DR DRAGAN DIKOSAVLjEVIĆ ODLAZI U PENZIJU
VOLIM DA GLEDAM DRINU KAKO TEČE
Obrazovanje nije dovoljno. Šta više, tek kroz rad sa pacijentima, lekar postaje ono što bi trebalo da bude. Neću odustati od svog posla ni kao penzioner, rado ću saslušati i posavetovati svoje pacijentkinje. Ovih dana sređujem plac i pravim planove za vikendicu na Drini, koju, uz „Zvezdu“ i svoju porodicu, najviše volim
Nameravali smo da sa dr Draganom Dikosavljevićem uradimo priču na jednu „mirnu“ temu o klimakterijumu, kada nas je zatekla vest da ide u penziju. Nismo samo mi bili neprijatno iznenađeni, nego sve pacijentkinje koje su u gustim redovima čekale da ih pozovu u njegovu ordinaciju u Domu zdravlja „Dr Draga Ljočić“.
Dr Dikosavljević rođen je na dan Svetog Luke, zaštitnika njegove porodice, šezdeset četvrte, u Prnjavoru. Na pitanje da li mu je životni san bio da bude lekar (bili smo ubeđeni da jeste s obzirom da nije mnogo takvih kao što je on) odgovorio je da je to najpre bila želja njegove majke. Do trećeg razreda srednje škole, u vreme usmerenog obrazovanja, dvoumio se da li da bude programer ili lekar. Posle dve godine školovanja u Ekonomskoj, upisao je programerski smer u Gimnaziji, gde je proveo samo jedan dan. „Prebacio“ se u „Zelenu“ školu zato što je potreba da pomaže ljudima bila jača od „posla budućnosti“. Pitali smo ga koliko su studije medicine opravdale njegova očekivanja.
- Studije obučavaju buduće lekare, pripremaju ih za posao za koji su se opredelili, ali nedovoljno. Tek kroz rad sa pacijentima lekar postaje ono što bi trebalo da bude. Obrazovanje nije dovoljno. Šta više, smatram da bi bilo neophodno uraditi psihološku profilizaciju budućih lekara. Jako je važno da čovek voli taj posao i da mu je posvećen, da iskreno želi da pomogne ljudima. Fakultet može svako da završi, ali to ne znači da svako zaslužuje da bude lekar.
- Lekar bi trebalo da bude čovek koji voli ljude?
- To je najvažnije, jer onda traži način kako da pomogne bilo kome, a ne samo onom koji može da mu uzvrati na drugi način. Mene nikad nije interesovalo ko je ko, pomogao sam kome god sam mogao. Neću odustati od toga ni kao penzioner. Moje pacijentkinje mogu da me pozovu kada imaju neki problem, rado ću ih saslušati i posavetovati.
Želeo je da specijalizira ginekologiju najviše zbog želje da porađa trudnice. Rađanje dece je, kaže, najlepše u njegovom poslu. Posle specijalizacije, radio je nekoliko godina kao ginekolog u Domu zdravlja u Prnjavoru, a potom (od 2009) u Službi za zaštitu zdravlja žena u Domu zdravlja u Šapcu. U junu, pre dve godine, imao je moždani udar posle čega se mesecima oporavljao. Ponovo je počeo da radi, ali mu je bilo prenaporno i lekarska komisija je donela odluku da ide u invalidsku penziju.
- Kako zamišljate svoj penzionerski život?
- Da se što više krećem, družim sa ljudima, da ono što sam radio do sada radim i dalje i, ono što je najvažnije, da živim na Drini. Ovih dana sa drugarom sređujem plac i pravim vikendicu koju sam celog života želeo. Volim da pecam, mada ne preterano. Najviše volim da gledam Drinu kako teče.
Dika, kako ga zovu prijatelji, najviše voli Drinu, „Zvezdu“ i svoju porodicu. U braku sa suprugom Draganom, učiteljicom, ima dve kćeri. Starija, Katarina, studentkinja je pedagogije sa prosekom 9.6, a mlađa, Marija, četvrti je razred Medicinske škole (smer fizioterapeut).
- Kćerke su krenule očevim stopama?
- Ne u potpunosti. Kaća je pod mojim uticajem odustala od medicine. Za žene je to naporna profesija. Intenzivno uči nemački jezik zato što namerava da, kao i većina mladih, ode iz zemlje kad završi fakultet.
Ovo je bolno mesto svih roditelja studenata koji savetuju svojoj deci da odu odavde, iako pamte stihove da ih „ Sunce tuđeg neba/ neće grijat ko što ovo grije“. Budimo realni. Od nečega se mora i živeti.
- Voleo bih da ova zemlja postane takva da deca mogu srećno u njoj da žive. I da ih mi, roditelji, ne budemo željni. Nadam se da će tako i biti, mada sumnjam. Paradoksalno je, znam.
No, nećemo na gorkom mestu da završimo ovu priču. Koga god smo pitali za mišljenje o doktoru Diki, svi su reagovali slično – prafi laf, dobar čovek, izuzetan lekar, brižan i posvećen pacijentima... „Jel moguće da Vas svi vole?“, pitali smo ga. „Ima i onih koji me ne vole“, odgovorio nam je. Takvih uvek ima.
OLIČENjE ČESTITOSTI
Dr Dragan Dikosavljević, ginekolog, svima poznat kao dr Dika, odlazi nam u invalidsku penziju. U svoje i ime zaposlenih Doma zdravlja
"Dr Draga Ljočić" izražavam veliko zadivoljstvo i čast što sam imala priliku da ga upoznam, da sarađujem sa tako izuzetnim lekarom, a pre svega dobrim čovekom. Doktor Dragan je oličenje čestitosti, iskrenosti, primer dobre saradnje, kako sa svojim kolegama tako i sa pacijentkinjama.
Uvek nasmejan, ljubazan,spreman za šalu, rado je izlazio u susret pacijentkinjama iz rodnog Prnjavora, Šapca i šire okoline. O tome svedoči velika kartoteka koju je imao. Želim mu, da u novoj fazi života, proživi što više lepih trenutaka. Vrata Doma zdravlja „Dr Draga Ljočić“ biće uvek otvorena za njega i njegovu porodicu.
(Dr Jasmina Stanković, direktorka
Doma zdravlja “Dr Draga Ljočić“)
NAŠ DOKTOR DIKA
„Zdravlje je najveće bogatstvo“, a kada o vašem zdravlju brine doktor koga s pravom možete nazvati prijateljem, onda je bogatstvo još veće. Iskren, vredan, pažljiv, odgovoran, profesionalan u svakom pogledu, uz to duhovit, šarmantan na sebi svojstven način , „lafčina“ od čoveka... Uvek je tu za nas, bez obzira da li je na poslu, ili kod kuće. Kod njega nema dileme - pacijent je na prvom mestu.
Pored toga, spojila nas je i zajednička ljubav prema sportu, pa nas dvoje kao ,,Zvezdaši,, uvek imamo o čemu da proćaskamo.
Divno je što isto misle i moje koleginice koje su ga izabrale kao svog lekara, moja ćerka takođe, njene drugarice…. Od milja ga zovemo „Naš doktor Dika“.
(Tanja Ilić, sportski novinar)
Dr Dikosavljević rođen je na dan Svetog Luke, zaštitnika njegove porodice, šezdeset četvrte, u Prnjavoru. Na pitanje da li mu je životni san bio da bude lekar (bili smo ubeđeni da jeste s obzirom da nije mnogo takvih kao što je on) odgovorio je da je to najpre bila želja njegove majke. Do trećeg razreda srednje škole, u vreme usmerenog obrazovanja, dvoumio se da li da bude programer ili lekar. Posle dve godine školovanja u Ekonomskoj, upisao je programerski smer u Gimnaziji, gde je proveo samo jedan dan. „Prebacio“ se u „Zelenu“ školu zato što je potreba da pomaže ljudima bila jača od „posla budućnosti“. Pitali smo ga koliko su studije medicine opravdale njegova očekivanja.
- Studije obučavaju buduće lekare, pripremaju ih za posao za koji su se opredelili, ali nedovoljno. Tek kroz rad sa pacijentima lekar postaje ono što bi trebalo da bude. Obrazovanje nije dovoljno. Šta više, smatram da bi bilo neophodno uraditi psihološku profilizaciju budućih lekara. Jako je važno da čovek voli taj posao i da mu je posvećen, da iskreno želi da pomogne ljudima. Fakultet može svako da završi, ali to ne znači da svako zaslužuje da bude lekar.
- Lekar bi trebalo da bude čovek koji voli ljude?
- To je najvažnije, jer onda traži način kako da pomogne bilo kome, a ne samo onom koji može da mu uzvrati na drugi način. Mene nikad nije interesovalo ko je ko, pomogao sam kome god sam mogao. Neću odustati od toga ni kao penzioner. Moje pacijentkinje mogu da me pozovu kada imaju neki problem, rado ću ih saslušati i posavetovati.
Želeo je da specijalizira ginekologiju najviše zbog želje da porađa trudnice. Rađanje dece je, kaže, najlepše u njegovom poslu. Posle specijalizacije, radio je nekoliko godina kao ginekolog u Domu zdravlja u Prnjavoru, a potom (od 2009) u Službi za zaštitu zdravlja žena u Domu zdravlja u Šapcu. U junu, pre dve godine, imao je moždani udar posle čega se mesecima oporavljao. Ponovo je počeo da radi, ali mu je bilo prenaporno i lekarska komisija je donela odluku da ide u invalidsku penziju.
- Kako zamišljate svoj penzionerski život?
- Da se što više krećem, družim sa ljudima, da ono što sam radio do sada radim i dalje i, ono što je najvažnije, da živim na Drini. Ovih dana sa drugarom sređujem plac i pravim vikendicu koju sam celog života želeo. Volim da pecam, mada ne preterano. Najviše volim da gledam Drinu kako teče.
Dika, kako ga zovu prijatelji, najviše voli Drinu, „Zvezdu“ i svoju porodicu. U braku sa suprugom Draganom, učiteljicom, ima dve kćeri. Starija, Katarina, studentkinja je pedagogije sa prosekom 9.6, a mlađa, Marija, četvrti je razred Medicinske škole (smer fizioterapeut).
- Kćerke su krenule očevim stopama?
- Ne u potpunosti. Kaća je pod mojim uticajem odustala od medicine. Za žene je to naporna profesija. Intenzivno uči nemački jezik zato što namerava da, kao i većina mladih, ode iz zemlje kad završi fakultet.
Ovo je bolno mesto svih roditelja studenata koji savetuju svojoj deci da odu odavde, iako pamte stihove da ih „ Sunce tuđeg neba/ neće grijat ko što ovo grije“. Budimo realni. Od nečega se mora i živeti.
- Voleo bih da ova zemlja postane takva da deca mogu srećno u njoj da žive. I da ih mi, roditelji, ne budemo željni. Nadam se da će tako i biti, mada sumnjam. Paradoksalno je, znam.
No, nećemo na gorkom mestu da završimo ovu priču. Koga god smo pitali za mišljenje o doktoru Diki, svi su reagovali slično – prafi laf, dobar čovek, izuzetan lekar, brižan i posvećen pacijentima... „Jel moguće da Vas svi vole?“, pitali smo ga. „Ima i onih koji me ne vole“, odgovorio nam je. Takvih uvek ima.
Dr Dragan Dikosavljević, ginekolog, svima poznat kao dr Dika, odlazi nam u invalidsku penziju. U svoje i ime zaposlenih Doma zdravlja
"Dr Draga Ljočić" izražavam veliko zadivoljstvo i čast što sam imala priliku da ga upoznam, da sarađujem sa tako izuzetnim lekarom, a pre svega dobrim čovekom. Doktor Dragan je oličenje čestitosti, iskrenosti, primer dobre saradnje, kako sa svojim kolegama tako i sa pacijentkinjama.
Uvek nasmejan, ljubazan,spreman za šalu, rado je izlazio u susret pacijentkinjama iz rodnog Prnjavora, Šapca i šire okoline. O tome svedoči velika kartoteka koju je imao. Želim mu, da u novoj fazi života, proživi što više lepih trenutaka. Vrata Doma zdravlja „Dr Draga Ljočić“ biće uvek otvorena za njega i njegovu porodicu.
(Dr Jasmina Stanković, direktorka
Doma zdravlja “Dr Draga Ljočić“)
„Zdravlje je najveće bogatstvo“, a kada o vašem zdravlju brine doktor koga s pravom možete nazvati prijateljem, onda je bogatstvo još veće. Iskren, vredan, pažljiv, odgovoran, profesionalan u svakom pogledu, uz to duhovit, šarmantan na sebi svojstven način , „lafčina“ od čoveka... Uvek je tu za nas, bez obzira da li je na poslu, ili kod kuće. Kod njega nema dileme - pacijent je na prvom mestu.
Pored toga, spojila nas je i zajednička ljubav prema sportu, pa nas dvoje kao ,,Zvezdaši,, uvek imamo o čemu da proćaskamo.
Divno je što isto misle i moje koleginice koje su ga izabrale kao svog lekara, moja ćerka takođe, njene drugarice…. Od milja ga zovemo „Naš doktor Dika“.
(Tanja Ilić, sportski novinar)
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
