RUKOMET: SVETSKO PRVENSTVO 2019
Bledo uz neki bljesak
Mnogo je boljih, iskusnijih poznavalaca rukometa od potpisnika ovih redova koji mogu dati precizniju i kompletniju sliku nastupa reprezentacije SRBIJE na Svetskom rukometnom prvenstvu. Iako teško da će bilo ko imati bolji epitet od JAKO LOŠE, kvalitativnu valorizaciju ostvaljamo rukometnim radnicima, a ovde ćemo samo izneti par bazičnih činjenica o rezultatima ekipe koju je selektirao Nenad Peruničić.
Srbija je 18. od 24 ekipe. U šest utakmica ostvarili smo dve pobede (Koreja i Bahrein), jedan remi (Rusija) i četiri poraza (Francuska, Brazil, Nemačka i Argentina). Postigli smo 187, a primili 203 gola. Samo jedna evropska selekcija, Austrija, ostala je iza nas na tabeli. Uz Austrijance, Srbiji „u leđa gledaju“ četiri azijske reprezentacije: Bahrein, Koreja, Japan i Saudijska Arabija, odnosno afrička Angola. Ispred nas su južnoamerikanci (Argentina, Čile, Brazil), iz Afrike Egipat i Tunis, Katar kao jedan od predstavnika Azije i još 11 evropskih ekipa.
Kada sa nacionalnog pređemo na lokalni nivo, šabački ljubitelji rukometa mogu u tom neubedljivom nastupu pronaći izvor nade. To su nastupi dvojice rukometaša šabačke METALOPLASTIKE. Vukašin Vorkapić i Milan Milić učinili su šabačko tim najbrojnijim u nacionalnom timu kada govorimo o domaćim klubovima, a oni igrama da zaista mogu biti nosioci igre reprezentacije u narednoj smeni generacija koja se čini neophodnom u što kraćem roku.
VUKAŠIN VORKAPIĆ nekoliko ciklusa je ozbiljan kandidat za veliko takmičenje. Uvek bi ih propuštao u poslednjem skraćivanju spiska, ali sada je dočekao da putuje na najveću smotru, ali i da dokaže da mu je tu mesto, te nema sumnje da će mlado desno krilo Metaloplastike biti na svakom narednom takmičenju gde se Srbija plasira. Iskusni Radivojević je imao prednost, čekao je Vule na debi duel sa Korejom, ušao u 35. Minutu kada su Azijati držali meč u svojim rukama, a onda od debitanta, za 25 minuta postao kreator preokreta, najbolji strelac ekipe. Postigao je sedam golova iz sedam pokušaja, utišavšpi i poslednjeg, eventualnog, kritičara. Marsenić je posle te utakmice rekao da Vorkapić može nositi reprezentaciju u narednih deset godina. Efikasnost mu nije manjkala ni u narednim mečevima. Nemcima je postigao tri, Bahreinu četiri, Argentincima dva gola, ukupno 16. To je brojka, solidna numerička vrednost, čak odlična u odnosu na minutažu, a opšti utisak još bolji. Izgleda da imamo desno krilo za sadašnjost i budućnost, nadamo se svetliju, srpskog rukometa.
MILAN MILIĆ je gledao duel sa Rusijom, jedini vredan pohvale naše reprezentacije, na malom ekranu. Posle povrede Zelenovića „morao“ je da pakuje kofere jer je baš on pozvan da zameni iskusnog beka. Jedva punoletan ušao je u igru protiv Brazila, nisu ga štedeli ni protivnici, a nažalost ni naši iskusni igrači. Iako najneiskusniji bio je „alibi“ za strah onih koji su trebali da budu nosioci u mnogim akcijama (niko ne zaboravlja poslednji tajm aut Peruničića protiv Brazila). Preveliki teret na Milanu i veliki talenat u njemu. Nije se uplašio „karioka“, ali je posebnu snagu demonstrirao protiv Nemaca, moćnih domaćina. Sam je rešavao akcije, postigao dva gola, nije se libio da rizikuje, brzo je sazreo, pobedio strah i tek će o njemu biti priče u nekoj novoj bekovskoj liniji Srbije. Dva gola je postigao, ali nema razloga da bude nezadovoljan bilo čime na debiju.
Vukašin i Milan su bili naši najmlađi igrači, a hrabrošću i hladnokrvnošću su nadvisili mnogo iskusnije. Njima čestitke, a ko treba da se zamisli, neka učini to, ako želi.
Srbija je 18. od 24 ekipe. U šest utakmica ostvarili smo dve pobede (Koreja i Bahrein), jedan remi (Rusija) i četiri poraza (Francuska, Brazil, Nemačka i Argentina). Postigli smo 187, a primili 203 gola. Samo jedna evropska selekcija, Austrija, ostala je iza nas na tabeli. Uz Austrijance, Srbiji „u leđa gledaju“ četiri azijske reprezentacije: Bahrein, Koreja, Japan i Saudijska Arabija, odnosno afrička Angola. Ispred nas su južnoamerikanci (Argentina, Čile, Brazil), iz Afrike Egipat i Tunis, Katar kao jedan od predstavnika Azije i još 11 evropskih ekipa.
Kada sa nacionalnog pređemo na lokalni nivo, šabački ljubitelji rukometa mogu u tom neubedljivom nastupu pronaći izvor nade. To su nastupi dvojice rukometaša šabačke METALOPLASTIKE. Vukašin Vorkapić i Milan Milić učinili su šabačko tim najbrojnijim u nacionalnom timu kada govorimo o domaćim klubovima, a oni igrama da zaista mogu biti nosioci igre reprezentacije u narednoj smeni generacija koja se čini neophodnom u što kraćem roku.
VUKAŠIN VORKAPIĆ nekoliko ciklusa je ozbiljan kandidat za veliko takmičenje. Uvek bi ih propuštao u poslednjem skraćivanju spiska, ali sada je dočekao da putuje na najveću smotru, ali i da dokaže da mu je tu mesto, te nema sumnje da će mlado desno krilo Metaloplastike biti na svakom narednom takmičenju gde se Srbija plasira. Iskusni Radivojević je imao prednost, čekao je Vule na debi duel sa Korejom, ušao u 35. Minutu kada su Azijati držali meč u svojim rukama, a onda od debitanta, za 25 minuta postao kreator preokreta, najbolji strelac ekipe. Postigao je sedam golova iz sedam pokušaja, utišavšpi i poslednjeg, eventualnog, kritičara. Marsenić je posle te utakmice rekao da Vorkapić može nositi reprezentaciju u narednih deset godina. Efikasnost mu nije manjkala ni u narednim mečevima. Nemcima je postigao tri, Bahreinu četiri, Argentincima dva gola, ukupno 16. To je brojka, solidna numerička vrednost, čak odlična u odnosu na minutažu, a opšti utisak još bolji. Izgleda da imamo desno krilo za sadašnjost i budućnost, nadamo se svetliju, srpskog rukometa.
MILAN MILIĆ je gledao duel sa Rusijom, jedini vredan pohvale naše reprezentacije, na malom ekranu. Posle povrede Zelenovića „morao“ je da pakuje kofere jer je baš on pozvan da zameni iskusnog beka. Jedva punoletan ušao je u igru protiv Brazila, nisu ga štedeli ni protivnici, a nažalost ni naši iskusni igrači. Iako najneiskusniji bio je „alibi“ za strah onih koji su trebali da budu nosioci u mnogim akcijama (niko ne zaboravlja poslednji tajm aut Peruničića protiv Brazila). Preveliki teret na Milanu i veliki talenat u njemu. Nije se uplašio „karioka“, ali je posebnu snagu demonstrirao protiv Nemaca, moćnih domaćina. Sam je rešavao akcije, postigao dva gola, nije se libio da rizikuje, brzo je sazreo, pobedio strah i tek će o njemu biti priče u nekoj novoj bekovskoj liniji Srbije. Dva gola je postigao, ali nema razloga da bude nezadovoljan bilo čime na debiju.
Vukašin i Milan su bili naši najmlađi igrači, a hrabrošću i hladnokrvnošću su nadvisili mnogo iskusnije. Njima čestitke, a ko treba da se zamisli, neka učini to, ako želi.
D. B.
Najnoviji broj
25. april 2024.
