MAGIJA ODBOJKAŠKE TENZIJE

Odbojkaška reprezentacija SR Jugoslavije druge polovine 90-ih, zauvek je prva asocijacija na ovaj sport kod nas. Atina, Atlanta, Roterdam, Tokio, pretvorili su sport solidne popularnosti u „opštenarodni“ razlog radosti, tuge, buđenja u rane sate, reorganizacije svih planova u ne baš veselim godinama. Stariji pamte, a mlađi slušaju slavne priče koje liče nekada i na bajke. Ipak, svaka od tih storija je stvarna, a deo svog znanja u put od snova do realnosti, uložio je jedan Šapčanin, Dragan Mihailović. Tri decenije radi „po belom svetu“, izgradio je ime u svetu ovog sporta, a sada je i zvanično Najbolji trener Podrinja u dijaspori.
- Odbojka zahteva, uz fizičku i izueztnu psihičku pripremu zbog specifičnosti. Ocenjuje se kvalitet svakog tehničkog elementa i svaka greška je poen za rivala. Zamislite kada bi promašaj gola u fudbalu ili koša u košarci bio vrednovan golom ili poenom za protivnika na semaforu. Kod nas je svaka nošena lopta, dupla, poen za rivala i to je taj pritisak svakog poena koji izdvaja odbojku od drugih sportova – uvodi nas u posebnost, za njega najlepšeg sporta na svetu, šabački odbojkaški trener Dragan Mihailović, započinjući razgovor za vaš i naš list.
Mnogi i ne znaju da je istorija šabačke odbojke duga, ali nažalost nedostatak velikih uspeha zadržao je tu činjenicu u zapećku javnosti.
- Šabačka odbojka nema velike i trofejne rezultate, ali je nivo ovog sporta kod nas bio sasvim zadovoljavajući. Iz Šapca je poteklo nekoliko dobrih odbojkaša, kasnije trenera i da su postojali samo malo bolji uslovi, možda bi imali i značajniji rezultat. Svoj odbojkaški put sam počeo iz Osnovne škole „Nate Jeličić“ kada nas je izdvojio već čuveni profesor Đoka Petrović. Više sam voleo rukomet i basket, ali sam zbog društva iz komšiluka, krenuo na odbojku, shvatio svu draž i vremenom poželeo da ona bude moj život.
Pravu eksploziju popularnosti odbojka je doživela krajem prošlog veka zahvaljujući dostignućima braće Grbić, Meštera, Gerića, Bateza, Tanaskovića, Vujevića, Brđovića, a u ta slavlja utkan je i vaš rad.
- Ponosan sam što sam bio deo stručnog štaba u nekim od najvećih uspeha 90-ih kada je započeo niz koji traje, praktično i danas. Susreli smo se tokom Evropskog u Atini 1995. godine, ja sam u tom trenutku radio za reprezentaciju Kanade i kroz razgovore, duge, temeljne, višesatne sa predstavnicima stručnog štaba i OSJ, dogovorili smo saradnju, a svi smo znali kakav potencijal imamo na parketu. Od novembra 1995. Ulazim u stručni štab. Zajedno smo osvojili bronzu u Atlanti, srebro u Roterdamu, medalju u Svetskoj ligi i srebro na Svetskom prvenstvu u Japanu. Prvi rastanak bio je 1998. jer vlasnik mog ondašnjeg kluba ORESTIJADE (Grčka) nije dozvoljavao da propuštam deo priprema.
Na klupu selekcije svoje države vraćate se 2002. godine
- To je bio novi stručni štab koji je predvodio Vesko Vuković, pomagao Aleksandar Seničić i želeli su nekoga iz prethodne trenerske ekipe kako bi očuvali kontinuitet i kako ne bi bilo potpunog otklona. Pozvali su me i priključio sam se pred Svetsko prvenstvo u Argentini. To su dva sjajna perioda izuzetne saradnje sa selektorima i mnogo sam naučio u oba mandata u reprezentaciji. Iskustva koja sam stekao su pomogla da se trenerski razvijem.
Postoji li neki „iks faktor“ koji je doneo toliko uspeha našoj reprezentaciji u jakoj konkurenciji na međunarodnoj sceni?
-Nikada vrhunska dostignuća ne donosi jedna izuzetnost, već spoj mnogo faktora. Ta reprezentacija je imala veliki kvalitet, talenat kome je planeta bila mala, bili su drugari, razumeli su se na terenu i van njega, posle embarga su želeli uspeh, radost, želeli da se nametnu najjačim klubovima Evrope, a sve to je ukombinovao dobar rad i maksimalna posvećenost Saveza u obezbeđivanju svih neophodnih uslova.
Internacionalnu trenersku karijeru započinjete još početkom poslednje decenije dvadesetog veka u Kanadi.
- U Montreal sam došao zahvaljujući predsedniku Odbojkaškog saveza Kvebeka Klodu Pelitijeu. Imao sam veliku želju za radom i dokazivanjem i on je to prepoznao obezbedivši mi sve neophodne uslove. Veliku zahvalnost dugujem i Alenu Belvilu, treneru Univerziteta u Montrealu koji me je uzeo u stručni štab. Ubrzo je stigao poziv i imao sam posebnu čast da budem prvi stranac selektor juniorske reprezentacije Kvebeka u istoriji. Tokom leta sam radio i za reprezentaciju Kanade, u pripremi Svetskog prvenstva i Svetskog kupa.
Kanada i odbojka nisu baš prva asocijacija jednog na drugo.
- Kanada je divna, organizovana zemlja. Iako je zemlja zimskih sportova gde je hokej najpopularniji, gde obožavaju bejsbol, ragbi, karling, te odbojka nije u vrhu popularnosti, uslovi za rad su izvanredni. Stručni rad i uslovi su među pet u svetu, međutim talentovani i mladi biraju popularnije sportove sa višemilionskim ugovorima.
Iza vas su iskustva rada gotovo na svim kontinentima, različitim ligama. Koja sećanja su najjača u srcu?
-Gotovo 30 godina radim u svim delovima sveta i teško je rangirati uspomene. Svakako su četiri godine u reprezentaciji prve u srcu, ne samo zbog medalja, već atmosfere, dočeka, poštovanja ljudi u Srbiji za sve što smo postigli. U Kataru smo prekinuli vreme bez pehara AL ARABIJA. Osvojili smo u osam meseci tripl krunu (prvenstvo Kup kralja i Kup princa). Naježim se kada se setim vremena u Libanu. Posle građanskog rata, četiri godine u kojima odbojka nije postojala, moji saradnici i ja smo stvorili reprezentaciju koja pobeđuje sve u regionu. Ne mogu da zaboravim utakmicu četvrtfinalu Kupa CEV gde je moja ORESTIJADA igrala protiv Sislija, onda ekipe jače od svih reprezentacija na svetu jer je imala sve najbolje igrače, ne iz Italije samo, već i iz Holandije, uz Rusa Fomina. Dva sata pre utakmice dvorana u Grčkoj bila je puna.
Ima li negde odbojka poseban status među sportovima?
-Najpopularnija je odbojka u Poljskoj. To je jedina država u kojoj su odbojkaši popularniji od fudbalera, tretirani kao najveće zvezde. Ulaganja su najveća, uz Poljsku, u Italiji. Timovi koji imaju roster sjajnih igrača, ne štede ni na stručnom štabu, ne žele da ugroze rezultate zbog nekvalitetnog vođenja ekipe. Rusija ulaže mnogo, postigla je visok nivo, ali ne u toj meri. Svakako treba izdvojiti i Francusku.
Postoji li neki naš stil, naša škola odbojke, jugoslovenska, srpska?
-Nema jugoslovenske škole odbojke. Ona je građena na znanjima iz drugih škola. Šestdesetih i sedamdesetih godina jak je uticaj istočne škole SSSR, Bugarska, Ruminija. Kasnije u MLADOST Zagreb dolazi Kinez Ju Vej. U Zagreb „šmek“ Poljske donosi Lešek u vreme dok je radio u Mladosti, a potom prelazi u VOJVODINU. Zoran Gajić je bio njegov pomoćnik. Ljuba Travica je doneo znanje Italije. Kada prebacim na lični nivo, učio sam u Kanadi od najboljih trenera iz Kanade, Amerike, Kine, Japana. Važna je bila otvorenost odbojkaških radnika da uče od svih, usvajaju segmente i grade strpljivo celinu koja donosi veliki rezultat.
Često govorimo o krizi popularnosti odbojke i neki tvrde da će je po interesovanju premašiti odbojka na pesku.
-U Brazilu, Poljskoj, Italiji sale su prepune i ne vidim da je odbojka u krizi popularnosti. Problem koji preti našem sportu je finansijski. Odbojka nije dovoljno atraktivna za sponzore i vlasnici su uvek pred velikim izazovom da obezbede čvrstu finansijsku konstrukciju kluba, da budu ispoštovani ugovori, sve obaveze. Odbojka na pesku, osim što deli deo imena, potpuno je drugačija disciplina, sjajna, atraktivna, interesantna, ali drugačija, te ne vidim tu neki „sukob interesovanja“.
Kriza odbojke u Šapcu je, nažalost, u punom jeku, posebno muške, praktično da ne postoji?
-Šabac je sportski vrlo interesantan grad. U ponudi je mnogo sportova na visokom nivou i u toj konkurenciji nije lako iskazati još jedan. Bilo je u proteklih 30 godina nekoliko pokušaja, obećavajućih rezultata poput onih OK ŠABAC ili OK ZASLON, međutim tu ponovo dolazimo do finansija. Baš u te tri decenije situacija u državi ekonomski nije dobro i jako je teško obezbediti stabilnost, uslove i kontinuitet napretka do najviših rangova uz ispunjavanje svih obaveza.

BIOGRAFIJA
Dragan Mihailović je rođen u Šapcu 1961. godine. Karijeru trenera započeo u Kanadi 1993. a do sada je radio i u Grčkoj, Francuskoj,Kataru, Emiratima, Libanu, selektor je ili deo stručnih štabova reprezentacija Jugoslavije, Kanade, UAE, Libana. U karijeri je osvojio oko 20 različitih takmičenja (Prvenstva, Kupovi), nosilac medalja sa Svetski, Evropskih prvenstava. Uz priznanje „Glasa Podrinja“, nosilac je još tri priznanja Najboljeg terenra, dva puta u Kanadi i jednom u Kataru. Tečno govori pet jezika.

POSEBNO PRIZNANjE
-Ja sam Šapčanin i za mene je ovaj grad mesto gde čuvam uspomene na divne dane, te iako dugo radim daleko, diljem Evrope i sveta, Šabac je u meni, te sam zato ponosan i na nagradu koju sam dobio od „Glasa Podrinja“, od najdugovečnijeg sportskog izbora u Srbiji. Divno je kada znate da neko poštuje i ceni vaš rad u rodnom gradu. Hvala svima koji su me izabrali, čast mi je.