PROFESORKA KLAVIRA GOARA NONA LAZIĆ
Dirke ljubavi
Rođena u Jermeniji, odrasla u Odesi, srce poklonila Srbinu, dušu klesanju muzičkih talenata u vrsne umetnike. Za 26 godina rada sa međunarodnih i republičkih takmičenja donela preko 500 nagrada, ali od svih priznanja najveće joj je u činjenici da je danas Šabac sinonim za grad klavira,
a šabačka “Muzička” za “jaku” školu u stručnim krugovima. Na ličnom planu,
najveću sreću joj donela uloga majke
Daniele i Anastasije
a šabačka “Muzička” za “jaku” školu u stručnim krugovima. Na ličnom planu,
najveću sreću joj donela uloga majke
Daniele i Anastasije
Jermenka odrasla u Ukrajini, za sebe kaže da je žena iz Sovjetskog Saveza, te da su joj detinjstvo i mladost obeležili svi benefiti i mogućnosti koje je ova gigantska država muzičkim talentima pružala. Drugi, srpski deo priče, nadarena pijanistkinja iz Odese Goara Nona Lazić, započinje rečima “Zbog ljubavi na kraj sveta”, dok je prostor između prvobitnog kulturološkog šoka i trenutaka spoznaje da je Šabac, grad kojem po svemu pripada, ispunila nedostajanjima, majčinskom radošću i profesionalnom posvećenošću. Danas, kada iza sebe ima 26 godina radnog staža, veliki broj učenika čijem umetničkom razvoju je doprinela, preko 500 međunarodnih i republičkih priznanja, kada je u istoriju muzičkog obrazovanja ubeležena kao jedan od idejnih tvoraca Međunarodnog takmičenja mladih pijanista u Šapcu, kada su godine skoro neizdržive čežnje za Odesom i svetom detinjstva iza nje, Goara Nona Lazić za sebe kaže da je ispunjena i srećna žena.
-Odrasla sam u divnom, romantičnom gradu na Crnom moru. Mojoj prekrasnoj Odesi. Tu sam se i zaljubila u mog muža, Šapčanina Vojina Lazića. Dolazeći u Srbiju nisam bila svesna kakva me promena očekuje. Moji roditelji, prijatelji, jezik, grad ostali su kilometrima daleko... Nastupio je period velike unutrašnje borbe, iz koje sam izašla, zahvaljujući svojoj profesiji. Zahvaljujući ljubavi i pažnji svog supruga, i ljubavi prema muzici koju delimo, našla sam način da u Šabac donesem deo ruske kulture učeći decu. Na samom startu sam imala jako talentovane učenike od kojih su neki danas i pravi umetnici, dok je moja sreća u Srbiji postala potpuna kada sam se ostvarila u ulozi majke: prvo Daniele, a potom i Anastasije, koje su danas dve krasne osobe i duhovno bogate ličnosti- u kratkim crtama iznosi svoju priču Goara Nona Lazić.
Sovjetska
muzička bajka
Talenat za muziku nasledila je od oca. Iako nije bio profesionalni muzičar, svirao je četiri instrumenta. Taj “muzički gen” radi i u njenoj mlađoj sestri, koja je danas uspešna violinistkinja u Portugaliji. Jedini član porodice koji nije bio naklonjen notama je Goarina majka, inženjerka, sada sa stalnim prebivalištem u Šapcu.
Imati dar, u tadašnjem Sovjetskom Savezu je značilo imati mogućnosti. Obrazovni sistem je podrazumevao specijalne škole za talente, a sve ostalo je zavisilo od discipline i volje deteta.
-Od malih nogu sam živela kroz umetnost. Odlazili smo u pozorišta, opere, baletske predstave, na koncerte klasične muzike. Taj sistem je negovao i razvijao talenat od malih nogu, na svakom polju. Završila sam specijalnu školu za talente u trajanju od 11 godina. Odnosno, od moje sedme godine sam se naučila na svakodnevna odricanja od slobodnog vremena i posvećenost muzici. To je postalo sastavni deo mog života, i način na koji su mene podučavali u toj školi, ja primenjujem danas na svojim učenicima- objašnjava Goara Nona Lazić.
Dirke spajaju
Goaru i Vojina
Specijalne škole za talente su radile po strožim programima, pa se i sam upis na fakultet u Odesi podraumevao. Upravo na Kozervatorijumu, ljubav prema dirkama je uslovila romantučnu istoriju sa šabačkim epilogom.
-Vojin je položio prijemni na odseku harmonike u Moskvi, ali pošto nije bilo mesta u Domu mogao je da bira u koji će grad da se prebaci. Izabrao je Odesu. Tu smo se upoznali, počeli da se zabavljamo, zajedno magistrirali, i tu smo se venčali- priča Goara Nona, žena sa dva “punopravna” imena, jednim po želji majke, a drugm po volji oca.
Zbog ljubavi
na kraj sveta
Goara kaže da je odgajana u romantičnom duhu sa ružičastim pogledima na svet. Zato ne čudi ni podatak da je iz bajkovitog pejzaža grada na moru, odlučila da sa suprugom pređe u Šabac, odnosno Srbiju “devedesetih”. Te godine braka obeležila je tuga. Ovde ju je zadržavala samo velika ljubav, a put iz vrtloga nedostajanja i pronalazak ličnog smisla pokazala joj je muzika.
-”Zbog ljubavi na kraj sveta”, to mi je bio moto. Mnogo sam volela svog muža, i sad ga volim. Da nije tako ne bih ni trenutka ostala. Prvi šok mi je bila svadba. Šator, “Marš na Drinu”, i 300 nepoznatih ljudi koje treba tri puta da poljubim. Na početku sam bila optimista i ponavljala u sebi “ma hajde proći će to, sve će biti super”... ali nije bilo. Usledio je šok za šokom: kultura, ishrana, tradicija... Najtragičnije sam doživela činjenicu da mi je trebalo četiri mesečne plate da sa mužem vozom odem do Odese. Osam godina nisam videla svoje najbliže, osam godina nisam bila na moru- kaže Goara, koja je pre tri godine iz Odese u Šabac dovela majku, jer su se ostali prijatelji rasuli po svetu, tako da se sa gradom na Crnom moru izgubila nekadašnja nit.
Izlaz donosi muzika
Prve godine u Srbiji opisuje kao period bez tla pod nogama. Međutim, nakon “plakanja u jastuk” usledila je spoznaja siline ljubavi prema profesiji. Goara se posvećuje podučavanju dece, nesebično deli svoje znanje sa talentima, a u međuvremenu i sama postaje majka čime i spone sa ovim gradom postaju jače.
-Našla sam sebe u prvom detetu. To me osnažilo, a sa druge strane sam se posvetila radu sa talentovanom decom, a to nije samo rad, to je posvećenost, odricanje i stvaranje saveza sa roditeljima. To je proces koji traje godinama, i koji nije pravolinijski. Donosi i uspone i padove. Deca vas doživljavaju kao drugu majku, vežete se... Postajete nešto poput porodice, proživljavate i preživljavate sve radosti i tuge sa njima... zajedno rastete- objašnjava Goara, profesorka koja je i u slobodno vreme posvećena spremanju studenata i kandidata za doktorska zvanja i dodaje:
-Naravno da je lakše raditi sa prosečnom decom. Njima ste u službi opšte kulture i ljubavi. Gajiti talenat je nešto drugo. To je velika odgovornost za svakog profesora. Jedan umetnik se godinama stvara, brusi kao dijamant. Privilegija retkih je da tako nešto dožive i osete.
Nagrade i priznanja
Od devedesetih do danas u šabačkoj Muzičkoj školi “Mihailo Vukdragović”, mnogo se toga promenilo. Zahvaljujući Goarinoj posvećenosti radu, trofejni fond ove školske ustanove obogaćen je prvi put u istoriji pariškim Grand prijem “Artur Rubenštajn, potom nagradom sa takmičenja pijanista u Usti na Labi u Češkoj, nagradom “Isidor Bajić” i mnogim drugim međunarodnim i republičkim priznanjima.
-Prestala sam da brojim, ali mislim da smo moji učenici i ja doneli preko 500 visokorangiranih nagrada. Osvojili smo 152 laureata. Od masovnijih takmičenja bih izdvojila veliko internet takmičenje na kojem je učestvovalo 2.600 kandidata u različitim disciplinama. Moj učenik je u ovoj konkurenciji bio prvi. To su samo neke cifre, ali ono na šta gledam kao svoj najveći uspeh tokom svih ovih godina rada je podatak da je sada među profesorima šabačke Muuzičke škole veliki broj mojih bivših učenika. Takođe, danas kada u stručnom svetu kažete Šabac izgovarate sinonim za grad klavira- izjavljuje Goara Nona Lazić i tvrdi da takmičenja sama po sebi nikada nisu cilj, već dolaze kao prirodni rezultat umetničkog znanja i napretka.
Hvala Srbiji
Od svih priznanja posebno izdvaja Nagradu dobijenu od Zajednice muzičkih i baletskih škola Srbije za izuzetne rezultate.
-Te nagrade se uglavnom dobijaju sa 20, ili 30 godina radnog staža. Ja sam je dobila sa 13 godina profesorskog rada. Tada sam shvatila da neko ceni i prepoznaje moje zalaganje. Hvala Srbiji, kaže Goara.
Slovenačko iskustvo
i konačno prihvatanje Šapca
Koliko poštuje srpski duh, uprkos evidentnim manama, pokazalo joj je slovenačko iskustvo. Naime, u potrazi za boljim materijalnim uslovima života, Goara je provela godinu dana u Sloveniji. Više od toga, kaže, nije mogla, jer joj nije prijao mentalitet slovenačkog naroda.
-Imaju lepu prirodu, ali nemaju talenta. Oni jednostavno nemaju mogućnost da otvore svoj duh i stvore umetnost. Kod njih je vladala uniformisanost koju ja jednostavno nisam mogla da podnesem. Shvatila sam da tu ne pripadam, i da mi u Šapcu, zapravo ništa ne fali - kaže Goara Nona Lazić, kojoj uprkos činjenici da joj slovenački ambijent nije prijao, Slovencima donosi veliku međunarodnu nagradu “Isidor Bajić”.
Umetnička duša
Kada nije posvećena svojim učenicima, što je priznaje retko. Goara Nona voli da slika, putuje i kuva. Pored muzike i slikarstva, velika ljubav joj je arhitektura.
-Odrasla sam u divnom, romantičnom gradu na Crnom moru. Mojoj prekrasnoj Odesi. Tu sam se i zaljubila u mog muža, Šapčanina Vojina Lazića. Dolazeći u Srbiju nisam bila svesna kakva me promena očekuje. Moji roditelji, prijatelji, jezik, grad ostali su kilometrima daleko... Nastupio je period velike unutrašnje borbe, iz koje sam izašla, zahvaljujući svojoj profesiji. Zahvaljujući ljubavi i pažnji svog supruga, i ljubavi prema muzici koju delimo, našla sam način da u Šabac donesem deo ruske kulture učeći decu. Na samom startu sam imala jako talentovane učenike od kojih su neki danas i pravi umetnici, dok je moja sreća u Srbiji postala potpuna kada sam se ostvarila u ulozi majke: prvo Daniele, a potom i Anastasije, koje su danas dve krasne osobe i duhovno bogate ličnosti- u kratkim crtama iznosi svoju priču Goara Nona Lazić.
Sovjetska
muzička bajka
Talenat za muziku nasledila je od oca. Iako nije bio profesionalni muzičar, svirao je četiri instrumenta. Taj “muzički gen” radi i u njenoj mlađoj sestri, koja je danas uspešna violinistkinja u Portugaliji. Jedini član porodice koji nije bio naklonjen notama je Goarina majka, inženjerka, sada sa stalnim prebivalištem u Šapcu.
Imati dar, u tadašnjem Sovjetskom Savezu je značilo imati mogućnosti. Obrazovni sistem je podrazumevao specijalne škole za talente, a sve ostalo je zavisilo od discipline i volje deteta.
-Od malih nogu sam živela kroz umetnost. Odlazili smo u pozorišta, opere, baletske predstave, na koncerte klasične muzike. Taj sistem je negovao i razvijao talenat od malih nogu, na svakom polju. Završila sam specijalnu školu za talente u trajanju od 11 godina. Odnosno, od moje sedme godine sam se naučila na svakodnevna odricanja od slobodnog vremena i posvećenost muzici. To je postalo sastavni deo mog života, i način na koji su mene podučavali u toj školi, ja primenjujem danas na svojim učenicima- objašnjava Goara Nona Lazić.
Dirke spajaju
Goaru i Vojina
Specijalne škole za talente su radile po strožim programima, pa se i sam upis na fakultet u Odesi podraumevao. Upravo na Kozervatorijumu, ljubav prema dirkama je uslovila romantučnu istoriju sa šabačkim epilogom.
-Vojin je položio prijemni na odseku harmonike u Moskvi, ali pošto nije bilo mesta u Domu mogao je da bira u koji će grad da se prebaci. Izabrao je Odesu. Tu smo se upoznali, počeli da se zabavljamo, zajedno magistrirali, i tu smo se venčali- priča Goara Nona, žena sa dva “punopravna” imena, jednim po želji majke, a drugm po volji oca.
Zbog ljubavi
na kraj sveta
Goara kaže da je odgajana u romantičnom duhu sa ružičastim pogledima na svet. Zato ne čudi ni podatak da je iz bajkovitog pejzaža grada na moru, odlučila da sa suprugom pređe u Šabac, odnosno Srbiju “devedesetih”. Te godine braka obeležila je tuga. Ovde ju je zadržavala samo velika ljubav, a put iz vrtloga nedostajanja i pronalazak ličnog smisla pokazala joj je muzika.
-”Zbog ljubavi na kraj sveta”, to mi je bio moto. Mnogo sam volela svog muža, i sad ga volim. Da nije tako ne bih ni trenutka ostala. Prvi šok mi je bila svadba. Šator, “Marš na Drinu”, i 300 nepoznatih ljudi koje treba tri puta da poljubim. Na početku sam bila optimista i ponavljala u sebi “ma hajde proći će to, sve će biti super”... ali nije bilo. Usledio je šok za šokom: kultura, ishrana, tradicija... Najtragičnije sam doživela činjenicu da mi je trebalo četiri mesečne plate da sa mužem vozom odem do Odese. Osam godina nisam videla svoje najbliže, osam godina nisam bila na moru- kaže Goara, koja je pre tri godine iz Odese u Šabac dovela majku, jer su se ostali prijatelji rasuli po svetu, tako da se sa gradom na Crnom moru izgubila nekadašnja nit.
Izlaz donosi muzika
Prve godine u Srbiji opisuje kao period bez tla pod nogama. Međutim, nakon “plakanja u jastuk” usledila je spoznaja siline ljubavi prema profesiji. Goara se posvećuje podučavanju dece, nesebično deli svoje znanje sa talentima, a u međuvremenu i sama postaje majka čime i spone sa ovim gradom postaju jače.
-Našla sam sebe u prvom detetu. To me osnažilo, a sa druge strane sam se posvetila radu sa talentovanom decom, a to nije samo rad, to je posvećenost, odricanje i stvaranje saveza sa roditeljima. To je proces koji traje godinama, i koji nije pravolinijski. Donosi i uspone i padove. Deca vas doživljavaju kao drugu majku, vežete se... Postajete nešto poput porodice, proživljavate i preživljavate sve radosti i tuge sa njima... zajedno rastete- objašnjava Goara, profesorka koja je i u slobodno vreme posvećena spremanju studenata i kandidata za doktorska zvanja i dodaje:
-Naravno da je lakše raditi sa prosečnom decom. Njima ste u službi opšte kulture i ljubavi. Gajiti talenat je nešto drugo. To je velika odgovornost za svakog profesora. Jedan umetnik se godinama stvara, brusi kao dijamant. Privilegija retkih je da tako nešto dožive i osete.
Nagrade i priznanja
Od devedesetih do danas u šabačkoj Muzičkoj školi “Mihailo Vukdragović”, mnogo se toga promenilo. Zahvaljujući Goarinoj posvećenosti radu, trofejni fond ove školske ustanove obogaćen je prvi put u istoriji pariškim Grand prijem “Artur Rubenštajn, potom nagradom sa takmičenja pijanista u Usti na Labi u Češkoj, nagradom “Isidor Bajić” i mnogim drugim međunarodnim i republičkim priznanjima.
-Prestala sam da brojim, ali mislim da smo moji učenici i ja doneli preko 500 visokorangiranih nagrada. Osvojili smo 152 laureata. Od masovnijih takmičenja bih izdvojila veliko internet takmičenje na kojem je učestvovalo 2.600 kandidata u različitim disciplinama. Moj učenik je u ovoj konkurenciji bio prvi. To su samo neke cifre, ali ono na šta gledam kao svoj najveći uspeh tokom svih ovih godina rada je podatak da je sada među profesorima šabačke Muuzičke škole veliki broj mojih bivših učenika. Takođe, danas kada u stručnom svetu kažete Šabac izgovarate sinonim za grad klavira- izjavljuje Goara Nona Lazić i tvrdi da takmičenja sama po sebi nikada nisu cilj, već dolaze kao prirodni rezultat umetničkog znanja i napretka.
Od svih priznanja posebno izdvaja Nagradu dobijenu od Zajednice muzičkih i baletskih škola Srbije za izuzetne rezultate.
-Te nagrade se uglavnom dobijaju sa 20, ili 30 godina radnog staža. Ja sam je dobila sa 13 godina profesorskog rada. Tada sam shvatila da neko ceni i prepoznaje moje zalaganje. Hvala Srbiji, kaže Goara.
i konačno prihvatanje Šapca
Koliko poštuje srpski duh, uprkos evidentnim manama, pokazalo joj je slovenačko iskustvo. Naime, u potrazi za boljim materijalnim uslovima života, Goara je provela godinu dana u Sloveniji. Više od toga, kaže, nije mogla, jer joj nije prijao mentalitet slovenačkog naroda.
-Imaju lepu prirodu, ali nemaju talenta. Oni jednostavno nemaju mogućnost da otvore svoj duh i stvore umetnost. Kod njih je vladala uniformisanost koju ja jednostavno nisam mogla da podnesem. Shvatila sam da tu ne pripadam, i da mi u Šapcu, zapravo ništa ne fali - kaže Goara Nona Lazić, kojoj uprkos činjenici da joj slovenački ambijent nije prijao, Slovencima donosi veliku međunarodnu nagradu “Isidor Bajić”.
Kada nije posvećena svojim učenicima, što je priznaje retko. Goara Nona voli da slika, putuje i kuva. Pored muzike i slikarstva, velika ljubav joj je arhitektura.
T.Trifković
Najnoviji broj
18. april 2024.
