Berza

  • aero 875 ▲ 2,94%
  • epen 13.465 ▼ -3,82%
  • fito 2.801 ▲ 0,04%
  • gfom 359 ▲ 8,79%
  • kopb 5.402 ▲ 1,92%
  • lsta 500 ▼ -0,99%
  • niis 680 ▼ -0,15%
  • ppva 1.800 ▲ 20,81%
  • tgas 11.839 ▲ 2,06%
  • vbse 1.760 ▲ 13,55%
(14. februar 2019.)
Psiholog i geštalt psihotrapeut Biljana Ercegovčević

Na putu sreće ponekad je potrebna pomoć

Partnerski odnos je najkreativniji, najnesigurniji, najtajanstveniji. Ljubavna veza ima svrhu izlečenja povreda iz detinjstva. Promena u jednom partneru provocira promenu u drugom. Raskidi, razvodi predstavljaju jednu od najstresnijih situacija. Uloga psihoterapeuta je da podjednako dobro razume svakog partnera
Na putu sreće ponekad je potrebna pomoć
Spoznaja i spajanje duša, ljubav, brak, partnerstvo,... Bliskost ili obaveza, sloboda ili dužnost, kratkotrajna zanesenost ili veza "za ceo život"... Mladi stupaju u partnerske odnose i brak sa određenom „predstavom“ kako zajednica dve individue treba da izgleda, šta ih tamo čeka, što često dovodi do nesuglasica, kada se odluče da dele životni put. Vremenom nailaze na poteškoće pri prevazilaženju ovih i drugih izazova, budući da se oni ne reše uvek i „jednom za svagda“ nego ih je potrebno kontinuirano, sistematski rešavati, često uz pomoć stručnih osoba. Da li je brak potreba, ili izbor? Koliko smo svesni sopstvene uloge u partnerskim relacijama i kako se odnosimo prema sebi, ali i drugoj osobi sa kojom smo emotivno povezani? O ovim pitanjima i značaju terapije za parove razgovarali smo sa Biljanom Ercegovčević, psihologom i geštalt psihoterapeutom.
Kako psihoterapija za parove funkcioniše, kome je namenjena i šta joj je cilj?
Psihoterapija parova obuhvata sve vrste parova: emotivnih, prijateljskih, rodbinskih i sl. Dakle, i svaka individualna terapija može obuhvatati partnerski odnos. Svi mi živimo u nekim dijadama. Partnerska terapija je najprisutniji vid terapije parova, jer je partnerski odnos najkreativniji, najnesigurniji (istovremeno prisustvo dve potrebe, za spajanjem i za slobodom), najtajanstveniji. On proizvodi i strah i radost. Potrebna je vera, hrabrost, disciplina i poniznost kada se stoji u i pred takvom misterijom kao što je par. Cilj terapije je postizanje svesnosti oba partnera o tome kako uspostavljaju kontakt i odakle to potiče, ali i omogućavanje reparativnog iskustva kroz odnos i iskustvo sa terapeutom.
Koja je razlika između individualne i partnerske terapije?
Partnerska terapija je mnogo kompleksnija, potrebno je uskladiti mnogo više stvari. Terapeut ima odnos sa svakim partnerom ponaosob, plus sa parom kao celinom (identitet para). Svaki partner unosi u terapiju svoje porodice, pretke, transgeneracijske obrasce. Uloga terapeuta je da podjednako dobro razume svakog partnera, a da je na strani para. Terapeut je izložen pritisku, a ponekad i agresiji, jer svaki od partnera ga želi kao saveznika i trudi se da ga pridobije, da potvrdi njegovu „istinu“.
Da li je izbor partnera slučajan ili postoji neki mehanizam kojim smo podstaknuti na izbor?
Izbor partnera nije slučajan. On je uvek povezan sa našim ranim relacijama i bliskim odraslima (roditeljima).
Partnere biramo iz sledećih razloga:
1. One koji imaju pozitivne i/ili negativne osobine ljudi koji su nas odgajali.
2. Partnere koji će ponoviti nesvesni obrazac iz ranog detinjstva, u nadi da će partner kao roditelj zadovoljiti uskraćene potrebe ranjenog deteta u nama. Potreba za završavanjem iskustva je prirodna i podstiče nas da dovršimo te nezavršene poslove, pa i kroz partnerske odnose.
Kada parovima osvetlimo tu decu u njima, koja ih sabotiraju u kontaktu, oni ostavljaju tu decu, umirenu jer su viđena i uvažena, a onda dobiju prostor u sadašnjosti da, kao odrasli, stupe u drugačiji kontakt.
3. Takođe, biramo partnere koji nadopunjuju ona svojstva koja su u nama nedovoljno razvijena. U pitanju je nesvesna potreba za uceljenjem i kompletiranjem. Kasnije, počinje ambivalentan odnos prema partneru jer na njega projektujemo sopstvene negativne osobine. Naš unutrašnji konflikt prebacujemo na spoljašnji sa partnerom.
Ljubavna veza ima svrhu izlečenja povreda iz detinjstva.
Koje su faze u razvoju partnerskih odnosa?
Faze su:
1. Faza zaljubljenosti kroz idealizaciju partnera, iluzija da ćemo se kroz partnera sresti sa onim što nije u nama dovoljno razvijeno ili čega smo kao dete morali da se odreknemo. Traje dva meseca, najduže dve godine.
2.Faza suočavanja sa različitostima i narastanje individualnih potreba - izaziva uznemirenost, patnju, konflikte, povrede
3. Faza podrške različitostima, uz ugledavanje sebe i drugog i prihvatanje sopstvene „tamne“ strane. Partner nije „spasitelj“ nego drugo ranjeno ljudsko biće.
4. Faza integracije, tj. zrelog odnosa, koji intimnost sa drugim čini dubljim, a zavisnost je manja.
Koje su faze u razvoju porodice?
Faze su:
1. Faza nevezanih mladih osoba - „između dve porodice“
2. Faza građenja partnerskog odnosa - mladi brak
3. Faza porodice sa malom decom
4. Faza porodice sa adolescentom
5. Faza postroditeljske porodice - „porodica praznog gnezda“
6. Faza porodice u starijem dobu.
Svaka od ovih faza ima svoje razvojne zadatke, te se u psihoterapiji uvek ima u vidu u kojoj fazi se nalazi par i kako su razrešene krize prethodnih faza.
Kada se par odluči da poseti psihoterapeuta? Koji je to momenat kada shvate da ne mogu sami da reše problem i da im je ipak potrebna pomoć stručnog lica?
Kao što rekoh, u razvoju partnerskih odnosa postoje razvojne krize pri prelasku iz faze u fazu. Nekada par nema kapacitet da se sa tim sam izbori, aktivira se sva „patologija“, jer su krize snažan izazov da se osveste i napuste šeme, te da se one zamene stvarnim susretom, dijalogom i intimnošću.
Najčešći razlozi dolaska na savetovanje?
Ono što partneri donose kao spolja vidljivo je patnja u nedostatku bliskosti, komunikaciji, izborima uz uvažavanje različitosti, konflikti, neadekvatnost u ulogama (nove persone supružnika, roditelja...), agresija, ljubomora, prevare,...mnogo toga, kao što Polster reče: „Život svakog čoveka je vredan romana“..
Da li žene češće iniciraju odlazak na psihoterapiju ili to zavisi od karaktera, odlučnosti jednog od partnera da poboljša odnos, bez obzira na pol?
Nema mnogo veze sa polom, pre bih rekla sa spremnošću i otvorenošću jednog i/ili oba partnera da rade na svom odnosu. Retko su partneri podjednako motivisani i to ometa terapijski savez koji mora da postoji između svih. Važno je da psihoterapeut pokaže da vidi i tog drugog, koji nije motivisan. Promena u jednom partneru provocira promenu u drugom, tu, pred nama. Terapeut uči motivisanijeg partnera kako da pozove onog koji je nemotivisan.
Da li ljudi psihoterapeuta vide kao nekog ko će im rešiti probleme, uz minimum angažovanja ili su svesni da je to proces koji zahteva posvećenost i vreme?
Već u prvom susretu psihoterapeut informiše partnere šta mogu da očekuju. Partnerska terapija je kompleksnija od individualne jer je uloga terapeuta da za svakog partnera drži i ličnu i porodičnu istoriju (transgeneracijski). Terapeut je tu da prevodi ono što vidi u njihovom odnosu, da radi na sadržaju, ali i na procesu. Terapeut je na strani para, postoji nepristrasnost u odnosu na partnere, terapeut ne sudi i ne morališe.
Postoji li „zajednički imenilac“ za sve parove koji dolaze na savetovanje?
Ne postoji „ zajednički imenilac“. Svaki par je misterija za sebe. Novo doba je donelo velike slobode i različite načine u oblikovanju ličnih života. Ta sloboda je toliko velika da deluje zastrašujuće. Ona svakako potencira: odgovornost, samopodršku, kreativnost, hrabrost, strpljenje sa sobom i sa drugima.
Da li se parovi vraćaju na psihoterapiju?
Da, vraćaju se, kada se nađu u novom zastoju. Ali, ovaj put na drugačiji način, osnaženi i promenjeni, uz posedovanje svesnosti da su jednom već uspeli da prevaziđu krizu, sa puno poverenja prema terapeutu. Život je proces, putovanje, na kojem neke prepreke uspemo da prevaziđemo sami, a nekada nam je potrebna pomoć.
Odlazak kod psihoterapeuta je poslednji korak u rešavanju problema ili može biti preventiva?
Psihoterapija može da obuhvati i mlade parove, koji najčešće u svom ili porodičnom iskustvu imaju problematične partnerske odnose, pa se tu radi na razvoju novih persona supružnika, roditelja... Podjednako je izazovno, jer svi oni imaju neku svoju predistoriju i očekivanja.
Da li je bilo situacija kada razlike ne mogu da se premoste i parovima se savetuje razvod, odnosno razdvajanje?
Tearpeut ne savetuje. Uspešna terapija nekada znači prekid odnosa, pa partneri okrive terapeuta. Zato on već na početku mora da naglasi da nema moć da sastavi i rastavi. Ipak, teško je. Raskidi/razvodi predstavljaju jedan od najvećih stresova i postoji puno straha i otpora da se to desi, partneri radije ostaju u lošoj vezi, što je veoma frustrirajuće za rad. Raskid/razvod provocira puno bola patnje, tuge, besa, što može provocirati separacione strahove terapeuta.
Šta je ono što čini dobrog psihoterapeuta?
Dobar psihoterapeut, kada izlazi pred par, ima puno poštovanja pred onim što oni donose, zagledan je sa puno vere i bez predrasuda u tu misteriju jedinstvenog i neponovljivog ljudskog kontakta. Najvažniji je odnos poverenja koji se uspostavlja između partnera i terapeuta. Taj tzv. JA-TI dijaloški odnos je ono što uceljuje i hrani, bez obzira na tehnike koje se koriste u partnerskoj terapiji.
Kada se pomene psihoterapija ljudi imaju različita predubeđenja. Kako možemo „razbiti“ predrasude vezane za partnersku terapiju i psihoterapiju generalno?
Psihoterapija je odavno prisutna na našim prostorima, ušla je„na mala vrata“. Svest ljudi se menja, rekla bih da nema više toliko predrasuda jer se prepoznaje njena „hranljivost“ i značaj i za pojedinca, pa i za par. Ono što još uvek nedostaje su zakonske regulative, koje će nas prepoznati u sistemu i na taj način otvoriti mogućnost većem broju ljudi da koriste psihoterapiju i kroz ustanove. Paradoksalno je da se svest brže menja od zakona.Nadam se da na to nećemo još dugo čekati.
M. Živanović

Najnoviji broj

11. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa