IN MEMORIAM
Dr Borisav Đokić
1934 – 2019
Svaki čovek u svom životu, na javnoj sceni, odigra svojevrsnu ulogu u drami traganja za smislom trajanja na zemlji. Osnovne smernice drame su: upodobljavanje sa okruženjem i usaglašavanje misli, reči i dela. Upokojenjem se spušta zavesa, a pretečenima ostaje da se sećaju i da pominju vrline pokojnika. Pa tako ...
Dana 16. februara 2019. godine u šabačkoj Bolnici, posle kratke bolesti, upokojio se dr Bora Đokić, lekar specijalista stomatološke protetike, bivši načelnik i direktor Stomatološke službe, direktor Medicinskog centra u Šapcu, potpredsednik i v.d. predsednika šabačke Opštine, republički poslanik. Njegovo žitije počelo je rođenjem u Maloj Vranjskoj 1934. godine i kao klupko odmotavalo se u Šapcu sve do upokojenja. U Šabac je došao kao đak Gimnazije 1945. godine, nežan, smeran i smiren dečak. Posle osmogodišnjeg gimnazijskog đakovanja u Šapcu uspisao se na Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu i završio 1961. godine. Obavezni lekarski staž završio je u Šapcu, u tadašnjem Medicinskom centru, te posle vojnog roka, započeo svoju profesionalnu karijeru u istom. Naočit, stasit, vedar, skrenuo je pažnju svojom pojavom i osvojio kolege, saradnike i pacijente, pre svega, neposrednošću, vedrinom, stručnošću i veštinom svojih ruku. Sve te vrline, koje su dobile harizmatičnu formu, preporučile su ga da dođe na čelo šabačkih stomatologa i postane i profesor na odseku stomatoloških tehničara šabačke Medicinske škole.
Dr Bora svojim jedinstvenim likom postao je miljenik mnogih, omiljen profesor svojih đaka i za njih postao Boki. Osvojio ih je pažnjom, brižnim pedagoškim smislom, razumevanjem njihovih tinejdžerskih sklonosti. Bio im je oslonac, podrška i zaštitnik. Razumevajući njihove sportske potrebe, i prvi put učenica, bio je inicijator i jedan od osnivača ŽRK “Medicinar” u Šapcu, koji je do danas ispisao zlatnim slovima postignuća ženskog sporta u našem gradu.
Ispoljene vrline preporučile su ga, takođe, na mesto generalnog direktora Medicinskog centra. Iako ne i bez otpora, postao je direktor 1979. godine, na kom je ostao do 1987. godine. Zbog svoje radinosti, ozbiljnosti i čestitosti izabran je za potpredsednika šabačke Opštine, jer je tada malaksalom društvu bio potreban čovek takvog profila. No, svi njegovi kvaliteti nisu bili dovoljni da ga “spasu od toplog zeca” jer je u tadašnjoj zemlji, pa i u Šapcu, došlo teško krizno vreme, kada su osporavani i najvrliji. Izdržao je stojički, bez afera, bez mrlja, sve do dolaska višestranačja 1990. godine. Vratio se svojoj ljubavi, svojoj profesiji, sa već dobro narušenim zdravljem.
Izdržao je sve jer ga je nosilo roditeljsko načelo da je opšte uvek ispred ličnog, da se ništa od opšteg ne sme podređivati sebi, bez obzira na vrednost i veličinu “plena”, da tuđe ne sme biti njegovo, da je veća radost davanja nego uzimanja, da skromnost ni u kakvom obliku ne može biti mana. Nažalost, okruženje je većma imalo suprotna načela, gde je stid bio uslovna kategorija. Iako je to uviđao i znao nije odustao od svog načela, pokušavajući, čak, da to drugo razume ali i ne pravda. Ako se kome i zamerio bilo je to u ravni suprotnih načela i ničega ličnog. Bio je i ostao “izvorni hrišćanin”, iako u ideološkom i organizacionom smislu suprotno.
Ispraćamo te kao svetlog čoveka u oblačnim vremenima, Suzom i tugom te u večnu kuću prate supruga Dobrinka, ćerke Vesna, lekar anesteziolog u Šapcu, Milica, arhitekta u Beogradu, zet Nebojša, lekar urolog u Beogradu, unuke Jana i Mila, brat Aleksandar i mnogobrojna rodbina, a građani Šapca, poznanici i prijatelji, sa poštovanjem i zahvalnošću za sve što si učinio doboro Šapcu i Šapčanima. Počivaj mirno, imao si rašta i živeti. Amin.
Dana 16. februara 2019. godine u šabačkoj Bolnici, posle kratke bolesti, upokojio se dr Bora Đokić, lekar specijalista stomatološke protetike, bivši načelnik i direktor Stomatološke službe, direktor Medicinskog centra u Šapcu, potpredsednik i v.d. predsednika šabačke Opštine, republički poslanik. Njegovo žitije počelo je rođenjem u Maloj Vranjskoj 1934. godine i kao klupko odmotavalo se u Šapcu sve do upokojenja. U Šabac je došao kao đak Gimnazije 1945. godine, nežan, smeran i smiren dečak. Posle osmogodišnjeg gimnazijskog đakovanja u Šapcu uspisao se na Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu i završio 1961. godine. Obavezni lekarski staž završio je u Šapcu, u tadašnjem Medicinskom centru, te posle vojnog roka, započeo svoju profesionalnu karijeru u istom. Naočit, stasit, vedar, skrenuo je pažnju svojom pojavom i osvojio kolege, saradnike i pacijente, pre svega, neposrednošću, vedrinom, stručnošću i veštinom svojih ruku. Sve te vrline, koje su dobile harizmatičnu formu, preporučile su ga da dođe na čelo šabačkih stomatologa i postane i profesor na odseku stomatoloških tehničara šabačke Medicinske škole.
Dr Bora svojim jedinstvenim likom postao je miljenik mnogih, omiljen profesor svojih đaka i za njih postao Boki. Osvojio ih je pažnjom, brižnim pedagoškim smislom, razumevanjem njihovih tinejdžerskih sklonosti. Bio im je oslonac, podrška i zaštitnik. Razumevajući njihove sportske potrebe, i prvi put učenica, bio je inicijator i jedan od osnivača ŽRK “Medicinar” u Šapcu, koji je do danas ispisao zlatnim slovima postignuća ženskog sporta u našem gradu.
Ispoljene vrline preporučile su ga, takođe, na mesto generalnog direktora Medicinskog centra. Iako ne i bez otpora, postao je direktor 1979. godine, na kom je ostao do 1987. godine. Zbog svoje radinosti, ozbiljnosti i čestitosti izabran je za potpredsednika šabačke Opštine, jer je tada malaksalom društvu bio potreban čovek takvog profila. No, svi njegovi kvaliteti nisu bili dovoljni da ga “spasu od toplog zeca” jer je u tadašnjoj zemlji, pa i u Šapcu, došlo teško krizno vreme, kada su osporavani i najvrliji. Izdržao je stojički, bez afera, bez mrlja, sve do dolaska višestranačja 1990. godine. Vratio se svojoj ljubavi, svojoj profesiji, sa već dobro narušenim zdravljem.
Izdržao je sve jer ga je nosilo roditeljsko načelo da je opšte uvek ispred ličnog, da se ništa od opšteg ne sme podređivati sebi, bez obzira na vrednost i veličinu “plena”, da tuđe ne sme biti njegovo, da je veća radost davanja nego uzimanja, da skromnost ni u kakvom obliku ne može biti mana. Nažalost, okruženje je većma imalo suprotna načela, gde je stid bio uslovna kategorija. Iako je to uviđao i znao nije odustao od svog načela, pokušavajući, čak, da to drugo razume ali i ne pravda. Ako se kome i zamerio bilo je to u ravni suprotnih načela i ničega ličnog. Bio je i ostao “izvorni hrišćanin”, iako u ideološkom i organizacionom smislu suprotno.
Ispraćamo te kao svetlog čoveka u oblačnim vremenima, Suzom i tugom te u večnu kuću prate supruga Dobrinka, ćerke Vesna, lekar anesteziolog u Šapcu, Milica, arhitekta u Beogradu, zet Nebojša, lekar urolog u Beogradu, unuke Jana i Mila, brat Aleksandar i mnogobrojna rodbina, a građani Šapca, poznanici i prijatelji, sa poštovanjem i zahvalnošću za sve što si učinio doboro Šapcu i Šapčanima. Počivaj mirno, imao si rašta i živeti. Amin.
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
25. april 2024.
