HARMONIČNE MELODIJE DUŠE

Počeo je Časni, ili, Vaskršnji post, vreme kada dublje zaranjamo u sebe i pokušavamo da odgovorimo na pitanja: Šta sam? Ko sam? Odakle dolazim i kuda idem? Da se „uklonimo od zla i činimo dobro“, jer svet jeste polarizovan. Da shvatimo da je ljubav jedina istinska stvarnost. O postu, kao sredstvu, a ne smislu, kako se olako shvata, razgovarali smo sa protojerejem Ilijom Mitrićem.
Koji je smisao posta? Šta je to čemu bi trebalo da nas nauči?
- Post svoj smisao pronosi na sve dimenzije našeg postojanja i prožima celog čoveka kao duhovno i telesno biće. On je i duhovni i telesni, (postimo i dušom i telom), i afirmativni i restriktivni - uvećavamo dobročinstva, a pokušavamo da smanjimo činjenje zla i greha. Voljni, zato što svojom voljom i slobodom uzimamo post, čulni jer se uklanjamo od svega što bi nas moglo navesti na greh. Ima lični pečat i nikad nije lišen zajednice Crkve. Akcentovao bih post kao projavu slobode, zato što svesno i slobodno ograničavanje služi kao sredstvo za postizanje duhovne slobode - čoveka čini manje zavisnim od prizemnog i pomaže mu da loše navike svede na minimum.
Koje su duhovne dobrobiti uzdržanja?
- Post je čin slobodne volje, baš kao što je i vera umnogome stvar naše slobodne volje. Onaj ko ne može sebe da ograniči u hrani, taj ne može da pobedi ni mnogo jače ni prikrivenije strasti. Nedisciplina u hrani vodi nas do nedostatka discipline u drugim oblastima života. Post se ne iscrpljuje hranom, post stomaka je prva stepenica u uzvišenom putovanju ka savršenijem i boljem čoveku, koje se ostvaruje našim podvigom i Božijom blagodaću. Sa druge strane, post hranom se nimalo ne sme minimizovati, jer se javlja kao temeljna vrlina.
Prečesto govorimo o telesnom postu, o tome šta bi i ne bi trebalo jesti i piti. Šta predstavlja duhovni post? (Poznata je priča o starcu koji je Ivanu Groznom rekao: „Ivanuška, Ivanuška, zašto postiš, a braću svoju jedeš“)
- Jednodimenzionalnost posta, njegovo svođenje na hranu, nije čak ni dijeta, a često je povod da čovek padne u greh gordosti i prelesti, što znači - gubljenje duhovnih orijentira, precenjivanje sebe i potcenjivanje drugih. Jednodimenzionalni post se vrti u krugu od frižidera do stola, a istinski post je u sebesagledavanju, promeni i prevrednovanju svog života kroz pokajanje i neosuđivanje drugih. Post je pobeda nad svojim slabostima. Sveti vladika Nikolaj u Molizvama na jezeru kaže: „Ma se hranio peskom iz jezera. Ti mi nećeš doći, ako post ne uđe u dušu moju“.
Kada je i gde, na kojim mestima u jevanđelskim pričama, Hristos govorio o postu?
- Prvi pomen posta u jevnđelju je Hristov post u pustinji, a On prvi put govori o postu kada osuđuje lažni post fariseja, post „za spoljnu upotrebu“, radi hvale ljudske. Na istom mestu poziva svoje učenike na unutrašnji post koji ljudima nije vidljiv, a Bogu je znan. Drugi put se pominje na mestu kada učenici Jovana Krstitelja pitaju Hrista zašto oni i fariseji poste, a njegovi učenici ne poste. On im odgovara da svatovi, odnosno apostoli, ne mogu biti žalosni dok je ženik, Hristos, sa njima, ali će doći vreme kada će ženik biti uzet od njih, a oni postiti. Takođe, Hristos pominje post kod isceljenja mladića kojeg apostoli nisu mogli isceliti od demona. Tu kaže da se ovaj rod, misleći na demone, ničim drugim ne može izgnati, osim postom i molitvom. Sveti oci, koji su imali veliiko iskustvo lične borbe sa strastima, slabostima i demonima, često su naglašavali razliku između istinskog posta i posta hranom, navodeći primer đavola i njegovih demona koji nikada ne jedu, ali se njihovo nejelo nikako ne može nazvati postom.
Da li su, i ako jesu, kako su postili prvi hrišćani?
- Predanje Crkve svedoči o postojanju posta kod prvih hrišćana i apostola. Nije moguće pomisliti da post, koji Hristos naziva silom kojom se odgone demoni, ne bude praktikovan od njegovih učenika. Prve hrišćanske zajednice su hrišćani iz jevrejskog naroda gde je post duboko ukorenjen. Svedočanstvo o postojanju posta nalazimo u Svetom pismu u Delima apostolskim i Poslanicama, a takođe i u delima ranih hrišćanskih pisaca. Najstariji autentični hrišćanski post je Vaskrsšnji post, koji se formirao pred događaj hrišćanske Pashe – Vaskrsa, praznika raspeća i vaskrsenja Hristovog. Vaskršnji post je imao svoj razvoj od jednodnevnog potpunog posta, kad se ništa nije jelo ni pilo (čak ni voda), preko posta jedne sedmice sve do današnjeg, koji se formirao krajem trećeg veka. Na njegov razvoj, kao i na formiranje ostalih postova, uticao je rast Crkve i njena briga o spasenju svih. Naročiti uticaj na Vaskršnji post imalo je postojanje institucije katihumena, onih koji su se postom pripremali da na Vaskrs prime krštenje i postanu članovi tela Crkve.
Kako je moguće da su sveti oci u prvim vekovima hrišćanstva govorili isto što danas govori savremena medicina - da je bolje biti malo gladan, nego više sit, o gladovanju kao načinu isceljenja i preventive brojnih zdravstvenih problema?
- Da, to je jako zanimljivo, kao da je nekada čovek jeo hranu a sad hrana jede čoveka. Mislim da je to posledica pojednostavljivanja čoveka, njegovog svođenja na fiziološke procese. Čovek je mnogo više od toga, ceo svet u malom. Stvoren i od duše i od tela, koje su prvobito bile neraskidivo vezane u jedno biće – duša živa, kako čoveka naziva Biblija u momentu njegovog stvaranja. Mi, dakle, sada nemamo iskustvo autentičnog čoveka kakvim ga je Bog sazdao, jer smo u datosti pale prirode, pokvarene grehom koja nije onakva kakvu je Bog stvorio. Za nas je jedina mera čoveka Bogočovek Hristos, koji nam sobom svedoči potpunog čoveka. Zašto sve ovo govorim? Zato što su najdublje u tajnu čoveka, kao kompleksnog i kompletnog bića, pronikli oni koji su se najviše približili Bogočoveku Hristu.
Poslovicu „U zdravom telu zdrav duh“ možemo da kažemo i na sledeći način: „Zdrav duh ima zdravo telo“. Šta Vi mislite?
- Na pitanje svog oponenta, inače neznabožca, kako telesna bolest može da se odrazi na dušu, Atinagora, hrišćanski pisac iz II veka, odgovara da je duša muzičar, a telo instrument. Ukoliko se instrument pokvari, muzičar neće moći iz njega da izvuče harmonične melodije, a kada je muzičar bolestan, instrument ćuti. Naša srpska reč telo jako podseća na reč celo, a potpuno izlečenje u Crkvi se naziva isceljenje – ponovo uspostavljanje celog čoveka.
Ima li smisla post bez ljubavi? Da li nanosimo sebi štetu pravilima koje poštujemo i pritiscima kojima podležemo zato što „treba postiti“, „valja se“, dakle, ako post nije iz autentične potrebe?
- Ne samo post, ništa nema smisla bez ljubavi. Kako kaže apostol Pavle: „Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati“. Sticanje ovakve ljubavi je naš stalni zadatak u čijem nam ostvarenju pomaže i post. Post smislen, istinit, nelicemeran. Post koji nas vraća u krilo majke Crkve i zagrljaj bližnjih.
Mislite li da bi trebalo poštovati svačije pravo na izbor? Čini se da se dešava da oni koji poste osuđuju one koji ne poste i time, osuđujući, krše samu suštinu posta? Duhovna gordost je zamka u koju se lako upada i boljka koja se teško leči.
- Sveti apostol Pavle kaže: „Koji jede Gospodu jede, jer blagodari Bogu; i koji ne jede, Gospodu ne jede i blagodari Bogu“, i posle toga dodaje: „A ti, zašto osuđuješ brata svoga? Ili ti, zašto nipodaštavaš brata svoga? Jer ćemo svi predstati sudu Hristovom“. Ovakav odnos prema bližnjima je ono što Hristos naziva kvascem farisejstva, koji zakvasi celog čoveka. Među strastima od kojih se čovek najteže oslobađa jeste gordost. Duhovna gordost je odbacivanje pomoći Božje i polaganje nade u sebe i svoje unutarnje sile.

NAŠA TRAGEDIJA
„Iako u svetu dobro i zlo postoje istovremeno, nikakva sinteza među njima nije moguća, ma koliko nam se činilo da je sve to sad pomešano i sivo, zapravo je polarizovano. I ne samo da nas svako dobro i zlo delo vodi raj ili u pakao, nego i raj ili pakao dovode u nas. Činimo dobro i čuvajmo sebe od zla i druge od sebe, jer naša tragedija često započinje napadom na drugoga, a završava se samopovređivanjem“.

HIMNA LjUBAVI
“Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati...“