SELO NEKAD I SAD
Ko je mlad, njemu tek hlad
Umeli su stari reći da zima zube pokaže ili na početku ili na kraju. Sudeći po početku mnogi će slomiti zube na uzorku ove zime od grejanja do ostalih izdataka. Selo opet tradicionalno ima ogreva, neko voli reći na pretek, mada je istina na pola puta vazda. Sve više domova imaju parno grejanje tako da se obilje drva istopilo pa se ko može pomogne u šumi a ostali u brojnim izdacima pred proleće duboko zavlače ruku u džep.
I tako zima iz dana u dan sve oštrije opominje da smo u raskoraku sa očekivanjima uzdajući se u prognoze i predanja koja su najavljivali suprotno vreme od minusa koji se mnogima i u samom početku onemilio. A u selima Pocerine setiše se nane Jelice koja je vedra duha i u poznim letima umela vragolasto uz osmeh reći, ma koja zima, ko je mlad njemu tek hlad...
Slušajući te priče mlađarija je poželela taj hlad u dane letnje žege zadubljena u savremena pomagala i bežeći od stvarnosti ili ti zime na društvene mreže. A tamo krajevi pod snegom idilični do za neverovati u stanju nezainteresovanosti da pogledaju kroz prozor ili pohode selo rodno gde je raj otvorio vrata ko ih ume prepoznati, besede svedoci starih vremena. Da je lako i u uređenim domovima sa izolacijom ne bismo tvrdili ali u većini oronulih starina sa iskraja prošlog i veka ranije sreli se zaboravljeni materijali i toplina za kojom svi žude. U starim ćerpičarama zimi je ugodno a leti opuštajuće sveže. milina što bi narod reko. Samo ko bi se latio starih materijala a beton i domaće životinje teško podnesu.
Ali da se vratimo predanju i sećanju na dane kada poteče tvrdnja da je za mlade zima tek hlad. Ne behu to ovakve zime već one gde su u šumama pucali mladi cerovi kao prangije i gde se znalo u zoru po predanju gledati kako čaša vode prosuta do zemlje postane poveća ledenica. Na omiljenim klizalištima uz reke i vodu ostalu na livadama i barskim ogledalima činio led i po metar debljine. Sve stiže do vremena kada se iz pojedinih posavotamnavskih sela preko u Srem stizalo sankama preko zaleđene Save. Od kada datira i priča da Sveti Sava reku Savu ili odleđava ili zaleđava. U novije vreme već kako ko shvati.
Pomalo idilična priča u slivu reke Dobrave te pritoka Višnjice i tako redom zaleđene suze devojke koju je dragi ostavio oboriše grane stare vrbe te se ukaza žalosna vrba koja bi sa prolećem postajala opet prkosno velika, tek da seća da su ljubavi i nekad i sad iste samo je priča o njima idiličnija kako vreme prolazi. To kažu oni umereniji a istrajni u veličanju prošlog tvrde da su ašik dani po ciči zimi iznedrili već dokazane legende sa tužnim krajem i ko zna koliko onih o kojima se ne zna jer pripovedač nije otvorio korice predanja koja su iz dana u dan bila sve bogatija podatcima za uzdah neverice. Kao ona u kojoj je momak čekajući nesuđenu da joj da dukat godinama čuvan za snevanu ali je ne dočeka živ već okovan ledom ode u zagrljaj ledene zemlje a da ga nisu od dukata mogli odvojiti a nju od bola iskazanog dužinom kose koja je po upokojenju sezala do samih stopala branilo tek sećanje prenošeno sa kolena na koleno.
Sad oni koji vole tražiti trunku u jajetu postaviće pitanje da li je za mlade zima tek hlad. I jeste i nije tvrdiće kritizeri mladog talasa koji po njima voli samo ugodnu toplinu sobe i zimu na kompjuteru. Rizikujući da se ogreše o brojne koji vredno treniraju i trče uz reku i po obroncima i uživaju u nestvarnim slikama na prozorima ili po nekdašnjem kićenim tragovima zime na prendžerima. Ono što je prava istina mladost je bedem trajanja i sve podnosi sa lakoćom. Da stare bake nisu plele čarape. kape i rukavice teško da bi bilo tako.
A u ove dane beležimo lepe primere dama koje pletu šalove, čarape i rukavice i dele deci koja nemaju starije a majke nemaju vremena od brojnih obaveza. Dovoljno da u ovoj idili od slika damo za pravo i zaljubljenicima u tople sobe i nani Jelici koja iznedri tvrdnju da ko je mlad njemu je zima tek hlad.
A da zaključimo omiljenom prognozom da će sneg padati i zime oštre biti mestimično te pitanjem šereta, gde bre da baš mi živimo na tom mestu. A kad se zima umori i preda nas toplijim danima eto novih tvrdnji opet da kažu da ima ugodnijeg vremena. Ko priča o selu i kolačima. Ko će ih dovoljno za sve ispeći. Ko razume prijatno mu bilo.
I tako zima iz dana u dan sve oštrije opominje da smo u raskoraku sa očekivanjima uzdajući se u prognoze i predanja koja su najavljivali suprotno vreme od minusa koji se mnogima i u samom početku onemilio. A u selima Pocerine setiše se nane Jelice koja je vedra duha i u poznim letima umela vragolasto uz osmeh reći, ma koja zima, ko je mlad njemu tek hlad...
Slušajući te priče mlađarija je poželela taj hlad u dane letnje žege zadubljena u savremena pomagala i bežeći od stvarnosti ili ti zime na društvene mreže. A tamo krajevi pod snegom idilični do za neverovati u stanju nezainteresovanosti da pogledaju kroz prozor ili pohode selo rodno gde je raj otvorio vrata ko ih ume prepoznati, besede svedoci starih vremena. Da je lako i u uređenim domovima sa izolacijom ne bismo tvrdili ali u većini oronulih starina sa iskraja prošlog i veka ranije sreli se zaboravljeni materijali i toplina za kojom svi žude. U starim ćerpičarama zimi je ugodno a leti opuštajuće sveže. milina što bi narod reko. Samo ko bi se latio starih materijala a beton i domaće životinje teško podnesu.
Ali da se vratimo predanju i sećanju na dane kada poteče tvrdnja da je za mlade zima tek hlad. Ne behu to ovakve zime već one gde su u šumama pucali mladi cerovi kao prangije i gde se znalo u zoru po predanju gledati kako čaša vode prosuta do zemlje postane poveća ledenica. Na omiljenim klizalištima uz reke i vodu ostalu na livadama i barskim ogledalima činio led i po metar debljine. Sve stiže do vremena kada se iz pojedinih posavotamnavskih sela preko u Srem stizalo sankama preko zaleđene Save. Od kada datira i priča da Sveti Sava reku Savu ili odleđava ili zaleđava. U novije vreme već kako ko shvati.
Pomalo idilična priča u slivu reke Dobrave te pritoka Višnjice i tako redom zaleđene suze devojke koju je dragi ostavio oboriše grane stare vrbe te se ukaza žalosna vrba koja bi sa prolećem postajala opet prkosno velika, tek da seća da su ljubavi i nekad i sad iste samo je priča o njima idiličnija kako vreme prolazi. To kažu oni umereniji a istrajni u veličanju prošlog tvrde da su ašik dani po ciči zimi iznedrili već dokazane legende sa tužnim krajem i ko zna koliko onih o kojima se ne zna jer pripovedač nije otvorio korice predanja koja su iz dana u dan bila sve bogatija podatcima za uzdah neverice. Kao ona u kojoj je momak čekajući nesuđenu da joj da dukat godinama čuvan za snevanu ali je ne dočeka živ već okovan ledom ode u zagrljaj ledene zemlje a da ga nisu od dukata mogli odvojiti a nju od bola iskazanog dužinom kose koja je po upokojenju sezala do samih stopala branilo tek sećanje prenošeno sa kolena na koleno.
Sad oni koji vole tražiti trunku u jajetu postaviće pitanje da li je za mlade zima tek hlad. I jeste i nije tvrdiće kritizeri mladog talasa koji po njima voli samo ugodnu toplinu sobe i zimu na kompjuteru. Rizikujući da se ogreše o brojne koji vredno treniraju i trče uz reku i po obroncima i uživaju u nestvarnim slikama na prozorima ili po nekdašnjem kićenim tragovima zime na prendžerima. Ono što je prava istina mladost je bedem trajanja i sve podnosi sa lakoćom. Da stare bake nisu plele čarape. kape i rukavice teško da bi bilo tako.
A u ove dane beležimo lepe primere dama koje pletu šalove, čarape i rukavice i dele deci koja nemaju starije a majke nemaju vremena od brojnih obaveza. Dovoljno da u ovoj idili od slika damo za pravo i zaljubljenicima u tople sobe i nani Jelici koja iznedri tvrdnju da ko je mlad njemu je zima tek hlad.
A da zaključimo omiljenom prognozom da će sneg padati i zime oštre biti mestimično te pitanjem šereta, gde bre da baš mi živimo na tom mestu. A kad se zima umori i preda nas toplijim danima eto novih tvrdnji opet da kažu da ima ugodnijeg vremena. Ko priča o selu i kolačima. Ko će ih dovoljno za sve ispeći. Ko razume prijatno mu bilo.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
