MORAMO DA OČUVAMO ENTUZIJAZAM

Šabački atletski trener, koordinator u Atletskom savezu Srbije Milisav Stanojčić očekuje mnogo od 2019. godine posle više nego uspešne 2018. Ipak, trenutni optimizam na lokalnom nivou, magli potencijalna pretnja za srpsku atletiku u bliskoj budućnosti.
-Postoje tri kategorije trenera: RADNICI, treneri koji znaju i rade, potom DEMAGOZI, oni koji znaju, poznaju posao, ali ne žele da preuzmu odgovornost i CIRKUZANTI, oni koji svesno preuveličavaju rezultate mlađih, vode ih na slabija takmičenja kako bi napravili svoj rad uspešnijim nego što jeste, lažući druge, a možda i sebe. Nije sporna nijedna manifestacija, svaka treba da traje, ali treba biti realan kakva je konkurencija i koliko treba valorizovati dostignuća na njima. Uspesi na slabijim nadmetanjima onda nisu motiv, već balast mladima jer pogrešno procene potencijal na osnovu njih. Uticaj tu pogrešan daju roditelji, okruženje preuveličavanjem, a kada se tome priključe treneri, razočarenje je neizbežno u trenutku loših rezultata na jačim mitinzima – predstavlja svoje gledište iskusni trener.
Kao koordinator Atletskog saveza često ste na terenu i koji su prvi utisci?
- Entuzijazam je neophodan za rad u neprofitabilnom sportu kao što je atletika. Ipak, dan je ograničen, a treneri moraju da rade, zarade, budu sa porodicom i sve to utiče na elan, ali i na realan period posvećivanja atletici. Svim sportovima preti poremećaj vrednosti u društvu. Nekada su najcenjeniji bili uspešni sportisti i đaci, sada to nije slučaj i baš u godinama prelaza iz detinjstva u ranu mladost okruženje pretvori treninge od korisne aktivnosti u gubljenje vremena, te mnogi talenti odustanu.
Koliko Savez može doprineti da se situacija promeni, poboljša?
-Svakodnevno smo u kontaktu i zaista se svi trudimo da poboljšamo uslove, da pružimo podršku klubovima, posebno u unutrašnjosti. Predsednik Jevrosimović je rekao nedavno na sastanku da nam trepće „žuto“ svetlo. Nažalost, atletika je stari sport, no nikada nije bio profitabilan i privlačan za sponzore. Nekada atletika izgleda kao pastorče u porodici sportova. Jedna od aktivnosti koordinatora je i da bude spona, savet na svaki način svakom treneru, da podseti zbog čega smo zavoleli atletiku i zašto treba da prevaziđemo sve prepreke i opstanemo. Naravno, ASS je tu da pomogne konkretno koliko je u mogućnosti.
Čini se da se srpska atletika vratila na veliku scenu poslednjih godina.
-Jeste, ali to može biti kratkoročno ukoliko ne pravimo naslednike Ivane Španović, Bekrića, Tomaševićke, Amele Terzić i drugih. Merimo medalje, ali treba gledati finala. Zbog svega pomenutog može cela generacija nestati, ostati van svog potencijala. Svaka karijera je ograničena, ukoliko nema nekoga da zameni, ostaje samo bljesak, ne svetlost koja traje.
Slika šabačke atletike je odlična kada se osvrnemo na 2018. Godinu, a posebno su se istakle takmičarke koje trenirate.
-Tu najviše govore rezultati. Nikolina Božić, Nikolina Mandić, Vanja Vasić i Natalija Selenić oborile su rekorde države na 4 puta 400 metara, Nikolina Božić je reprezentativka juniorska u štafeti 4 puta 400 metara, Vanja četvorostruki prvak. Nastavili smo sa uspesima i u zimskoj sezoni, uprkos ne baš idealnim uslovima. Medalje sa mitinga Zvezde i Partizana, a posebno na Otvorenom prvenstvu Beograda gde je Vanja Vasić 60 metara istrčala za 7 sekundi i 91 stotinku što je svrstava među deset najboljih u Srbiji u svim kategorijama. Odlične rezultate imali su i Natalija Grujić na 600, najbrža, odnosno Luka Ljubinković na 800 metara, drugo mesto.
Tek je počela sezona, a predstoje i međunarodna takmičenja.
-Vanja je ozbiljan kandidat za učešće na Evropskim igrama mladih u Bakuu u julu. Može da trči na 100 metara i 400 metara prepone. Ja sam za drugu opciju gde verujem može i do finala. Nikolina Mandić se već pozicionirala na 800 metara, tu dominira, a uz njih u Nikolina Božić može na Balkansko prvenstvo u dvorani.
Ostaje li pomenuta štafeta na okupu i ove godine i šta je njihov cilj?
-Mi smo u atletici Srbije već postali grad, klub dominantne štafete. Njih četiri će dominirati bar još dve godine, jer nigde u Srbiji se nije „pogodila“ takva grupa devojaka koje su talentovane, kvalitetne i izdržljive. Već u subotu će trčati 4 puta 400 i 4 puta 200 metara na prvenstvu za starije juniore, tu je konkurencija jaka, ali je sve priprema za takmičenje mlađih juniorki u februaru kada ciljamo rekord na 4 puta 200 metara.
Sveukupna slika, utisak, pogled na našu atletiku?
-Ljudi vole atletiku da gledaju, međutim pojmovi norme i vremena ne znače mnogo kada čuju. Dovoljno je, recimo, da neko ode na stadion, obeleži 600 metara i pokuša da istrči za minut, 47 sekundi, 71 stotinku. Malo ko će uspeti, a 12-godišnja Natalija Grujić istrči u tom vremenu ili da za 12:30 pretrči 100 metara kao Vanja Vasić. Tek onda će biti jasno vrednost svake stotinke u atletici. Postoje Bogom dani talenti u svetu, u svakom sportu, faktor sreće je neophodan, uticaj uslova, no nas „ubija“ poređenje sa najvećima. Neke ne možemo dostići, ali svako može prevazići sebe od juče, uzeti kao uzora trenera iz susednog mesta i težiti da ga prevaziđe.