SELO NEKAD I SAD
I ZAGRMI KAD MU VREME NIJE
U dane praznika, narodna verovanja obiluju predanjima koja itekako opominju, ali, kako leta protiču, dobijaju i na značaju. Još stare bake su uz krst govorile da ne sluti na dobro kad zagrmi pre Savindana, a dedovi drobili u bradu da to Svevišnji samo opominje, tek da se zna...
Na mali Božić, pravo letnje nevreme uz obilnu grmljavinu u selima Pocerine i Posavotamnave uzrokovalo je brojne priče, od kuće do kuće i od slave do slave, o tome šta vele stari i brojna predanja. Još se pamti grmljavina koja nam je donela i ratni vihor i toliko toga. Nažalost ništa po dobru. Negde to zovu kočijama koje galopiraju u tami, negde samo istinom koju nam šalje u ovim danima i Bog koji se javi, ali i brojnim predanjima koja opet imaju i pozitivni tok .
U posleratnom periodu početkom prethodnog veka na širokoj livadi koju je reka ko pramen kose vazda milovala, pojavi se povodanj i mlada čobanica ostade zarobljena sa povećim stadom. Nastade panika i okupi se silni svet. Da bude još strašnije, iz daljine je dolazio plavi talas koji je mogao zbrisati livadu do pola brega. I onda, u sam suton, tok reke se za čas usmeri podno susednog brega brega i okolnih njiva, a mlada devojka uz suze radosnice uteče domu svome, u dane o kojima svedoči i ogroman grm koji je opet nesumnjamo video toliko toga.
Sredinom prethodnog veka, mlad vojnik vrativši se kući, pokuša da proveri istinu u dedinoj priči i ono što je čuo od onih koji ne veruju, kako se volelo reći, u čuda. Kraj reke stade da vidi šta će biti na jutro kada se Gospod javi. Čekao je dugo i zaspao na delu na sred reke koja je prkosila vremenu. Kada se probudio delo beše na suvom, a tiha voda je tekla nedaleko od njega, kao da je tu vazda bila...
I u ove dane istinu mladi potražiše okupljeni oko đeda Đorđa ili Đorđija, kako su ga potomci od milja zvali. Zamišljen đed reče da dobro ne sluti ali da se može i izmeniti dobrim u sebi. Podseti i na dane kada se starinama ljubila ruka i prale noge ali i davali laki poslovi i negovali kao deca. “E, da se to vrati i ukine jurnjava za susret sa nesrećom, eto ti sreće”, mudro zborio stari. “Da bogati deo blaga daju siromahu i tako umole Svevišnjeg da pomogne. Ovako više se vozi nego leti, više se ne čita, nego priča sam sa sobom misleći na mobilne telefone, a stari smetaju, ma da sednu i na sred dvorišta! Sve u svemu, ne vredi nam niko ništa”, reče đed posle grmljavine pa nastavi...
“Samo je krsna slava i tri prsta branik od zla, ali i predanje da se za nebeskih čuda upali i preostali deo slavske sveće koji je opet po tradiciji paljen na sve godove a obavezno na velike praznike”. Da nam zlo ne preti već da ga živimo, proširujući spisak i na sukobe od porodice do preteškog bremena nerazumevanja za tegobe okrećući se sebično samo onome što nama godi. Dobro je teško sresti, baš kao što sada u mudrostima starih i predanju ,stoji da ćemo u daljini od panja misliti da je čovek. Po đedu, to vreme je došlo, jer čovek je ređi i od panjeva tek preostalih posle krčenja obala uz puteve. Sve što se nekad smatralo velikim od pomoći u zlu i nevolji do brige ali istinske za mlade i hleb nasušni, sada je sušta suprotnost, pa brojne nedaće kose li kose.
Tu đed zastaje da predahne i duvan mudro, natenane raspe po odaji i veli da je to, daće Bog, samo upozorenje da se osvrnemo oko sebe i ugledamo svoje greške. Bude li tako, možda ova grmljavina ima ispruženu ruku na tu stranu jer mnogo smo ih već propustili. Bude li časti i česti kako je umeo uvek reći, prene se duša i pokaže izbavljenje svakome.
Da dobro nije i zar treba i reći, da bolje biti mora nadamo se sve Gospodu okrenuti i mislima koje neguju livade u cveću i sve brojnija stada. Pogaču koja se u zdravlju lomi i darove koje, ma i rumena jabuka, stižu onima koje volimo. E tad će biti i manje straha, jer podsećao je, da se seća dana kao dete je bio, da se plašio samo kad zbilja pogreši.
Đed Đorđija u miru osta, a mi odlazeći preturasmo svako po svom sećanju. I gle, zaboravismo na grmljavinu i leto koje nas čeka. I kako neko uz smeh reče, e da će to biti jedina grmljavina... Pouku smo izvukli zar ne.
Na mali Božić, pravo letnje nevreme uz obilnu grmljavinu u selima Pocerine i Posavotamnave uzrokovalo je brojne priče, od kuće do kuće i od slave do slave, o tome šta vele stari i brojna predanja. Još se pamti grmljavina koja nam je donela i ratni vihor i toliko toga. Nažalost ništa po dobru. Negde to zovu kočijama koje galopiraju u tami, negde samo istinom koju nam šalje u ovim danima i Bog koji se javi, ali i brojnim predanjima koja opet imaju i pozitivni tok .
U posleratnom periodu početkom prethodnog veka na širokoj livadi koju je reka ko pramen kose vazda milovala, pojavi se povodanj i mlada čobanica ostade zarobljena sa povećim stadom. Nastade panika i okupi se silni svet. Da bude još strašnije, iz daljine je dolazio plavi talas koji je mogao zbrisati livadu do pola brega. I onda, u sam suton, tok reke se za čas usmeri podno susednog brega brega i okolnih njiva, a mlada devojka uz suze radosnice uteče domu svome, u dane o kojima svedoči i ogroman grm koji je opet nesumnjamo video toliko toga.
Sredinom prethodnog veka, mlad vojnik vrativši se kući, pokuša da proveri istinu u dedinoj priči i ono što je čuo od onih koji ne veruju, kako se volelo reći, u čuda. Kraj reke stade da vidi šta će biti na jutro kada se Gospod javi. Čekao je dugo i zaspao na delu na sred reke koja je prkosila vremenu. Kada se probudio delo beše na suvom, a tiha voda je tekla nedaleko od njega, kao da je tu vazda bila...
I u ove dane istinu mladi potražiše okupljeni oko đeda Đorđa ili Đorđija, kako su ga potomci od milja zvali. Zamišljen đed reče da dobro ne sluti ali da se može i izmeniti dobrim u sebi. Podseti i na dane kada se starinama ljubila ruka i prale noge ali i davali laki poslovi i negovali kao deca. “E, da se to vrati i ukine jurnjava za susret sa nesrećom, eto ti sreće”, mudro zborio stari. “Da bogati deo blaga daju siromahu i tako umole Svevišnjeg da pomogne. Ovako više se vozi nego leti, više se ne čita, nego priča sam sa sobom misleći na mobilne telefone, a stari smetaju, ma da sednu i na sred dvorišta! Sve u svemu, ne vredi nam niko ništa”, reče đed posle grmljavine pa nastavi...
“Samo je krsna slava i tri prsta branik od zla, ali i predanje da se za nebeskih čuda upali i preostali deo slavske sveće koji je opet po tradiciji paljen na sve godove a obavezno na velike praznike”. Da nam zlo ne preti već da ga živimo, proširujući spisak i na sukobe od porodice do preteškog bremena nerazumevanja za tegobe okrećući se sebično samo onome što nama godi. Dobro je teško sresti, baš kao što sada u mudrostima starih i predanju ,stoji da ćemo u daljini od panja misliti da je čovek. Po đedu, to vreme je došlo, jer čovek je ređi i od panjeva tek preostalih posle krčenja obala uz puteve. Sve što se nekad smatralo velikim od pomoći u zlu i nevolji do brige ali istinske za mlade i hleb nasušni, sada je sušta suprotnost, pa brojne nedaće kose li kose.
Tu đed zastaje da predahne i duvan mudro, natenane raspe po odaji i veli da je to, daće Bog, samo upozorenje da se osvrnemo oko sebe i ugledamo svoje greške. Bude li tako, možda ova grmljavina ima ispruženu ruku na tu stranu jer mnogo smo ih već propustili. Bude li časti i česti kako je umeo uvek reći, prene se duša i pokaže izbavljenje svakome.
Da dobro nije i zar treba i reći, da bolje biti mora nadamo se sve Gospodu okrenuti i mislima koje neguju livade u cveću i sve brojnija stada. Pogaču koja se u zdravlju lomi i darove koje, ma i rumena jabuka, stižu onima koje volimo. E tad će biti i manje straha, jer podsećao je, da se seća dana kao dete je bio, da se plašio samo kad zbilja pogreši.
Đed Đorđija u miru osta, a mi odlazeći preturasmo svako po svom sećanju. I gle, zaboravismo na grmljavinu i leto koje nas čeka. I kako neko uz smeh reče, e da će to biti jedina grmljavina... Pouku smo izvukli zar ne.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
