MALA STORIJA O VELIKOJ LjUBAVI
O Kosi i Stevi
Trenutak bilo kog dana može promeniti život. Srećan i uspešan dan često je iza običnih vrata. Pogled zaljubljenih može biti baš naredni susret zenicama. To pouzdano zna jedan Stevan, tih 50-ih, vojnik na službi u Svilajncu. Krenuo je u parfimeriju po losion, a iza kase je stajala jedna Kosara. Jedan i jedan su dva, a u inat matematici, emocije vrede kada su jedan i jedan JEDNO, bolje, jače, postojanije od svakog dva, tri, bezbroj..
Zašto volim da budim uspomene, zašto želim da čeznem za nekom prošlošću, zašto mari misao za tim ništavilom, te vodi stalno u nešto što je bilo? Uspomene su jače od nas, „proštepale“ su nam dušu i srce, poput najveštijeg šnajdera i nema sile kadre da to prekine. Nekada srcem prodefiluje niz ljudi. Jedni obeleže mladost, drugi budu saputnici na putu kroz godine sazrevanja, treći upotpune srednje godine, sve nadajući se da ćemo jednom pronaći, u toj povorci četvrte, pete, a suštinski prve, onu ili onoga sa kim ćemo životni drum preći do kraja. Sreća je osetiti prave, a najveća ona kada projektant svemira umesto raskrsnice, dve staze slije u jedan bulevar što se gubi u daljini.
Trenutak bilo kog dana može promeniti život. Srećan i uspešan dan često je iza običnih vrata. Pogled zaljubljenih može biti baš naredni susret zenicama. To pouzdano zna jedan Stevan, tih 50-ih, vojnik na službi u Svilajncu. Krenuo je u parfimeriju po losion, a iza kase je stajala jedna Kosara. Jedan i jedan su dva, a u inat matematici, emocije vrede kada su jedan i jedan JEDNO, bolje, jače, postojanije od svakog dva, tri, bezbroj...
-Odjednom kao tvoje srce nije svoje. Blesavo se osećaš, blizu tebe jedno lepo „stvorenje“ (priseća se naš sagovornik uz osmeh). Osećaš se srećan, a da ni sam ne znaš zbog čega, bio je dan kao i svaki drugi pre samo minut, dva, a opet sve pre deluje kao davna prošlost. Uživao sam u svojoj sreći, ali naslućivao i njenu, taj i svaki naredni put – veli nam čika Steva Stojanović, vojni penzioner, Šapčanima poznat kao fotograf, dokumentarista, a za svoju suprugu, vojnik, partner i romantik.
Pri zvaničnom upoznavanju su rekli jedno drugom puna imena Stevan i Kosara, verovatno jedini put, zauvek potom postavši STEVA i KOSA, Stevina Kosa i Kosin Steva.
-Suviše je vredna ljubav da bi se izjavila lako. Reči se mogu lepo izgovoriti, ali nikada tako snažno ne zvuče kao kada ih stvore pero i hartija. Otišao sam na vojnu vežbu, nije me bilo kod nje u lokalu dugo, te sam želeo da napišem koji red. Bilo je to prvo pismo, više nežno obaveštenje gde sam i zašto me nema.
Već su bili par kada ga je posao odveo u Egipat, na šest meseci. Ljubav je već bila jaka, beskonačna, a onda su i sve numeričke vrednosti razdaljine zanemarljivo male. Dva puta nedeljno stiže pošta, uvek je na pozadini koverte ime Stevan Stojanović.
-Utorkom i četvrtkom. Čekam pismo, pročitam i odmah odgovorim, dva puta nedeljno, svih šest meseci, zadovoljstvo veće od svake nagrade.
Bili su običan par, a opet nekako poseban i omiljen, drag društvu. Živeli su svakodnevicu, sanjali daleko, ne gubeći specifičnost svakog zajedničkog trenutka.
-Voleli smo ples, kažu da smo i znali da igramo. Kada počne muzika svi gledaju u nas, a kako izađemo na podijum, tako još deset parova je tu. Radovali smo se takvim večerima, ali i svakom susretu. Prošetamo korzoom, pričamo o bilo čemu, ćaskamo, otpratim je kući i tako uvek. Kada se opiše deluje jednolično, a u stvari uvek drugačije i uvek lepo.
Svaka ljubav liči na drugu, a svaka je toliko posebna i zaljubljenima jedinstvena, neponovljiva.
-Ljubav je najlepša kada se krade. Poljubiti i zagrliti, da niko ne vidi. Bilo je nepristojno onda grliti se i ljubiti na javnom mestu, da smo par videlo se po tome što me je držala pod ruku, ali zato je više vredela tajna nežnost – deli sa svima neku svoju mudrost čika Steva.
Voleli su svekar i svekrva snaju, tast i tašta zeta, no nisu bili imućni, te su svadbu pripremili mladenci, a put do ludog kamena nije lak u vojsci.
-Čekao sam da dobijem čin, to je bio preduslov da bih dobio dozvolu za ženidbu. Ispunio sam sve preduslove, no čin se dodeljuje samo 22. decembra na Dan armije. Unapređenje stiže 22. a 24. decembra 1958. godine dozvola, ali ja neću sada kada oni očekuju i sačekasmo februar 1959.
Prekomande su „komandovale“: Kraljevo, Karlovac, Svilajnac, Skoplje, Beograd, Obrenovac, Šabac. Steva sa koferima, a pod rukom Kosina podlaktica, bilo gde, bilo kada.
-U Šabac sam došao maja 1969, a moja Kosa je sačekala kraj školske godine zbog dece. Nismo znali da je Šabac krajnje odredište, gradili smo svoj svet gde god da smo, čekajući skrašavnje.
Kosa i Steva, teta Kosa i čika Steva, baka Kosa i deka Steva, šest decenija pristaju jedno uz drugo i nezamislivi su jedno bez drugog.
-Bogati smo razumevanjem, uspomenama koje se protežu ka sadašnjosti i budućnosti. Najveći uspeh su nam deca, ćerke Biljana i Vesna, unuke: Dragana, Danijela, Biljana, Ivana i Mira, praunuke: Teodora, Jovana, Lea, Dunja, praunuci Veljko i Marko. Kosa je dobra supruga, vredna domaćica, ja se trudim da budem dobar muž i tako od prvog dana i biće do poslednjeg – ne sumnja čika Steva, pardon, Kosin Steva.
Razumevanje je tajna
-Nisam razmišljao koliko ćemo trajati, već brinuo da dok trajemo bude vredno svakog dana. Obećao sam sebi da ću se truditi da budem pravi za nju. Svađe su neizbežne, ali je nepoštovanje nedopustivo, nema povišenog tona, ne daj Bože nasilja, nema proveravanja, kontrole, već poverenja i razumevanja. Ne menjamo živote spajanjem, upotpunjujemo ih.
Trenutak bilo kog dana može promeniti život. Srećan i uspešan dan često je iza običnih vrata. Pogled zaljubljenih može biti baš naredni susret zenicama. To pouzdano zna jedan Stevan, tih 50-ih, vojnik na službi u Svilajncu. Krenuo je u parfimeriju po losion, a iza kase je stajala jedna Kosara. Jedan i jedan su dva, a u inat matematici, emocije vrede kada su jedan i jedan JEDNO, bolje, jače, postojanije od svakog dva, tri, bezbroj...
-Odjednom kao tvoje srce nije svoje. Blesavo se osećaš, blizu tebe jedno lepo „stvorenje“ (priseća se naš sagovornik uz osmeh). Osećaš se srećan, a da ni sam ne znaš zbog čega, bio je dan kao i svaki drugi pre samo minut, dva, a opet sve pre deluje kao davna prošlost. Uživao sam u svojoj sreći, ali naslućivao i njenu, taj i svaki naredni put – veli nam čika Steva Stojanović, vojni penzioner, Šapčanima poznat kao fotograf, dokumentarista, a za svoju suprugu, vojnik, partner i romantik.
Pri zvaničnom upoznavanju su rekli jedno drugom puna imena Stevan i Kosara, verovatno jedini put, zauvek potom postavši STEVA i KOSA, Stevina Kosa i Kosin Steva.
-Suviše je vredna ljubav da bi se izjavila lako. Reči se mogu lepo izgovoriti, ali nikada tako snažno ne zvuče kao kada ih stvore pero i hartija. Otišao sam na vojnu vežbu, nije me bilo kod nje u lokalu dugo, te sam želeo da napišem koji red. Bilo je to prvo pismo, više nežno obaveštenje gde sam i zašto me nema.
Već su bili par kada ga je posao odveo u Egipat, na šest meseci. Ljubav je već bila jaka, beskonačna, a onda su i sve numeričke vrednosti razdaljine zanemarljivo male. Dva puta nedeljno stiže pošta, uvek je na pozadini koverte ime Stevan Stojanović.
-Utorkom i četvrtkom. Čekam pismo, pročitam i odmah odgovorim, dva puta nedeljno, svih šest meseci, zadovoljstvo veće od svake nagrade.
Bili su običan par, a opet nekako poseban i omiljen, drag društvu. Živeli su svakodnevicu, sanjali daleko, ne gubeći specifičnost svakog zajedničkog trenutka.
-Voleli smo ples, kažu da smo i znali da igramo. Kada počne muzika svi gledaju u nas, a kako izađemo na podijum, tako još deset parova je tu. Radovali smo se takvim večerima, ali i svakom susretu. Prošetamo korzoom, pričamo o bilo čemu, ćaskamo, otpratim je kući i tako uvek. Kada se opiše deluje jednolično, a u stvari uvek drugačije i uvek lepo.
Svaka ljubav liči na drugu, a svaka je toliko posebna i zaljubljenima jedinstvena, neponovljiva.
-Ljubav je najlepša kada se krade. Poljubiti i zagrliti, da niko ne vidi. Bilo je nepristojno onda grliti se i ljubiti na javnom mestu, da smo par videlo se po tome što me je držala pod ruku, ali zato je više vredela tajna nežnost – deli sa svima neku svoju mudrost čika Steva.
Voleli su svekar i svekrva snaju, tast i tašta zeta, no nisu bili imućni, te su svadbu pripremili mladenci, a put do ludog kamena nije lak u vojsci.
-Čekao sam da dobijem čin, to je bio preduslov da bih dobio dozvolu za ženidbu. Ispunio sam sve preduslove, no čin se dodeljuje samo 22. decembra na Dan armije. Unapređenje stiže 22. a 24. decembra 1958. godine dozvola, ali ja neću sada kada oni očekuju i sačekasmo februar 1959.
Prekomande su „komandovale“: Kraljevo, Karlovac, Svilajnac, Skoplje, Beograd, Obrenovac, Šabac. Steva sa koferima, a pod rukom Kosina podlaktica, bilo gde, bilo kada.
-U Šabac sam došao maja 1969, a moja Kosa je sačekala kraj školske godine zbog dece. Nismo znali da je Šabac krajnje odredište, gradili smo svoj svet gde god da smo, čekajući skrašavnje.
Kosa i Steva, teta Kosa i čika Steva, baka Kosa i deka Steva, šest decenija pristaju jedno uz drugo i nezamislivi su jedno bez drugog.
-Bogati smo razumevanjem, uspomenama koje se protežu ka sadašnjosti i budućnosti. Najveći uspeh su nam deca, ćerke Biljana i Vesna, unuke: Dragana, Danijela, Biljana, Ivana i Mira, praunuke: Teodora, Jovana, Lea, Dunja, praunuci Veljko i Marko. Kosa je dobra supruga, vredna domaćica, ja se trudim da budem dobar muž i tako od prvog dana i biće do poslednjeg – ne sumnja čika Steva, pardon, Kosin Steva.
-Nisam razmišljao koliko ćemo trajati, već brinuo da dok trajemo bude vredno svakog dana. Obećao sam sebi da ću se truditi da budem pravi za nju. Svađe su neizbežne, ali je nepoštovanje nedopustivo, nema povišenog tona, ne daj Bože nasilja, nema proveravanja, kontrole, već poverenja i razumevanja. Ne menjamo živote spajanjem, upotpunjujemo ih.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
