Proslava Nove godine
Čarolija jedne noći
Prvi zabeležen doček Nove godine 1850. Proslava najčešće organizovana u domovima, a ljudi su se više radovali Vasilici narednog dana. Muzika samo kod imućnijih. Krajem 19. veka prve novogodišnje zabave. Šabac poznat po Dansingu. Nova godina postaje državni praznik 1955. Pripremana kao dečji praznik i zamena za Božić
Ukoliko bismo konstruisali idealnu mašinu zvanu „Vremeplov“, iskoristili njene „moći“, vratili se u prošlost, pomalo zaboravljeno vreme, od pre vek i po, videli bismo da se Nova godina čekala slično kao i danas. Možda ne toliko pompezno i svečano, ali svakako sa nestrpljenjem. Novine su tada, kao i mi sada, beležile magiju i dešavanja u novogodišnjoj noći.
List „Videlo“ u svom broju beleži - "Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod.".
Proslava Nove godine najčešće je organizovana u domovima, a ljudi su se više radovali narednom danu, kada se po tadašnjim običajima lomila vasilica, umešena od proje i paprene masti. Muzika nije bila sastavni deo svakog dočeka. Ako su se negde čula, bilo je to u otmenijim, bogatijim gradskim kućama, posebno u porodicama koje su se doselile iz krajeva preko save i Dunava. U poslednjoj deceniji pretprošlog veka u Beograd stigao je "duh Evrope", a on je doneo dočeke u kafanama. Ubrzo se taj trend proširio u druge delove države.
Šabački dansing
u džez ritmu
Šabac je bio u koraku s vremenom. U gradu su sve zastupljeniji bili banketi. Koncerti i zabave uz igru, poznatije kao dansing, ogranizovalao je Šabačko pevačko društvo, najpre u hotelu „Pariz“, a potom u prostorijama Zanatlijskog doma. Krajem tridesetih godina džez ritam je opčinio Šapčane, u našem gradu „rađali“ su se jedni od prvih orkestara u Jugoslaviji, te ni ispraćaji stare godine nisu mogli proći bez ritma sa one strane Okeana.
Period do početka Drugog svetskog rata nije doneo neke veće novine i promene kada je proslava Nove godine u pitanju. Prva Nova godina nakon rata u oslobođenoj zemlji i Beogradu pompezno je proslavljena, skromno kada posmatramo materijalni aspekt, ali sa nadom i velikim očekivanjima. Ljudi su čekali u redovima kako bi bili deo proslava u većim salama neoštećenim u nekim od bombardovanja. Program tog 31. decembra 1944. godine bio je gotovo svuda isti. Prvo su se slušale vesti, a potom muzika. Do ponoći se igralo kolo, a od ponoći predratni tango, na velikom rastojanju, kako su protokol i vreme nalagali.
Praznik nove Jugoslavije
Kroz Zakon usvojen 1955. Nova godina postaje državni praznik, dok je prethodno bila deo pravnog akta iz 1929. Godina, kada je označena verskim praznikom za katolike.
Antifašistički front žena, bio je zadužen za zbrinjavanje dece, rad sa ženama i krajem 1948. godine izabran je da promoviše Novu godinu kao budući „narodni običaj" svih Jugoslovena, posebno mladih koji stasavaju u novoj državi. To je bilo i vreme kada je veliki broj dece, nakon rata, ostao bez roditelja. Antifašistički front žena se bavio i zbrinjavanjem dece, smeštajem u hraniteljske porodice i domove, kao i podelom novogodišnjih paketić. Insistiralo se da to bude dečji praznik, čak je i 31. decembar proglašen Danom dečje radosti, kako bi u delu zemlje sa većinskim katoličkim stanovništvom deci zamenio Božić. Vlast je uticala da se jelke, slatkiši i igračke povuku iz radnji i puste ponovo u prodaju neposredno pred Novu godinu - praznik posvećen najmlađima. Posredstvom propagande u toku nekoliko posleratnih godina, proslavljanje je dobrim delom potisnulo tradiciju obeležavanja verskog praznika - Božića i ustalilo se kao pravi praznik. Deda Mraz je bio nepoželjan u prvim godinama socijalizma, osuđivan kao boljševičko-klerikana tvorevina, no vremenom to se menja.
Proslava za sve
Centralna ličnost praznika je trebalo da postane devojka u narodnoj nošnji kao personifikacija Nove godine koja donosi budućnost ili stari Partizan koji održava kontinuitet revolucionarnih tradicija. Ipak, ta ideja nije realizovana. Od sredine pedesetih uz modernizaciju i libezralizaciju društva, pojavu robnih kuća, stvaranjem potrošačkog društva, uplivom konzumerizma, lik „deke u crvenom“ bio je čest i rado viđen gost na novogodišnjim proslavama u preduzećima, vrtićima širom zemlje.
Nova godina kao jugoslovenski praznik bila je važan element kolektivnog nadnacionalnog identiteta u procesu sveobuhvatne transformacije društva, kreiranja novog čoveka socijalizma i stvaranja osećaja pripadnosti jednoj zajednici svih stanovnika Jugoslavije, bez obzira na veroispovest i nacionalnost.
Ondašnji predsednik Republike Josip Broz Tito je iz godine u godinu organizovao svečane proslave za svoje najbliže saradnike, porodicu, prijatelje, a pored toga je posećivao i masovne javne događaje. Organizovana je šetnja gradskim ulicama, pa čak i vožnja gradskim prevozom kada su i oni koji nisu bili najbliži saradnici imali priliku da vide predsednika i čestitaju mu Novu godinu. Protokol Kabineta predsednika brižljivo je vodio računa da se svaku novu dočeka u drugoj republici bivše države.
Ekspanzija proslave Nove godine počinje krajem šezdesetih godina prošlog veka. Dok masovna, ulična okupljanja na gradskim trgovima počinju tek devedesetih godina.
List „Videlo“ u svom broju beleži - "Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod.".
Proslava Nove godine najčešće je organizovana u domovima, a ljudi su se više radovali narednom danu, kada se po tadašnjim običajima lomila vasilica, umešena od proje i paprene masti. Muzika nije bila sastavni deo svakog dočeka. Ako su se negde čula, bilo je to u otmenijim, bogatijim gradskim kućama, posebno u porodicama koje su se doselile iz krajeva preko save i Dunava. U poslednjoj deceniji pretprošlog veka u Beograd stigao je "duh Evrope", a on je doneo dočeke u kafanama. Ubrzo se taj trend proširio u druge delove države.
Šabački dansing
u džez ritmu
Šabac je bio u koraku s vremenom. U gradu su sve zastupljeniji bili banketi. Koncerti i zabave uz igru, poznatije kao dansing, ogranizovalao je Šabačko pevačko društvo, najpre u hotelu „Pariz“, a potom u prostorijama Zanatlijskog doma. Krajem tridesetih godina džez ritam je opčinio Šapčane, u našem gradu „rađali“ su se jedni od prvih orkestara u Jugoslaviji, te ni ispraćaji stare godine nisu mogli proći bez ritma sa one strane Okeana.
Period do početka Drugog svetskog rata nije doneo neke veće novine i promene kada je proslava Nove godine u pitanju. Prva Nova godina nakon rata u oslobođenoj zemlji i Beogradu pompezno je proslavljena, skromno kada posmatramo materijalni aspekt, ali sa nadom i velikim očekivanjima. Ljudi su čekali u redovima kako bi bili deo proslava u većim salama neoštećenim u nekim od bombardovanja. Program tog 31. decembra 1944. godine bio je gotovo svuda isti. Prvo su se slušale vesti, a potom muzika. Do ponoći se igralo kolo, a od ponoći predratni tango, na velikom rastojanju, kako su protokol i vreme nalagali.
Praznik nove Jugoslavije
Kroz Zakon usvojen 1955. Nova godina postaje državni praznik, dok je prethodno bila deo pravnog akta iz 1929. Godina, kada je označena verskim praznikom za katolike.
Antifašistički front žena, bio je zadužen za zbrinjavanje dece, rad sa ženama i krajem 1948. godine izabran je da promoviše Novu godinu kao budući „narodni običaj" svih Jugoslovena, posebno mladih koji stasavaju u novoj državi. To je bilo i vreme kada je veliki broj dece, nakon rata, ostao bez roditelja. Antifašistički front žena se bavio i zbrinjavanjem dece, smeštajem u hraniteljske porodice i domove, kao i podelom novogodišnjih paketić. Insistiralo se da to bude dečji praznik, čak je i 31. decembar proglašen Danom dečje radosti, kako bi u delu zemlje sa većinskim katoličkim stanovništvom deci zamenio Božić. Vlast je uticala da se jelke, slatkiši i igračke povuku iz radnji i puste ponovo u prodaju neposredno pred Novu godinu - praznik posvećen najmlađima. Posredstvom propagande u toku nekoliko posleratnih godina, proslavljanje je dobrim delom potisnulo tradiciju obeležavanja verskog praznika - Božića i ustalilo se kao pravi praznik. Deda Mraz je bio nepoželjan u prvim godinama socijalizma, osuđivan kao boljševičko-klerikana tvorevina, no vremenom to se menja.
Proslava za sve
Centralna ličnost praznika je trebalo da postane devojka u narodnoj nošnji kao personifikacija Nove godine koja donosi budućnost ili stari Partizan koji održava kontinuitet revolucionarnih tradicija. Ipak, ta ideja nije realizovana. Od sredine pedesetih uz modernizaciju i libezralizaciju društva, pojavu robnih kuća, stvaranjem potrošačkog društva, uplivom konzumerizma, lik „deke u crvenom“ bio je čest i rado viđen gost na novogodišnjim proslavama u preduzećima, vrtićima širom zemlje.
Nova godina kao jugoslovenski praznik bila je važan element kolektivnog nadnacionalnog identiteta u procesu sveobuhvatne transformacije društva, kreiranja novog čoveka socijalizma i stvaranja osećaja pripadnosti jednoj zajednici svih stanovnika Jugoslavije, bez obzira na veroispovest i nacionalnost.
Ondašnji predsednik Republike Josip Broz Tito je iz godine u godinu organizovao svečane proslave za svoje najbliže saradnike, porodicu, prijatelje, a pored toga je posećivao i masovne javne događaje. Organizovana je šetnja gradskim ulicama, pa čak i vožnja gradskim prevozom kada su i oni koji nisu bili najbliži saradnici imali priliku da vide predsednika i čestitaju mu Novu godinu. Protokol Kabineta predsednika brižljivo je vodio računa da se svaku novu dočeka u drugoj republici bivše države.
Ekspanzija proslave Nove godine počinje krajem šezdesetih godina prošlog veka. Dok masovna, ulična okupljanja na gradskim trgovima počinju tek devedesetih godina.
Najnoviji broj
25. april 2024.
