Skrivanje u čauri lucidnosti

„Kao mala, mali često sam volela da...“, rečenica koja zvuči poznato, blisko, neki bi rekli kliše, ali kada je reč lepoti kreacije ništa nije jednostavno i obično. Da li se od stvaralačkog poriva može pobeći? Mogu li utišati unutrašnje biće, njegove želje i stremljenja? Vredi li se boriti ili se samo prepustiti? U ovom broju donosimo vam razgovor sa obično-neobičnom, Aleksandrom Dadom Tomić, magistrom grafike.
Svaka priča ima magičan početak, u detinjstvu, kada maštamo, igramo se, saznajemo i tada po prvi put sanjamo svoj budući poziv. Sasvim prirodno za umetnika Aleksandri je pribor za crtanje bio omiljena igračka.
- Nisam bila previše komunikativna kao dete i crtanje je bio moj način izražavanja. Nakon osnovne upisala sam Školu za umetničke zanate, smer Konzervator i preparator kulturnih dobara. Nastavnica Vanja, koja mi je predavala u srednjoj je očekivala da ću upisati konzervaciju i restauraciju, jer sam bila strpljiva i imala mirnu ruku. Međutim, uvek mi je bilo izazovnije da ja stvaram, nego da restauriram druga dela.
Biti umetnik, posvetiti život stvaranju i od njega živeti je izazov realnosti sa kojim se svakodnevno susreće.
-Želela sam nekoliko puta da odustanem i danas mi se desi da se zapitam šta mi umetnost donosi. Bilo je perioda kriza kada nisam ništa stvarala, posmatrala sam prirodu i nesvesno skupljala materijal kao da radim. U suštini stvarala sam u sebi, ne u ateljeu. U tom procesu shvatim da je umetnost primarna i da ne mogu pobeći od nje. Nakon krize dobijemo neku svežinu i nastane novo delo. Tako su nastali radovi, jedan od njih je nagrađen na Oktobarskom salonu, zatim mali format sa izložbe u Kulturnom centru, takođe nagrađen. Mislim da se krize vraćaju i da je to deo procesa kroz koji je neophodno da prođemo, gde se preispitujemo i pronalazimo odgovore na važna pitanja.
Inspiracija, deo svakog bića, inicijalni impuls koji pokreće i ono što nas obuzima čineći potpuno mirovanje nelagodnim.
-Nešto što mi konstantno privlači pažnju, izaziva i tera da istražujem, pronalazim. Na fakultetu sam krenula od sebe i tema je bila čaura. Tada sam uz grafiku, crteže radila skulpture i instalacije. Za magistarski rad je takođe bio moj unutrašnji svet, a sada mi pažnju okupira priroda. Uz dete sam ponovo otkrila taj svet, koji je tu pored nas, samo ne obraćamo pažnju. Delo nastaje u glavi i dok stvaram to se menja, nemam kompletnu viziju. Navodi me materijal, volim da kombinujem, da se igram i dešava se da sami pričaju priču.
Stvaranje je deo koji je u svakom čoveku, nije profesija već poziv srca, onaj koji se ne može ignorisati. Ipak, svako delo je odraz duše tvorca.
- Deo tebe su radovi, smatram da je potrebno izdvojiti i razlikovati se od ostalih. Nije tako lako pronaći svoj mesto pod Suncem i trasirati put. Najbitnije je mi da neko oseti nešto dok gleda rad. Da mu se svidi li ne. Ravnodušnost je jedina neprihvatljiva za umetnika. Kada ne postoji reakcija, znači da nismo na dobrom putu.
Ako se umetnik rađa, izgradnja i usavršavanje je proces koji traje čitav život, a učenje od drugih je neizostavan segment toga.
- Radila sam velike i male formate, svaka površina zahteva posebnu pažnju, tehniku i zavisi od trenutka inspiracije. Volim da eksperimentišem. Trenutno radim vitraže kao vid primenjene umetnosti. Slike nisam radila po narudžbini. Želim uvek da ispričam svoju priču. Nisam konceptualni umetnik i svakom radu prethodi istraživanje. Uvek može drugačije. Nakon određenog vremena pomislim da sam mogla bolje. Ipak, vreme je pokazalo da su nagrađeni radovi bili baš ti koje sam poželela da izmenim.
Svaki umetnik je jedinka za sebe, ali rad drugog je prilika za novi nivo kvaliteta.
-Treba da se razlikujemo i učimo jedni od drugih. Nelogična mi je nezainteresovanost za radove kolega. Iako je to naš poziv i struka, iako želimo da živimo od toga, kao da sujeta ne dopušta interakciju.
Umetnička kreacija je nešto uzvišeno, no delo kao iskaz imaginativnosti, bude prihvaćeno na potpuno drugačiji način.
- Prvi crteži su nastali pre 25.000 godina u pećinama. Umetnost je stara koliko i ljudi. Svi vole da vide nešto lepo. U našem mentalitetu je da da prvo osudimo pa tek onda pitamo i analiziramo. Slično je sa odnosom prema umetnicima. Mi smo obični ljudi, možda malo „bleskasti“, sa običnim potrebama i problemima, odsutni i zbog toga delujemo čudno. Prostor, predmete i trenutke doživljavamo drugačije.

Biografija
Aleksandra Tomić rođena je u Šapcu, diplomirala i magistrirala grafiku na Fakultetu likovnih umjetnosti Cetinje, Univerzitet Crne Gore. Član Udruženja likovnih umetnika Crne Gore i Udruženja likovnih stvaralaca Šapca. Izlagala je na brojnim izložbama u Srbiji i Crnoj Gori. Dobitnica nagrada: Nagrada za ikonu, Dom kulture, »Vera Blagojević« , Šabac, Godišnja nagrada iz oblasti grafike, Fakultet likovnih Umjetnosti, Cetinje, Nagrada XII bienala studentske grafike Srbije i Crne Gore, Galerija Doma kulture Studentski grad, Novi Beograd, Nagrada u oblasti skulpture-objekta, Likovni salon »13. novembar«, Cetinje, Nagrada za mali format, Kulturni centar Šabac, XXVII Tradicionalna izložba malog formata, Šabac 2018. Godine, Nagrada 62. Oktobarskog salona, Narodni muzej, Šabac 2018. god.

Čovek biće prirode
-Uvek su mi pažnju privlačile mahune koje me asociraju i vraćaju na početni proces istraživanja moje unutrašnje čaure. Kada se bolje pogleda sve je povezano sa prvim radovima. U prirodi je sve povezano. Smatram da svako ima svoju čauricu, zaštićenu, sakrivenu, koju čuva za sebe kako bi imao gde da se skloni kada je ti potrebno. Umetnici zbog svog poziva često daju deo sebe i otkrivaju, da bi nešto ponudili publici, uvek deo ostaje skriven. Mislim da je nemoguće odvojiti umetnika i umetničko delo. Kada analiziram sebe i svoj rad za mene je to nerazdvojivo, daješ sebe, na koji način, to već zavisi od medija kojim se izražavaš, ali je ipak nerazdvojivo.