Инфо

Берза

  • aero 790 ▲ 0,64%
  • dinnpb 3.500 ⚫ 0,00%
  • epen 14.084 ⚫ 0,00%
  • epin 2.760 ▲ 2,22%
  • gmon 2.500 ▼ -13,79%
  • jesv 5.200 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.799 ▲ 1,60%
  • kmbnpb 1.171 ⚫ 0,00%
  • niis 723 ⚫ 0,00%
  • svrl 595 ▼ -0,34%
  • tgas 11.800 ▼ -1,32%
(27. децембар 2018.)
ГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Наш друг

Ишли смо у „Вукову“ школу у исти разред. Нешто виши и мршавији од осталих, учествовао је у свим нашим играма, али некако по страни. Свима се благо осмехивао а дрчни немирни дечаци, нису га дирали. Имао је меку, плаву косу која му је падала на чело, а и најмањи ветар се лако поигравао са њом. На часовима је био миран, није причао са другима, а љути учитељ, који нас је чак и тукао, њега није дирао. Избегавао је гужву код дељења ужине и гурање код стајања у ред. Склањао се од девојчица, а код задиркивања од стране других, образи су му пламтели, скупљао је и гризао усне, капке затварао скоро до краја. Дубоко и чујно је дисао, скупљених ноздрва, напетих мишића, све је одвраћао од даљег узнемиравања. Звали смо га Милан „Бели“ јер се разликовао од нас, а и од своје рођене браће који су били исто мршави, али црнпурасти дечаци. Увек је био спреман за игру, али на свој смирени начин. Знали смо да можемо да рачунамона њега.
После четвртог разреда премештен је у „Натину“ школу, али смо наставили да се дружимо. Испод његове куће протицао је Камичак па смо цео дан пецали и купали се у њему. Ту се налазило и купусиште где смо хватали штиглице на „лајму“. Лежали смо на земљи чекајући јато да падне на чешљу. Говорио је да штиглиц, који има више шпилова у репу боље и дуже пева. ’Леба масти бил нам је главна храна, а после смо се сладили дудињама које нисмо прали, иако смо их купили из прашине. Нисмо кући говорили за убодена зарђале ексере. У тој игри добијали смо науснице и нисмо примећивали да одрастамо.
Први међу нама почео је да се забавља, па смо се ређе виђали. Уписао је Техничку школу и имао најлепши рукопис од свих. Носио је „вијетнамку“ и „монтгомерац“ и другачије одевеног нисам га ни видео. Отварао је пиво зубима што остали нису могли. Такмичили смо се у рушењу руке и онако мршав жилаво се борио до краја. Увек је имао пса у дворишту, а једно време и зечеве је гајио. Волео је моторе. Прво је набавио „чезетку“ а затим „јаву“ коју је купио од милиције. Седали смо по тројица на мотор и у ситне сате кружили по уснулим улицама града, а пут је увек водио у „Малу“ и завршавао се у јутарњим сатима када смо ишли на обавезни бурек. Понекад смо сретали наше родитеље који су ујутро ишли на пијац. Ходао је полако и нисам га видео да је потрчао. Смејао се реско и нисам знао када се смех завршавао. Волео је да попије за своју душу, али никог није дирао. Излазили смо у башту „Зелени венац“ где су ћевапи мирисали најбоље на свету. Касније је предавао у Школи за уметничке занате и своје ђаке учио уметничком писању али и животу. И тако су текли дани.
Изненада опака болест се увукла у његово двориште.
Сеновита улица постала је пуста без њега.

Бане Јанковић

Најновији број

23. мај 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa