Marko Erdevički - virtuoz na gitari
Muzika uvek pronađe put do srca
„Gitara je bila deo mog okruženja, otkad znam za sebe. Nikada neću zaboraviti prve korake na ovom instrumentu koje me je naučio moj deda. Uvek bih dozvolio da muzika sama zakuca na moja vrata i pronađe put do srca. Neverovatno je koliko čovek može da nauči podučavajući druge“
Sviranje gitare nije samo tehnika i veština, to je stvar srca, doživljaja muzike, koji dolazi iz srži umetnika. Moćna melodija, dodirne dušu, oblikuje karakter, vrati nas u bezbrižno detinjstvo gde nesputano maštamo o budućnosti. Malo njih dečje snove pretvori u životni poziv. Šapčanin Marko Erdevički, virtuoz na gitari je u tome uspeo. Kao profesor „Bergen kulturskule“(Bergen kulturskole), u dalekoj Norveškoj podučava mlade da na autentičan način (do)žive muziku, uz želju da note pišu jezikom osećanja, kako bi njihova umetnost dodirnula i druge.
Zašto ste baš gitaru izabrali kao medij Vašeg stvaralaštva i izražavanja?
Gitara je bila deo mog okruženja, otkad znam za sebe. Nikada neću zaboraviti prve korake na ovom instrumentu koje me je naučio moj deda. Dalje je od presudnog značaja bio entuzijazam pedagoga sa kojima sam imao sreću da sarađujem, kao i opšta klima i interesovanje za klasičnu gitaru na našim prostorima, koje ima dugu tradiciju. Ništa manje važno bilo je i postojanje „Gitar Art“ festivala u Beogradu koji je niz godina za mene predstavljao prozor u svet, dok se i sam nisam otisnuo u isti.
Bavite se proučavanjem gitare XIX veka, koliko se menjao izgled, struktura vašeg instrumenta kroz vreme?
Gitara ima ogroman broj srodnih instrumenata i pojavnih oblika, ako mogu tako da kažem. Izgled i struktura, kao i broj žica su se menjali kroz vekove. Početak XIX veka je interesantan, jer se u to vreme javlja veliki broj virtouza na ovom „novom“ instrumentu sa šest žica, koji su u isto vreme bili i kompozitori. Oni su postavili temelje u pogledu tehnike sviranja gitare. Jednostavnost formi i harmonski jezik između klasicizma i romantizma su mi od uvek bili bliski i što sam stariji, to sve više nalazim lepotu upravo u muzici iz ovog perioda, koji je poznat i kao „zlatno doba gitare“.
Osim što proučavate gitaru iz različitih epoha, Vi ste i pasionirani kolekcionar ovog sjajnog instrumenta. Kako bi ste opisali Vašu kolekciju i može li se govoriti o njenoj umetničkoj vrednosti, naravno, sa aspekta vlasnika?
Razvoj muzikologije i nečega što se naziva „istorijski informisano izvođenje“ su dovele do jednog opšteg interesovanja za istorijske instrumente i jednog trenda izvođenja muzike iz date epohe na autentičnim instrumentima iz tog perioda, ili pak replikama tih instrumenata. Ono što se pokazalo kao važno jeste uska povezanost muzičkog jezika sa instrumentom za koji je pisan. Svojstva instrumenta takođe uslovljavaju, ili možda bolje reći, omogućavaju primenu brojnih tehničkih rešenja koja nisu moguća na modernoj gitari. Sve ovo me je navelo da i sam dođem do jednog takvog instrumenta, ali se nisam zaustavio na jednom i sada imam jednu malu kolekciju koja broji nekoliko najznačajnijih graditelja gitara iz prve polovine XIX veka, kao što su Štaufer (Beč, 1827), Fabrikatore (Napoli, 1839), Panormo (London, 1840) itd. Svi ovi instrumenti su prošli kroz ekstenzivan proces restauracije kako bi pored istorijske i muzejske vrednosti, imali i praktičnu, upotrebnu vrednost pa ih neretko koristim i na svojim koncertima.
U poređenju kompozicija za gitaru u XIX, XX i XXI veku, može li se formirati hijerarhija po nekom kriterijumu (težine, sadržaja) i postoje li specifičnosti određenog stoleća?
Ja se ne bih upuštao u nekakav hijerarhijski poredak. Na kraju, sve se svodi na lične preferencije i senzibilitet umetnika. Takođe, teško je biti podjednako dobar u svakom stilu. U izboru repertoara, nikada nisam aktivno tragao za delima koja ću izvoditi. Uvek bih dozvolio da muzika sama zakuca na moja vrata i pronađe put do mog srca, nezavisno od stoleća u kom je napisana. Naravno, od umetnika se očekuje da poznaje specifičnosti i odlike kompozitora i cele epohe i da tome još da i nekakav svoj lični izraz.
Između ostalog, poznati ste po izvedbama dela Dušana Bogdanovića. Njegov opus su kombinacija različitih muzičkih pravaca. Postoji li neka vrsta muzike koju gitara ne može da interpretira? I da li je postoji muzički „žanr“, koji je vama najbliži?
Da, naročito sam se bavio njegovom muzikom za vreme studija. Dugo sam bio fasciniran sposobnošću da u svojim delima integriše različite slojeve svetskog muzičkog nasleđa i da višeglasje, čije korene nalazimo u muzici renesansnih kompozitora, podigne na još viši nivo upotrebom poliritmije i polimetra. Retki su kompozitori koji su celo jedno delo posvetili ovoj tehnici, a Bogdanović joj je posvetio, rekao bih, skoro ceo život i veliki deo svog opusa. Imamo sreće da on i izvodi svoja dela, pa su pitanja tipa „šta je kompozitor time hteo da kaže“ izlišna. To sa druge strane stavlja druge izvođače u nezgodnu poziciju, jer je lestvica u startu postavljena visoko.
Živite i radite u Norveškoj, državi koju mnogi od nas doživljavaju kao ideal sa stanovišta ekonomije i mesta za život. Kada promislite o odnosu Norvežana prema muzici, kulturi u odnosu na naše podneblje da li možete napraviti paralelu, ili postoje razlike?
Norveška je svakako zemlja koja zahvaljujući naftnom bogatstvu uliva jednu egzistencijalnu sigurnost. Naravno, to samo po sebi nije dovoljno jer znamo da postoje i druge zemlje sa velikim prirodnim resursima u kojima ta raspodela dobara nije napravljena tako da običan narod od toga ima koristi. Norvežani su zahvaljujući svom mentalitetu uspeli da naprave jedan društveni poredak u kom nijedan pojedinac nije iznad sistema, a raspodela se vrši u skladu sa socijal-demokratskim principima. U kulturu se ulaže dosta i to u sve njene potkulture. Tako je u Norveškoj izuzetno razvijeno amatersko horsko pevanje, sviranje u bendovima, džez muzika, školski duvački orkestri, puno se ulaže u podmlađivanje simfonijskih orkestara, vrhunski muzičari imaju turneje po obdaništima i školama itd. Sve u svemu, jedna situacija koja je neuporediva sa trenutnom situacijom u Srbiji.
Gitara kao instrument, laike često asocira na Španiju, Italiju, srednju Ameriku, tzv. „toplije krajeve“. Skandinavce vidimo kao hladnije, rezervisanije, razlikuje li se njihov odnos prema gitari, doživljaju muzike? Živimo li u pogrešnom uverenju o „Severnjacima“?
Iako ne volim da generalizujem, mislim da u svemu tome ima dosta istine. Klasična gitara zaista i nije među najpopularnijim instrumentima u Norveškoj, što pokazuje i mali broj kandidata za visoke studije na univerzitetima u zemlji. Njihov doživljaj muzike je u mnogome različit od našeg i dalje romantičarskog shvatanja da muzika mora da te dotakne na nekom emocionalnom planu. Njihova je lišena tog patosa, dok sa druge strane vole da eksperimentišu sa zvukom na najrazličitije načine i pomeraju granice žanrova. Mislim da su generalno od nas mnogo otvoreniji ka novom.
Vi ste umetnik, a život Vas je odveo i na stazu pedagoga, te spajate dve ličnosti. Gde su komplementarne, a gde se razilaze?
Pedagoškim radom sam počeo da se bavim već sa osamnaest godina. Nekoliko učenika iz generacije kojoj sam predavao u Muzičkoj školi u Šapcu, sada su profesori u toj školi. Još iz tog vremena, pa sve do dan danas, jako mi je teško kombinovati te dve delatnosti, jer i jedna i druga traže posvećenost i vreme. One su uistinu i komplementarne, jer je neverovatno koliko čovek može da nauči, podučavajući druge. Da biste drugome nešto pojasnili, potrebno je prvo sebi sve objasniti i savladati.
Kao profesor muzike, umetnosti, imate ulogu nekoga ko podučava mlade, ali i podstiče kreativnost kao suštinu stvaralaštva. Može li se odrediti jasna granica onoga što se može naučiti i onoga što učenici stvaraju sami, uz podršku profesora? Koliko je talenat, a koliko trud zaslužan za uspeh?
Nisam pobornik staromodnog presipanja znanja u glave učenika. Trudim se da kod njih probudim znatiželju i dovedem ih do toga da sami dođu do nekih odgovora. Danas se uloga pedagoga u mnogome promenila u odnosu na ranije. Dostupnost informacija je danas mnogo veća zahvaljujući internetu, a pedagozi su tu da vrše „kontrolu kvaliteta“ sadržaja kojima su učenici izloženi. Pedagog je sve više neko ko je tu da pokaže put, a učenik/student ga sam bira u skladu sa svojim interesovanjima i motivacijom. Ipak, postoji i jedan zanatski deo vezan za bavljenje muzikom i sviranje gitare na kom insistiram pa moji časovi ne retko poprime i notu tradicionalnog majstor-šegrt odnosa između profesora i učenika.
Muzičari kroz kompozicije govore, dele emocije sa drugima. Šta je za vas gitara i šta „pričaju“ vaše kompozicije, bilo autorske, bilo one koje interpretirate?
Ja sam se u svom bavljenju muzikom opredelio za interpretativnu umetnost. Svi moji autorski pokušaji iz rane mladosti su nažalost bili sputani, bilo od strane kritičnosti najbližeg okruženja, bilo od prevelike samokritičnosti, pa se u tom smislu dalje nisam razvijao. Za mene je tumačenje tuđih kompozicija kao jedna vrsta zavirivanja u tuđi dnevnik, čitanje nekih ličnih ispovesti i otkrivanje skrivenih poruka koje potom pokušavam da na što iskreniji i intimniji način predstavim publici.
Vi za Festival pripremate koncert/predavanje o zaboravljenoj umetnosti ruske sedmožičane gitare. Šta je doprinelo da ode u zaborav i kako se može vratiti na scenu?
Da, poslednje veče Festivala će nastupiti Morten Falk iz Švedske i moja malenkost, gde ćemo zajedničkim snagama pokušati da šabačkoj publici predstavimo samo jedan deo velike zaostavštine za rusku sedmožičanu gitaru o kojoj se malo zna iz razloga što ni u Rusiji dugi vremenski period nije bila popularna. Broji društveno-politički faktori su uticali na to da ovaj instrument ode u zaborav. Između ostalog, boljševička revolucija 1917. godine, zatim poseta velikog španskog gitariste Andreasa Segovije Sovjetskom Savezu 1926. godine, posle čega više ništa nije bilo isto. Segovija, koji je imao status globalne zvezde, uticao je na to da se većina okrene španskoj, šestožičanoj gitari u čijoj će senci „semistrunka“ostati do današnjih dana. Instrument su sačuvali jedino Romi i učinili ga neizostavnom pratnjom u ruskim romansama. Čovek koji je u mnogome zaslužan za oživljavanje muzike za sedmožičanu gitaru iz prve polovine XIX veka jeste gitarista i muzikolog, Oleg Timofejev koji je i direktor festivala ruske gitare u Ajovi (SAD), na kom sam imao prilike da nastupam. Samo par dana nakon našeg „Klasik Art festivala“, desiće se i prvi festival ruske gitare u Sankt Peterburgu. Da bi se ovaj instrument potpuno vratio na scenu, potreban je daleko veći broj vrhunskih izvođača koji bi se posvetili ovom nasleđu nego što je to slučaj danas. Potrebno je da budemo prihvaćeni od strane „mejnstrim“ festivala gitare na kojima se u glavnom „vrte“ isti izvođači sa manje više sličnim programom. Potrebno je da instrument uđe u obrazovne institucije, kao što je to slučaj sa instrumentima za ranu muziku. Nadam se da će se bar nešto od ovoga dogoditi za mog života. Jedno je sigurno - ja ću nastaviti da reprezentujem ovaj instrument, pored moderne klasične gitare koja ostaje moje glavno polje delovanja.
„Classic art festival“ već je postao tradicija. Svake godine je drugačiji po pitanju programa i učesnika, priznatih internacionalnih i domaćih. Šta posetioci mogu očekivati ovog februara?
Moram da kažem da je idejni tvorac festivala moj bivši učenik, a sada kolega, Stevan Jović, na čiju sam inicijativu imenovan za predsednika žirija na takmičenju gitarista u okviru “Klasik Art-a”. Ove godine ću dodeliti specijalnu nagradu u vidu ručno rađene sedmožičane gitare švedskog graditelja, koji vodi poreklo sa naših prostora, Atile Vasa (www.vasattiguitars.com), u vrednosti od 4.000 EUR, koji je nesebično donirao gitaru za ovogodišnji Festival. Pored takmičenja koje će biti održano u svečanoj sali Muzičke škole „Mihailo Vukdragović“ u nedelju 24. februara, večernji koncerti će se dešavati na tri lokacije. Od 23. do 25. februara: Kulturni centar Šabac, Muzička škola „Mihailo Vukdragović“ i Biblioteka šabačka. Festival predstavlja saradnju ove tri kulturne institucije, a projekat je potpomognut sredstvima dodeljenim na konkursu za projekte iz oblasti kulture grada Šapca. Za više informacija o koncertima i umetnicima, zainteresovani mogu posetiti sajt Festivala (www.classicartfest.com).
Zašto ste baš gitaru izabrali kao medij Vašeg stvaralaštva i izražavanja?
Gitara je bila deo mog okruženja, otkad znam za sebe. Nikada neću zaboraviti prve korake na ovom instrumentu koje me je naučio moj deda. Dalje je od presudnog značaja bio entuzijazam pedagoga sa kojima sam imao sreću da sarađujem, kao i opšta klima i interesovanje za klasičnu gitaru na našim prostorima, koje ima dugu tradiciju. Ništa manje važno bilo je i postojanje „Gitar Art“ festivala u Beogradu koji je niz godina za mene predstavljao prozor u svet, dok se i sam nisam otisnuo u isti.
Bavite se proučavanjem gitare XIX veka, koliko se menjao izgled, struktura vašeg instrumenta kroz vreme?
Gitara ima ogroman broj srodnih instrumenata i pojavnih oblika, ako mogu tako da kažem. Izgled i struktura, kao i broj žica su se menjali kroz vekove. Početak XIX veka je interesantan, jer se u to vreme javlja veliki broj virtouza na ovom „novom“ instrumentu sa šest žica, koji su u isto vreme bili i kompozitori. Oni su postavili temelje u pogledu tehnike sviranja gitare. Jednostavnost formi i harmonski jezik između klasicizma i romantizma su mi od uvek bili bliski i što sam stariji, to sve više nalazim lepotu upravo u muzici iz ovog perioda, koji je poznat i kao „zlatno doba gitare“.
Osim što proučavate gitaru iz različitih epoha, Vi ste i pasionirani kolekcionar ovog sjajnog instrumenta. Kako bi ste opisali Vašu kolekciju i može li se govoriti o njenoj umetničkoj vrednosti, naravno, sa aspekta vlasnika?
Razvoj muzikologije i nečega što se naziva „istorijski informisano izvođenje“ su dovele do jednog opšteg interesovanja za istorijske instrumente i jednog trenda izvođenja muzike iz date epohe na autentičnim instrumentima iz tog perioda, ili pak replikama tih instrumenata. Ono što se pokazalo kao važno jeste uska povezanost muzičkog jezika sa instrumentom za koji je pisan. Svojstva instrumenta takođe uslovljavaju, ili možda bolje reći, omogućavaju primenu brojnih tehničkih rešenja koja nisu moguća na modernoj gitari. Sve ovo me je navelo da i sam dođem do jednog takvog instrumenta, ali se nisam zaustavio na jednom i sada imam jednu malu kolekciju koja broji nekoliko najznačajnijih graditelja gitara iz prve polovine XIX veka, kao što su Štaufer (Beč, 1827), Fabrikatore (Napoli, 1839), Panormo (London, 1840) itd. Svi ovi instrumenti su prošli kroz ekstenzivan proces restauracije kako bi pored istorijske i muzejske vrednosti, imali i praktičnu, upotrebnu vrednost pa ih neretko koristim i na svojim koncertima.
U poređenju kompozicija za gitaru u XIX, XX i XXI veku, može li se formirati hijerarhija po nekom kriterijumu (težine, sadržaja) i postoje li specifičnosti određenog stoleća?
Ja se ne bih upuštao u nekakav hijerarhijski poredak. Na kraju, sve se svodi na lične preferencije i senzibilitet umetnika. Takođe, teško je biti podjednako dobar u svakom stilu. U izboru repertoara, nikada nisam aktivno tragao za delima koja ću izvoditi. Uvek bih dozvolio da muzika sama zakuca na moja vrata i pronađe put do mog srca, nezavisno od stoleća u kom je napisana. Naravno, od umetnika se očekuje da poznaje specifičnosti i odlike kompozitora i cele epohe i da tome još da i nekakav svoj lični izraz.
Između ostalog, poznati ste po izvedbama dela Dušana Bogdanovića. Njegov opus su kombinacija različitih muzičkih pravaca. Postoji li neka vrsta muzike koju gitara ne može da interpretira? I da li je postoji muzički „žanr“, koji je vama najbliži?
Da, naročito sam se bavio njegovom muzikom za vreme studija. Dugo sam bio fasciniran sposobnošću da u svojim delima integriše različite slojeve svetskog muzičkog nasleđa i da višeglasje, čije korene nalazimo u muzici renesansnih kompozitora, podigne na još viši nivo upotrebom poliritmije i polimetra. Retki su kompozitori koji su celo jedno delo posvetili ovoj tehnici, a Bogdanović joj je posvetio, rekao bih, skoro ceo život i veliki deo svog opusa. Imamo sreće da on i izvodi svoja dela, pa su pitanja tipa „šta je kompozitor time hteo da kaže“ izlišna. To sa druge strane stavlja druge izvođače u nezgodnu poziciju, jer je lestvica u startu postavljena visoko.
Živite i radite u Norveškoj, državi koju mnogi od nas doživljavaju kao ideal sa stanovišta ekonomije i mesta za život. Kada promislite o odnosu Norvežana prema muzici, kulturi u odnosu na naše podneblje da li možete napraviti paralelu, ili postoje razlike?
Norveška je svakako zemlja koja zahvaljujući naftnom bogatstvu uliva jednu egzistencijalnu sigurnost. Naravno, to samo po sebi nije dovoljno jer znamo da postoje i druge zemlje sa velikim prirodnim resursima u kojima ta raspodela dobara nije napravljena tako da običan narod od toga ima koristi. Norvežani su zahvaljujući svom mentalitetu uspeli da naprave jedan društveni poredak u kom nijedan pojedinac nije iznad sistema, a raspodela se vrši u skladu sa socijal-demokratskim principima. U kulturu se ulaže dosta i to u sve njene potkulture. Tako je u Norveškoj izuzetno razvijeno amatersko horsko pevanje, sviranje u bendovima, džez muzika, školski duvački orkestri, puno se ulaže u podmlađivanje simfonijskih orkestara, vrhunski muzičari imaju turneje po obdaništima i školama itd. Sve u svemu, jedna situacija koja je neuporediva sa trenutnom situacijom u Srbiji.
Gitara kao instrument, laike često asocira na Španiju, Italiju, srednju Ameriku, tzv. „toplije krajeve“. Skandinavce vidimo kao hladnije, rezervisanije, razlikuje li se njihov odnos prema gitari, doživljaju muzike? Živimo li u pogrešnom uverenju o „Severnjacima“?
Iako ne volim da generalizujem, mislim da u svemu tome ima dosta istine. Klasična gitara zaista i nije među najpopularnijim instrumentima u Norveškoj, što pokazuje i mali broj kandidata za visoke studije na univerzitetima u zemlji. Njihov doživljaj muzike je u mnogome različit od našeg i dalje romantičarskog shvatanja da muzika mora da te dotakne na nekom emocionalnom planu. Njihova je lišena tog patosa, dok sa druge strane vole da eksperimentišu sa zvukom na najrazličitije načine i pomeraju granice žanrova. Mislim da su generalno od nas mnogo otvoreniji ka novom.
Vi ste umetnik, a život Vas je odveo i na stazu pedagoga, te spajate dve ličnosti. Gde su komplementarne, a gde se razilaze?
Pedagoškim radom sam počeo da se bavim već sa osamnaest godina. Nekoliko učenika iz generacije kojoj sam predavao u Muzičkoj školi u Šapcu, sada su profesori u toj školi. Još iz tog vremena, pa sve do dan danas, jako mi je teško kombinovati te dve delatnosti, jer i jedna i druga traže posvećenost i vreme. One su uistinu i komplementarne, jer je neverovatno koliko čovek može da nauči, podučavajući druge. Da biste drugome nešto pojasnili, potrebno je prvo sebi sve objasniti i savladati.
Kao profesor muzike, umetnosti, imate ulogu nekoga ko podučava mlade, ali i podstiče kreativnost kao suštinu stvaralaštva. Može li se odrediti jasna granica onoga što se može naučiti i onoga što učenici stvaraju sami, uz podršku profesora? Koliko je talenat, a koliko trud zaslužan za uspeh?
Nisam pobornik staromodnog presipanja znanja u glave učenika. Trudim se da kod njih probudim znatiželju i dovedem ih do toga da sami dođu do nekih odgovora. Danas se uloga pedagoga u mnogome promenila u odnosu na ranije. Dostupnost informacija je danas mnogo veća zahvaljujući internetu, a pedagozi su tu da vrše „kontrolu kvaliteta“ sadržaja kojima su učenici izloženi. Pedagog je sve više neko ko je tu da pokaže put, a učenik/student ga sam bira u skladu sa svojim interesovanjima i motivacijom. Ipak, postoji i jedan zanatski deo vezan za bavljenje muzikom i sviranje gitare na kom insistiram pa moji časovi ne retko poprime i notu tradicionalnog majstor-šegrt odnosa između profesora i učenika.
Muzičari kroz kompozicije govore, dele emocije sa drugima. Šta je za vas gitara i šta „pričaju“ vaše kompozicije, bilo autorske, bilo one koje interpretirate?
Ja sam se u svom bavljenju muzikom opredelio za interpretativnu umetnost. Svi moji autorski pokušaji iz rane mladosti su nažalost bili sputani, bilo od strane kritičnosti najbližeg okruženja, bilo od prevelike samokritičnosti, pa se u tom smislu dalje nisam razvijao. Za mene je tumačenje tuđih kompozicija kao jedna vrsta zavirivanja u tuđi dnevnik, čitanje nekih ličnih ispovesti i otkrivanje skrivenih poruka koje potom pokušavam da na što iskreniji i intimniji način predstavim publici.
Da, poslednje veče Festivala će nastupiti Morten Falk iz Švedske i moja malenkost, gde ćemo zajedničkim snagama pokušati da šabačkoj publici predstavimo samo jedan deo velike zaostavštine za rusku sedmožičanu gitaru o kojoj se malo zna iz razloga što ni u Rusiji dugi vremenski period nije bila popularna. Broji društveno-politički faktori su uticali na to da ovaj instrument ode u zaborav. Između ostalog, boljševička revolucija 1917. godine, zatim poseta velikog španskog gitariste Andreasa Segovije Sovjetskom Savezu 1926. godine, posle čega više ništa nije bilo isto. Segovija, koji je imao status globalne zvezde, uticao je na to da se većina okrene španskoj, šestožičanoj gitari u čijoj će senci „semistrunka“ostati do današnjih dana. Instrument su sačuvali jedino Romi i učinili ga neizostavnom pratnjom u ruskim romansama. Čovek koji je u mnogome zaslužan za oživljavanje muzike za sedmožičanu gitaru iz prve polovine XIX veka jeste gitarista i muzikolog, Oleg Timofejev koji je i direktor festivala ruske gitare u Ajovi (SAD), na kom sam imao prilike da nastupam. Samo par dana nakon našeg „Klasik Art festivala“, desiće se i prvi festival ruske gitare u Sankt Peterburgu. Da bi se ovaj instrument potpuno vratio na scenu, potreban je daleko veći broj vrhunskih izvođača koji bi se posvetili ovom nasleđu nego što je to slučaj danas. Potrebno je da budemo prihvaćeni od strane „mejnstrim“ festivala gitare na kojima se u glavnom „vrte“ isti izvođači sa manje više sličnim programom. Potrebno je da instrument uđe u obrazovne institucije, kao što je to slučaj sa instrumentima za ranu muziku. Nadam se da će se bar nešto od ovoga dogoditi za mog života. Jedno je sigurno - ja ću nastaviti da reprezentujem ovaj instrument, pored moderne klasične gitare koja ostaje moje glavno polje delovanja.
Moram da kažem da je idejni tvorac festivala moj bivši učenik, a sada kolega, Stevan Jović, na čiju sam inicijativu imenovan za predsednika žirija na takmičenju gitarista u okviru “Klasik Art-a”. Ove godine ću dodeliti specijalnu nagradu u vidu ručno rađene sedmožičane gitare švedskog graditelja, koji vodi poreklo sa naših prostora, Atile Vasa (www.vasattiguitars.com), u vrednosti od 4.000 EUR, koji je nesebično donirao gitaru za ovogodišnji Festival. Pored takmičenja koje će biti održano u svečanoj sali Muzičke škole „Mihailo Vukdragović“ u nedelju 24. februara, večernji koncerti će se dešavati na tri lokacije. Od 23. do 25. februara: Kulturni centar Šabac, Muzička škola „Mihailo Vukdragović“ i Biblioteka šabačka. Festival predstavlja saradnju ove tri kulturne institucije, a projekat je potpomognut sredstvima dodeljenim na konkursu za projekte iz oblasti kulture grada Šapca. Za više informacija o koncertima i umetnicima, zainteresovani mogu posetiti sajt Festivala (www.classicartfest.com).
M. Živanović
Najnoviji broj
18. april 2024.
