Naš drug

Išli smo u „Vukovu“ školu u isti razred. Nešto viši i mršaviji od ostalih, učestvovao je u svim našim igrama, ali nekako po strani. Svima se blago osmehivao a drčni nemirni dečaci, nisu ga dirali. Imao je meku, plavu kosu koja mu je padala na čelo, a i najmanji vetar se lako poigravao sa njom. Na časovima je bio miran, nije pričao sa drugima, a ljuti učitelj, koji nas je čak i tukao, njega nije dirao. Izbegavao je gužvu kod deljenja užine i guranje kod stajanja u red. Sklanjao se od devojčica, a kod zadirkivanja od strane drugih, obrazi su mu plamteli, skupljao je i grizao usne, kapke zatvarao skoro do kraja. Duboko i čujno je disao, skupljenih nozdrva, napetih mišića, sve je odvraćao od daljeg uznemiravanja. Zvali smo ga Milan „Beli“ jer se razlikovao od nas, a i od svoje rođene braće koji su bili isto mršavi, ali crnpurasti dečaci. Uvek je bio spreman za igru, ali na svoj smireni način. Znali smo da možemo da računamona njega.
Posle četvrtog razreda premešten je u „Natinu“ školu, ali smo nastavili da se družimo. Ispod njegove kuće proticao je Kamičak pa smo ceo dan pecali i kupali se u njemu. Tu se nalazilo i kupusište gde smo hvatali štiglice na „lajmu“. Ležali smo na zemlji čekajući jato da padne na češlju. Govorio je da štiglic, koji ima više špilova u repu bolje i duže peva. ’Leba masti bil nam je glavna hrana, a posle smo se sladili dudinjama koje nismo prali, iako smo ih kupili iz prašine. Nismo kući govorili za ubodena zarđale eksere. U toj igri dobijali smo nausnice i nismo primećivali da odrastamo.
Prvi među nama počeo je da se zabavlja, pa smo se ređe viđali. Upisao je Tehničku školu i imao najlepši rukopis od svih. Nosio je „vijetnamku“ i „montgomerac“ i drugačije odevenog nisam ga ni video. Otvarao je pivo zubima što ostali nisu mogli. Takmičili smo se u rušenju ruke i onako mršav žilavo se borio do kraja. Uvek je imao psa u dvorištu, a jedno vreme i zečeve je gajio. Voleo je motore. Prvo je nabavio „čezetku“ a zatim „javu“ koju je kupio od milicije. Sedali smo po trojica na motor i u sitne sate kružili po usnulim ulicama grada, a put je uvek vodio u „Malu“ i završavao se u jutarnjim satima kada smo išli na obavezni burek. Ponekad smo sretali naše roditelje koji su ujutro išli na pijac. Hodao je polako i nisam ga video da je potrčao. Smejao se resko i nisam znao kada se smeh završavao. Voleo je da popije za svoju dušu, ali nikog nije dirao. Izlazili smo u baštu „Zeleni venac“ gde su ćevapi mirisali najbolje na svetu. Kasnije je predavao u Školi za umetničke zanate i svoje đake učio umetničkom pisanju ali i životu. I tako su tekli dani.
Iznenada opaka bolest se uvukla u njegovo dvorište.
Senovita ulica postala je pusta bez njega.