NEBO NAD ZEMLjOM NADNETO

Uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika, razgovarali smo sa protođakonom dr Ljubomirom Rankovićem o smislu i značaju praznovanja Božića nekad i sad, o „ženskom pitanju“ u hrišćanstvu, šansi koju dobrota ima u svetu koji „u zlu leži“, najvećoj pošasti ovoga veka, potrebi za razumevanjem, mirom i praštanjem, o veri, nadi i ljubavi.
Koji je, u vremenu u kome živimo, smisao i značaj svetkovanja Božića?
- Božić je praznik koji osmišljava život. Kao kad se majka nadnese nad uplakano čedo u kolevci, tako se celo nebo nadnelo nad zemlju u noći prvog Božića. Horovi anđela zapevali su himnu novog neba i nove zemlje, pesmu slave Bogu na visini, mira i ljubavi među ljudima. Prve božićne noći, u studeni vitlejemske peštere, koja je slika staroga sveta, zakucalo ja najtoplije srce u istoriji sveta i čoveka, koje nikad neće prestati da kuca za Božji narod i Božju tvorevinu. Iz „lude ljubavi“ prema čoveku, Car Slave sišao je sa svetlog prestola i ukoračio u najubogiju od svih ubogih peštera na zemlji i doneo novu zapovest svetu: Ko hoće da bude prvi među vama, neka bude svima sluga. Slava Bogu, mir, ljubav, služenje i žrtva – u tome je smisao i značaj Božića.
Da li smo kao narod poslednjih decenija promenili svoj odnos prema ovom prazniku?
- Nikada se Božić u Srbiji nije tako svečano i torženstveno slavio kao danas. Uoči praznika se, u atmosferi, skoro fizički, oseća i nazire meko sijanje dolazeće svetlosti i radosti. Svi se međusobno pozdravljaju i mirbože, vole i praštaju. Lica ljudi ozarena i vesela. Gradovi osvetljeni i okićeni. Sve porodice na okupu. Porte i crkve prepune naroda, posebno dece i omladine. Nebo nad Srbijom liči na plavu kupolu, a Srbija na ogromni hram. Kao mlad bogoslov i sveštenik, negde u skrivenim dubinama duše i srca, sanjao sam o takvoj Srbiji. Moji snovi su ostvareni.
Duhovni smisao Božićnog pozdrava: Mir Božji – Hristos se rodi, nosi uvek istu nadu u razumevanje i ljubav među ljudima. Koliko se danas zaista razumemo, mirimo i praštamo jedni drugima?
- Taman onoliko koliko je potrebno. Da nije tako zavladao bi rat svih protiv svih – Bellum omnium contra omnes, kako bi rekao Tomas Hobs. Nikada u svetu nije bilo više razumevanja među ljudima i narodima. Zar smo zaboravili vremena kada su celom planetom kružile aveti rata, krvi i zločina? Kada ocenjujemo današnje vreme ne smemo prevideti dojučerašnja vremena, kad su živi zavideli mrtvima. Razume se, niko ne može, niti sme, zatvoriti oči pred ratovima koji se danas događaju na planeti. Ne možemo zanemariti sudbine milionskih kolona izbeglica sa ratnih područja, ali možemo uporediti sa ruskom revolucijom u kojoj je ubijeno dvadeset miliona ljudi, isto onoliko koliko u Prvom i Drugom svetskom ratu. Samo je Srbija u Velikom ratu izgubila svaku treću mušku glavu. Treba li pominjati Jasenovac, Aušvic, Dahau, pasje jame? Mi danas, neka je slava Bogu, živimo u rajskim nedrima i vrtovima.
Za Božić vezujemo porodicu, milosrđe i praštanje. Kako da negujemo ove vrednosti koje su u iskušenju većem nego ikada pre?
- Očuvati te vrednosti znači očuvati same temelje i stubove, lične, porodične, narodne i svenarodne duhovne i fizičke egzistencije. Ako to izgubimo, izgubili smo sve. Sačuvati ove najveće svetinje ljudskog života, osnovno je prizvanje svih religija sveta, svih hrišćanskih crkava, a ponajviše pravoslavne, verne čuvarke jevanđelskog i apostolskog predanja, koje se temelji na borbi za očuvanje i afirmisanje uzvišenih vrednosti života u veri. To je moguće postići ličnim primerom u svojoj porodici i ličnim odnosom prema bližnjima kroz praktično pokazivanje milosrđa i praštanja. Kako da pomognemo bližnjim kad ni mi nemamo dovoljno u ovim oskudnim vremenima? Bog od nas ne traži mnogo. Ozarimo bližnjeg blagim pogledom i nežnim osmehom. Recimo poznaniku i neznacu toplu reč ohrabrenja i podrške, pokažimo ljubaznost i razumevanje, budimo široki i tolerantni u komunikaciji sa svima. Naš bližnji je ikona Hristova. Ako u licu bližnjeg ne prepoznamo Hrista, uzalud ćemo ići na hadžiluke i poklonička putovanja, u crkve i manastire. Ni tamo Ga nećemo naći.
U kojoj meri Srbi danas žive i osećaju svoju veru?
- Dva vrhovna načela moga života, kao čoveka i hrišćanina, jesu Bog i narod. Narod je telo Božje, rekao je Dostojevski. Narod je Crkva, narod je država, narod je sve. Nevolja srpskog naroda je što nema sebi dozrelo duhovno i državno vođstvo. Samozvana „elita“ živi u muljevitim i zagađenim rukavcima narodnog života, ali moćna matica narodne reke čisti svu prljavštinu ada i posle devet kamenova bistra je i pitka. Najveće što Srbi imaju stvorio je narodni genije: pesmu, priču, pripovetku, poslovicu, mudru izreku... So naroda osoljava sve i čuva svoje svetinje od kvareži: crkvu od nesavesnih sveštenika, akademiju od kvazi akademika, zdravstvo od neodgovornih lekara, prosvetu od neprosvećenih prosvetnih radnika, policiju od podmitljivih policajaca, vojsku od nedostatka rodoljublja, državu od loših državnika koji plaše narod lažnom parolom: Niko nije jači od države. Država je postojala, propadala, nestajala, pa opet nastajala. Narod je večan i moćan, jasan i glasan. Teško državi gde narod zaćuti.
Magistrirali ste na temu Žena u crkvi, napisali knjigu Žena ikona crkve i blago sveta, koja je doživela nekoliko izdanja. Da li žena ima zasluženo mesto u pravoslavnoj i hrišćanskoj crkvi?
- Uprkos činjenici da je Osnivač i Glava Crkve, Gospod Isus Hristos, za vreme svog ovozemljaskog života uspostavio savršeni model rešenja „ženskog pitanja“ u hrišćanskoj zajednici, crkva sve više prihvata duh i narav ovoga sveta u kome je žena marginalizovana i pomerena u drugi plan. U hrišćanstvo prodire starozavetno farisejsko i pagansko nasleđe i tradicija u pogledu odnosa prema ženi, koji su ekstremno muški i mizogini. Žena, nažalost, ni izbliza ne zauzima mesto u crkvi, a dodao bih, ni u društvu, koje joj kao majci pripada i koje zaslužuje. Naglašavam, ženi kao majci. Jer, svaka žena je majka, bez obzira da li rađa, ili ne rađa decu. Žena, dakle, nije majka zato što rađa decu, nego rađa decu zato što je majka
Jednom ste pomenuli da je zahvaljujući ženi hrišćanstvo preživelo?
- Nemerljive su zasluge žene za hrišćanstvo kroz istoriju. Nažalost, stiče se utisak da hrišćanstvo nije dovoljno razumelo ženu, zbog čega najveću štetu, razume se, trpi ono samo. Ono nema dovoljno snage i sposobnosti da ovaj sujetni muški svet, prepun sukoba i napetosti kroz celu prošlost, preobražava ljubavlju, trpljenjem i smirenjem, vrlinama koje su glavne osobine bića žene. Uprkos mom ličnom hrišćanskom optimizmu, neporeciva je činjenica da se pred našim očima rađa opasnost da nastane epoha egoizma i otuđenosti, beznađa i očaja, ispunjena strahom i neizvesnošću, kako za pojedinca, tako za čitave države i narode. Moje bavljenje ovom temom ima cilj da ukaže na ženu u crkvi i društvu kao na veliko blago i snažan duhovni i društveni potencijal, što može biti od velikog značaja za čovečanstvo u sadašnjosti i budućnosti.
Uloga žene simbolična je i snažna u čuvanju i svetkovanju Božića?
- Žena je sveštenica domaće crkve, revnosnija i požrtvovanija od svih sveštenika sveta. Mesi hleb nasušni, slavski kolač, česnicu, oblikuje dušu svoje dece kao sveti nebeski hleb, pripaljuje kandilo u kući, užiže kandilo vere u dušama svojih potomaka, čiju vatru i svetlost nikakve oluje života ne mogu da pogase. Sudbina sveta, u meri koja zavisi od čoveka, u rukama je majke i žene. Ona je religijsko načelo života, zato što je duša žene po prirodi hrišćanska.
Ženu u religijskoj sferi smatrate „jačim polom“. Kakve su bile reakcije u crkvenim krugovima kada ste izjavili da je majka uzvišeniji čin od patrijarha ili pape?
- Pored brojnih primedbi koje imam na račun istorijske crkve, beskrajno sam ponosan kao slobodoljubiv čovek, na visok nivo slobode za misleće ljude u crkvi, posebno srpskoj, u koju je duh slobode u Hristu ustoličio Sveti Sava, a reafirmisao ga Sveti Vladika Nikolaj i Sveti Justin Ćelijski. U početku nije bilo nikakve reakcije. A to je gore od najgore reakcije. Muk i ignorisanje. A onda je u javnim nastupima pojedinih sveštenika i episkopa počela da se pominje žena na svetao način. S druge strane, narod je odmah sa najvećim simpatijama prihvatio moju knjigu, što mi je najvažnije. Da, smatram da je majka veći i uzvišeniji i važniji čin od patrijarha i pape. To je sažetije i jasnije rekao Sveti Vladika Nikolaj: Majka je biće najsličnije Bogu!
Kakve šanse dobrota i poštenje, kojima nas vera uči, imaju u svetu nasilja i zla?
- Bojim se da smo prestrogi kada tako kvalifikujemo ovaj Božji svet za koji mislim da je najbolji od svih Božjih svetova. Gle, u njega je sišao Bog i zauvek ostao da lično i neposredno brine i promišlja o njemu i prebražava ga snagom svoje božanske ljubavi, praštanja i žrtve. Bog nije imenica već glagol, večno delanje, kaže Umberto Eko. Ovo je za mene najdublja definicija Boga u koga verujem. Dobrota, poštenje, skromnost su božanski atributi. Oni će pobediti svako zlo, nepoštenje i sujetu zato što je Hristos pobedilac. Nasilje i zlo su ekscesi i incidenti u životu sveta, kojima se, nažalost, mediji uporno bave i truju narodnu dušu. Na svim uredničkim i novinarskim radnim stolovima, a osobito na pločama srca svih poslenika javne reči, ispisao bih krupnim slovima stihove pesme besmrtne Desanke Maksimović – Objavite jednom na velika zvona: Zakrčene su zemlja i vasiona, od žalosnih o ljudskom biću vesti. Objavite jednom na velika zvona – izmirenja, pokajanja, blagovesti... A Božji narod to kaže na svoj način: Ni u gori o zlu ne govori. Biti dobar hrišćanin znači dobro misliti i samo dobro činiti i širiti.
Šta je to što čoveka čini dobrim hrišćaninom? Da li su hrišćani još uvek „duša sveta?“
- Slavni danski mislilac Seren Kjerkegor, suočen sa zahtevnim kodeksom hrišćanske etike, rekao je: Hrišćanin je ređi od genija. Uprkos svemu, verujem u „ludu ljubav“ nebeskog Oca prema svojoj deci. Kao što mi, ovakvi kakvi smo, praštamo svojoj deci, on nama još većma prašta. Jedna bezvredna lepta spasla je ubogu udovicu iz Jevanđelja. Dostojevski piše o ženi koja je mogla zadobiti spasenje samo zbog jedne glavice luka kojom je gađala prosjaka, kome je ta glavica dobro došla... Bezbroj je takvih primera u hrišćanskom predanju. Bog od nas traži ljubav: Sine, daj mi srce svoje! Dati srce Bogu, znači dati ljubav, dobrotu, nežnost, poštovanje.. On je rekao: Kad učiniste jednom od ovih malih, meni učiniste! Kome ćemo dati svoje srce ako ne Njemu? Poznajem mnogo ljudi čije srce u Bogu počiva. Oni su duša sveta, so zemlji i svetlost svetu.
Koja je, po Vašem mišljenju, najveća „pošast“ savremenog sveta?
- Najveća „pošast“ savremenog sveta je ideologija sekularizma, perfidnija i podmuklija od svih bezbožničkih ideologija u istoriji. Razornija od komunizma i fašizma. Njen simbol je lukava zmija koja je sablaznila Adama i Evu, a cilj joj je odvajanje čoveka od Boga i od samog sebe. Umesto religije, kulture i ostalih duhovnih sadržaja, ona čoveku nudi laku i jeftinu zabavu, koja ga duhovno i kulturno prazni i ponižava, čineći ga podesnim za svaki vid manipulacije. Sekularizam ima za cilj da čovečanstvo pretvori u mlaku apokaliptičnu bljuvotinu. Ako se to dogodi, onda će nastupiti epoha biblijskog prizora, puste zemlje i tame nad bezdanom, bez Duha Gospodnjeg nad vodama. Ne pomišljajte da promovišem ideju da bi sveštenstvo trebalo da poseduje politički uticaj. Ja sam za striktno odvajanje crkve od države i što udaljenije sveštenstvo od politike. Svešteničko prizvanje je neuporedivo najuzvišenije, jer brine o ljudskoj duši koja je, po biblijskoj reči, najveća vrednost svih svetova.
U Šapcu ste, osamdeset pete, pokrenuli Glas Crkve. Da li je tada bilo teže propovedati veru?
- Mnogo teže, ali i inspirativnije. Bilo je to doba velikog prestrojavanja u Evropi i svetu na svim poljima. Srbija se nije najbolje snašla i nije uspela da uhvati korak sa svojim prijateljima u svetu. Naprotiv, sve svoje istorijske prijatelje izgubila je i okrenula protiv sebe. Nije uspela da sledi Hristov savet upućen sinovima ovoga sveta: Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi. Ponekad čitam naše uvodnike i rubrike u časopisu Glas Crkve, u kojima smo apelovali da se držimo ovog Gospodnjeg saveta. Niko nije čuo. Seme naše reči padalo ja na kamen.
Koja je Vaša poruka za Božić, za koji kažu da je najradosniji od svih praznika?
- Božić je praznik vere, nade i ljubavi. Iznad svega, radosti života. Život je visoki tenor hrišćanstva, a radost i svetlost krila naše vere. Pored svih nevolja i iskušenja, mnogo je više razloga za optimizam i radost. Glavu gore! Srca gore! Verujmo u Boga i sebe. Nada nema pravo ni u koga, do u Boga i u svoje ruke, poručuje lovćenski pesnik. A Jevanđelje kaže: Sve je moguće onome koji veruje. Narodna mudrost kaže: Pregaocu Bog daje mahove. Zasučimo rukave. Za one koji hoće da rade, posla ima na sve strane. Uzdajmo se u Boga i Njegovu pomoć i podršku. Čuvajmo svoju veru, svoju tradiciju, svoju kulturu. Čuvajmo svoj identitet. Poručujem Vašim čitaocima i svim građanima Srbije da se Hristos rađa u njihovim srcima svakoga trena u svim danima njihovog života. Srećan Božić i Hristos se Rodi!