kovačević, koga izuzetno poštujem i volim.
Za razliku od kolege sa klase, koji je napravio internacionalnu karijeru, Nina nije razmišljala da se profesionalno ostvari „negde drugde“.
- Bikoviću svaka čast, ali ja to ne bih mogla, pogotovo sada kad imam porodicu.
Ninin život se promenio pre četiri godine, kada se udala za Mateju Dičića, a u potpunosti ispunio rođenjem sina Vukašina, koji je njen „najlepši poklon za ovogodišnji, trideseti rođendan“.
- Sad smo kompletni. Od kad smo dobili pojačanje, sina Vukašina, potpuno sam ispunjena. Žena dobije posebnu dubinu kad se ostvari kao majka. To osećanje ne može da se opiše, može samo da se doživi. Sada mnogo više cenim svoje vreme, imam prioritete.
Ninin životni moto je „ko zna zašto je to dobro“, jer „uvek može i bolje i gore.“
Igrala je u filmovima „Montevideo, Bog te video“, „Bićemo prvaci sveta“, „November man“, „Honey night“, „Apsurdni eksperiment“ i „Mašinovođe“. Serije: „Pevaj, brate“, „Cvat lipe na Balkanu“, „Montevideo, Bog te video“, „Budva na pjenu od mora“ i „Jagodići“. Predstave: „Mizantrop“ (Narodno pozorište u Beogradu), „Ana Karenjina“ (Madlenijanum), „Leptiri su slobodni (Zvezdara teatar), „Veliki talas“ i „Upoznaj moga tatu“.
Dobitnica je Nagrade za najbolju mladu glumicu na Festivalu komedije u Jagodini (2014), sa Gordanom Kičićem dobila je Nagradu za najbolji glumački par na festivalu serija Fedis (2014) i MTV nagrade za najbolju mladu glumicu (2011).
„Ima ona nekakav inat u sebi. U dramskoj sekciji koju sam vodio, nije imala privilegije za koje je verovala da bi trebalo da ih ima. Jeste ona moja, ali nisam je favorizovao, što ona tada nije mogla da shvati. Upisala je Akademiju iz bunta, da bi meni dokazala koliko vredi, a ništa lepše se nije moglo dogoditi. Ona zaista poseduje veliki glumački dar. Jako je cenim kao borca, a posebno me oduševilo kakva je majka, kako brine o sinu i koliko ga voli. To je melem za dečju dušu.“
(Raduško Janković, Ninin otac)
M.Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
