Francuska
Pariski vrapci vole palačinke…
Kao i uvek, kad dođemo u Pariz, prvo odlazimo na omiljeno mesto -Monmartr.
Posle žestokog uspona uz 300 stepenica, svakom posetiocu “grada svetlosti” – taj trud se isplati. Stižemo na zaravnjen plato Plas Tertr, ili Trg mučenika, i spajamo sa masom sveta koji šeta po nevelikom kružnom prostoru.
ALI, ALI… nešto se promenilo! Sada su restorani zauzeli ‘iskonsko’ mesto slikara sa štafelajima - odnosno, mesto u sredini, a slikari su istisli na ivicu, maltene, na promenadu! Nepravda, pomišljam dok Petar traži dve slobodne stolice, što je pravo čudo da se tako nešto nađe na ovakvom mestu punom žamora, mirisa, i nepregledne kolone ljudi. No, sreća nam se osmehnula i to baš u našem omiljenom bistrou “Še mama”. Zadovoljni, sedamo za okrugli stočić, pa uz zlatne obrise zalazećeg sunca čiji su zraci polegli po crvenim krovovima niskih kuća, pijuckamo pivo iz - vinskih čaša… Mimo nas, u besciljnoj šetnji, korak po korak promiču belosvetski turisti, vremešni Francuzi, zaljubljeni parovi, roditelji s decom, beskrajne kolone đaka… I tako ušuškani toplinom slabašnih zraka posmatramo neveliki prostoru kojem se tesne slikari iz raznih podneblja i različitih godina…Okruženi drvenim štafelajima na razapetim platnima po kojima tako predano rade naočigled te, silne šetačke publike.
I tako svakog dana, na tom malom prostoru, promiče i njihov život sastavljen od sunčanih jutara, rasklapanja štafelaja, mešanjem boja, slikanju, cenjkanju, grickanju s nogu, ćaskanju s kupcima i radoznalcima koji dolaze, tek da ubiju vreme, jer ono, vreme, nekako brže teče baš ovde, na Trgu mučenika!
“Pa ko su ti mučenici?”, obraćam se pitanjem umetniku do mene.
“Ja sam prvi… pa ovaj ispred mene, pa onaj iza, i tako sve do poslednjeg…mada Francuzi za ovo mesto imaju neku drugu ‘žvaku’!”, odgovara mi ,Cole, najstariji slikar.
“A ti…otkud ti ovde?”, ne pomerajući glavu spontano mi se obraća žmirkajući na oko od dima koji otpušta cigarete u krajičku usana; čuvši odgovor nastavlja:
“Aha…u prolazu, veliš… Paa, svi smo mi u prolazu…ja, eto, već 40 godina… jer stig’o sam na ovo brdo k’o dvadesetogodišnjak…Pariz je…seko moja, za nas Srbe… uvek predstavljao Eldorado! Ko god se u njega uputio bio je ubeđen da će doživeti uspeh… da će postati čuven i toliko slavan… Ček, ček.. oslušni malo… ovde, na Monmartru, možeš čuti srpski već, od tri generacije slikara – I sledeća je na pomolu… jer, prvi talas je došao 60-ih, a drugi 90-ih godina kad su počeli ratovi…
Znaaam, znaaam ja šta tebe interesuje…Idi… idi na suprotnu stranu i tamo potraži jednog koji ima fleku na licu. “Fleka”, tako ga I zovu, a još ako mu odneseš flašu pića ispričaće ti sve… šta sve? Pa, recimo, dovoljna je samo priča o devojci što mu sedi podno nogu… Ma, Fleka ume da se raspriča samo ako imaš vremena da ga slušaš…a ja nemam, već žurim da stignem u moju buvaru pre nego što padne mrak.”, govori Cile, i sklapa kopču na štafelaju. Jednim potezom skide beretku, tresnu je nekoliko puta i strpa u džep:
“A… ako nećeš kod Fleke, idi i fotografiši mog kuma…vidiš onog obučenog u crno sa crvenim šalom oko vrata…Vidiš ga! E, taj prodaje moje slike, a pošto i on, sam, izgleda k’o slika - ima uspeha. Šta misliš kod koga… pa dabome da je kod žena popularan, zato su mu najbrojnije mušterija ženske… Zarada! Koja bre, zarada..?Imam tek da preživim… I, neka ti Fleka obavezno ispriča o devojci (sad mu je i ženska, i model) - toj maloj, beogradskoj devojčici, balerini iz dedinjske kuće…koja dođe ‘da doživi Pariz’ za raspust…pa dožive nešto drugo - i ostade…pare nestale I ona na ulici…snašla se, sad je model…pozira, mala para, al’ kad zaškripi siđe dole, na Pigal…Eee, kad bi mogla da zaradi barem za voznu kartu… a siilnoo pati da se vrne kući… Roditelji! Ka’ki crni roditelji…ti, tek nemaju pojma šta je…nii gde je…gde da je traže… a ona ne sme da im se javi, zabrazdila u porok…Tja, ovo je samo jedna od hiljadu priča, ima… uh, ima mnogo stravičnijih i tragičnijih… Al’ ja sad odoh, a tebi savetujem – budi uvek u prolazu! ‘Ajd, pa u zdravlju se opet videli…”
Trg turista, učenika, i
mučenika…
Da se oslobodim gorkog ukusa u ustima - što od priče, što od piva-, pridružujemo se devojčicama što prolaze; sve nose ružičaste uniforme. Zastajemo u Rue le pik; sa obe strane kaldrmisane ulice nanizale se bistroi, pekare, poslastičarnice i patiserije…
Učenice stadoše u red za palačinke. Dva-tri poteza (kutlača testa, pa okretanje) i rumenkasta pečena poslastica premazana filom, već je u jednoj od ispruženih ruku.
No, slasni zalogaj iz njihove ruke ne stiže im do usta – već završava u kljunu - pariskih vrabaca koji se u letu obruše na palačinak, kljucnu hrskavu ivicu, naprave krug iznad dečijih glava, pa se vrate po - resto. Uz veseli kikot učenica i raspevanih dživdžana svi su zadovoljni. Jer – palačinak je veliki, tako da može podmiriti i dečije, i ptičije stomake.
U dućanima stešnjenim između drvenih kapija vise načičkane majice, šalovi, i haljine sa ukrasom Ajfelove kule od štrasa. Prodavci tvrde da ovde možete kupiti i najjeftinijii i najskuplji suvenir. “Voala!”, imamo sve - od kraljevskog čaja koji beru majmuni – do priveska za ključeve sa znakom Pariza .
Stigosmo u podnožje “Velike bele torte”, kako Parižani zovu crkvu Sakr’ Ker. Podignuta je 1870. Sagrađena u raznim arhitektonskim stilovima Parižanima se nije dopala…Nama se dopala; i ona, i veličanstven pogled na francusku prestonicu.
Uz nagoveštaj sutona spuštamo se ulicom koja vodi pored kuća jednostavnih fasada.
Stižemo na Pigal ispred ružičastog “Mulen ruž”-a sa Lotrekovim slikama. Rekoše da još uvek svake večeri dolazi mnogo posetilaca…Podne je prošlo i zatvoren je, baš kao i niz radnji sa seksi robom, i bioskopi sa porno filmovima.
Susrećemo mnoštvo istetoviranih muškaraca obrijanih glava i odevenih u kožnu odeću. Prodavac na uglu u ruci drži korbače i metalne bičeve, dok nam majušna devojčica nudi sve vrste džointa. Toplo je. Čistač ulice svlači pantalone I nastavlja posao u donjem vešu! No, to je – Pigal - sve je dozvoljeno. Stižemo na raskrsšće; za trenutak se dvoumimo da li levo ili desno? Opredeljujemo se za sredinu - ulaz u metro, najeftinije prevozno sredstvo u Parizu. Za 2 evra vozimo se 40 minuta do hotela koji se nalazi na suprotnom kraju 14 milionskog ‘grada svetlosti.
Uz pomisao da imamo još pet pariskih dana – blaženo tonem u san…
Posle žestokog uspona uz 300 stepenica, svakom posetiocu “grada svetlosti” – taj trud se isplati. Stižemo na zaravnjen plato Plas Tertr, ili Trg mučenika, i spajamo sa masom sveta koji šeta po nevelikom kružnom prostoru.
ALI, ALI… nešto se promenilo! Sada su restorani zauzeli ‘iskonsko’ mesto slikara sa štafelajima - odnosno, mesto u sredini, a slikari su istisli na ivicu, maltene, na promenadu! Nepravda, pomišljam dok Petar traži dve slobodne stolice, što je pravo čudo da se tako nešto nađe na ovakvom mestu punom žamora, mirisa, i nepregledne kolone ljudi. No, sreća nam se osmehnula i to baš u našem omiljenom bistrou “Še mama”. Zadovoljni, sedamo za okrugli stočić, pa uz zlatne obrise zalazećeg sunca čiji su zraci polegli po crvenim krovovima niskih kuća, pijuckamo pivo iz - vinskih čaša… Mimo nas, u besciljnoj šetnji, korak po korak promiču belosvetski turisti, vremešni Francuzi, zaljubljeni parovi, roditelji s decom, beskrajne kolone đaka… I tako ušuškani toplinom slabašnih zraka posmatramo neveliki prostoru kojem se tesne slikari iz raznih podneblja i različitih godina…Okruženi drvenim štafelajima na razapetim platnima po kojima tako predano rade naočigled te, silne šetačke publike.
I tako svakog dana, na tom malom prostoru, promiče i njihov život sastavljen od sunčanih jutara, rasklapanja štafelaja, mešanjem boja, slikanju, cenjkanju, grickanju s nogu, ćaskanju s kupcima i radoznalcima koji dolaze, tek da ubiju vreme, jer ono, vreme, nekako brže teče baš ovde, na Trgu mučenika!
“Pa ko su ti mučenici?”, obraćam se pitanjem umetniku do mene.
“Ja sam prvi… pa ovaj ispred mene, pa onaj iza, i tako sve do poslednjeg…mada Francuzi za ovo mesto imaju neku drugu ‘žvaku’!”, odgovara mi ,Cole, najstariji slikar.
“A ti…otkud ti ovde?”, ne pomerajući glavu spontano mi se obraća žmirkajući na oko od dima koji otpušta cigarete u krajičku usana; čuvši odgovor nastavlja:
“Aha…u prolazu, veliš… Paa, svi smo mi u prolazu…ja, eto, već 40 godina… jer stig’o sam na ovo brdo k’o dvadesetogodišnjak…Pariz je…seko moja, za nas Srbe… uvek predstavljao Eldorado! Ko god se u njega uputio bio je ubeđen da će doživeti uspeh… da će postati čuven i toliko slavan… Ček, ček.. oslušni malo… ovde, na Monmartru, možeš čuti srpski već, od tri generacije slikara – I sledeća je na pomolu… jer, prvi talas je došao 60-ih, a drugi 90-ih godina kad su počeli ratovi…
Znaaam, znaaam ja šta tebe interesuje…Idi… idi na suprotnu stranu i tamo potraži jednog koji ima fleku na licu. “Fleka”, tako ga I zovu, a još ako mu odneseš flašu pića ispričaće ti sve… šta sve? Pa, recimo, dovoljna je samo priča o devojci što mu sedi podno nogu… Ma, Fleka ume da se raspriča samo ako imaš vremena da ga slušaš…a ja nemam, već žurim da stignem u moju buvaru pre nego što padne mrak.”, govori Cile, i sklapa kopču na štafelaju. Jednim potezom skide beretku, tresnu je nekoliko puta i strpa u džep:
“A… ako nećeš kod Fleke, idi i fotografiši mog kuma…vidiš onog obučenog u crno sa crvenim šalom oko vrata…Vidiš ga! E, taj prodaje moje slike, a pošto i on, sam, izgleda k’o slika - ima uspeha. Šta misliš kod koga… pa dabome da je kod žena popularan, zato su mu najbrojnije mušterija ženske… Zarada! Koja bre, zarada..?Imam tek da preživim… I, neka ti Fleka obavezno ispriča o devojci (sad mu je i ženska, i model) - toj maloj, beogradskoj devojčici, balerini iz dedinjske kuće…koja dođe ‘da doživi Pariz’ za raspust…pa dožive nešto drugo - i ostade…pare nestale I ona na ulici…snašla se, sad je model…pozira, mala para, al’ kad zaškripi siđe dole, na Pigal…Eee, kad bi mogla da zaradi barem za voznu kartu… a siilnoo pati da se vrne kući… Roditelji! Ka’ki crni roditelji…ti, tek nemaju pojma šta je…nii gde je…gde da je traže… a ona ne sme da im se javi, zabrazdila u porok…Tja, ovo je samo jedna od hiljadu priča, ima… uh, ima mnogo stravičnijih i tragičnijih… Al’ ja sad odoh, a tebi savetujem – budi uvek u prolazu! ‘Ajd, pa u zdravlju se opet videli…”
Trg turista, učenika, i
mučenika…
Da se oslobodim gorkog ukusa u ustima - što od priče, što od piva-, pridružujemo se devojčicama što prolaze; sve nose ružičaste uniforme. Zastajemo u Rue le pik; sa obe strane kaldrmisane ulice nanizale se bistroi, pekare, poslastičarnice i patiserije…
Učenice stadoše u red za palačinke. Dva-tri poteza (kutlača testa, pa okretanje) i rumenkasta pečena poslastica premazana filom, već je u jednoj od ispruženih ruku.
No, slasni zalogaj iz njihove ruke ne stiže im do usta – već završava u kljunu - pariskih vrabaca koji se u letu obruše na palačinak, kljucnu hrskavu ivicu, naprave krug iznad dečijih glava, pa se vrate po - resto. Uz veseli kikot učenica i raspevanih dživdžana svi su zadovoljni. Jer – palačinak je veliki, tako da može podmiriti i dečije, i ptičije stomake.
U dućanima stešnjenim između drvenih kapija vise načičkane majice, šalovi, i haljine sa ukrasom Ajfelove kule od štrasa. Prodavci tvrde da ovde možete kupiti i najjeftinijii i najskuplji suvenir. “Voala!”, imamo sve - od kraljevskog čaja koji beru majmuni – do priveska za ključeve sa znakom Pariza .
Stigosmo u podnožje “Velike bele torte”, kako Parižani zovu crkvu Sakr’ Ker. Podignuta je 1870. Sagrađena u raznim arhitektonskim stilovima Parižanima se nije dopala…Nama se dopala; i ona, i veličanstven pogled na francusku prestonicu.
Uz nagoveštaj sutona spuštamo se ulicom koja vodi pored kuća jednostavnih fasada.
Stižemo na Pigal ispred ružičastog “Mulen ruž”-a sa Lotrekovim slikama. Rekoše da još uvek svake večeri dolazi mnogo posetilaca…Podne je prošlo i zatvoren je, baš kao i niz radnji sa seksi robom, i bioskopi sa porno filmovima.
Susrećemo mnoštvo istetoviranih muškaraca obrijanih glava i odevenih u kožnu odeću. Prodavac na uglu u ruci drži korbače i metalne bičeve, dok nam majušna devojčica nudi sve vrste džointa. Toplo je. Čistač ulice svlači pantalone I nastavlja posao u donjem vešu! No, to je – Pigal - sve je dozvoljeno. Stižemo na raskrsšće; za trenutak se dvoumimo da li levo ili desno? Opredeljujemo se za sredinu - ulaz u metro, najeftinije prevozno sredstvo u Parizu. Za 2 evra vozimo se 40 minuta do hotela koji se nalazi na suprotnom kraju 14 milionskog ‘grada svetlosti.
Uz pomisao da imamo još pet pariskih dana – blaženo tonem u san…
Mila Starčević
Najnoviji broj
25. april 2024.
