Video igre: Edukacija, zabava ili opasnost
(Ne)racionalan strah
Roditelji nemaju dovoljno informacija, dobijaju ih putem medija i bombastičnih naslova. Problem kod najmlađih gejmera je izloženost sadržaju koji ne razumeju. Dobre video igre su napravljene tako da kod igrača izazivaju širok raspon emocija. Važno je da roditelji posmatraju dete dok ih igra. Video igre se mahom prave za populaciju gejmera od 25 do 30 godina. Edukacija o ponašanju na internetu
Igranje video igara (gejming) sastavni je deo života svakog milenijalca. Ova aktivnost može pozitivno uticati na razvoj refleksa, kreativnog razmišljanja, ali može biti i razlog za zabrinutost roditelja. Gejming se često dovodi u negativan kontekst. Mnogi ga vide kao put ka antisocijalizacija, povećanju agresivnosti kod mladih, povezuju sa fenomenom otuđenja... Zbog nedovoljne informisanosti i poznavanja „materije“ roditelji video igre doživljavaju kao nepoznatog virtuelnog neprijatelja koji oduzima energiju i vreme. Smatraju da deca previše sati provode „prikovani“ za ekrane i da igrice mogu trajno da oštete vid, utiču na uspeh u školi, društveni život.
Edukacija je ključ
Mlada Novosađanka Milica Crkvenjakov odrasla je igrajući video igre. Uz podršku porodice i kroz projekat „Roditelji gejmera“ pokušava da pomogne drugim roditeljima da bolje razumeju jedan od omiljenih hobija svoje dece. Za godinu dana, koliko traje projekat, kroz njene radionice „prošlo“ je nekoliko hiljada znatiželjnih roditelja. Nedavno u šabačkom Startit centru svoje iskustvo o gejmingu Milica je podelila sa učesnicima interaktivnog predavanja.
-Stariji nemaju dovoljno informacija, dobijaju ih putem medija i bombastičnih naslova. Zbog toga sam i pokrenula Projekat. Neophodna je edukacija roditelja. Jedan od problema i nedostataka je to što ne govore svi engleski i ne mogu da budu u toku sa dešavanjima. Greška roditelja je u tome što telefonima dodeljuju ulogu dadilje. Mnogi igre vide kao igračke modernog doba, ne shvataju potencijalne opasnosti. Potrebno je izbeći ekstreme i znati da izaberete prave simulacije. U suprotnom, deca bi mogla zadržati pažnju na lošim, što je nepovoljno i za dete i za industriju igara.
Milica navodi da je igranje video igara odličan hobi ukoliko dete nauči da im pristupi na pravi način. Ukoliko se usredsredi na one koje sadržajem ne odgovaraju njegovom uzrastu, negativne posledice su gotovo neizbežne.
-Jedan od vodećih problema kod najmlađih gejmera je izloženost sadržajima koje ne razumeju u potpunosti. Kada je detetu data „pucačina“ gde je često predstavljen neki društveno-politički problem, oni ne razumeju ulogu koju igraju (svog avatara) i tako igre postaju „loši gospodari“. Ukoliko dete nauči da je „zabavno“ samo pucati iz puške i skupljati poene svaki put kada ubije neprijatelja, bez shvatanja konteksta u kom se to dešava, bez objašnjenja, može odrasti sa pogrešnom slikom o ratu. Bitno je napomenuti da „nasilne igre“ nemaju nikakve dugotrajne efekte na agresivnost igrača, i to nije ono o čemu pričamo, već izvrnuto shvatanje sveta koji ne razumeju. Slična stvar može da se desi ako odgledaju film koji obrađuje njima nejasnu temu, čitaju knjigu koja nije adekvatna za njih. Ovde su stavljeni u ulogu vojnika i zbog toga to izaziva jači efekat. Važno je da proveravamo šta deca igraju i da li su određene igre prikladne za njih - ističe Milica.
Pronaći pravu meru
Ukoliko dete provodi „previše“ vremena uz video igre i zapostavlja druge obaveze to može biti i simptom nekog drugog problema.
-Dobre video igre su napravljene tako da kod igrača izazivaju širok raspon emocija. Važno je da roditelji posmatraju dete dok ih igra. Kako se ponaša i oseća. Ukoliko je frustrirano, ljuto, ili agresivno tokom igre, preporučujem da, za početak, zajedno odigraju neku društvenu igru poput „Ne ljuti se, čoveče“. Ukoliko je i onda primetno slično ponašanje, problem se krije na drugom mestu. Ako je dete smireno, onda je jasno da je uzrok simulacija na računaru, konzoli ili telefonu. Postoji pregršt loših igara na tržištu, važno je pronaći one koje detetu odgovaraju. Video igre se mahom prave za populaciju gejmera od 25 do 30 godina, što nikako nije uzrast koji možemo svrtati pod termin „deca“. Pogrešno je zabranjivati svaku igru, stavljati znak jednakosti i grupisati ih sve kao opasne, kao što je kontraproduktivno u igrama videti zabavu za decu, ne razmišljajući koju igru igraju. Svaki dan na tržištu se pojavi između 50 i 100 igara, nije lako pronaći pravu, no ukoliko sami nisu dovoljno upoznati, treba se konsultovati sa nekim ko poznaje materiju. Umesto „čiste“ zabrane, detetu treba ponuditi alternativu. Ukoliko je igra zanimljiva, nije loše ni da je igraju zajedno sa detetom, da to bude deo zajedničkih aktivnosti.
Roditelji su često zabrinuti kada dete igra onlajn sa drugim igračima, strahujući od komunikacije sa nepoznatim ljudima.
- Strah je opravdan, ali ga ne treba preuveličavati i osećati se nemoćno. Moramo da učimo decu kako da se ponašaju na internetu, isto kao što ih učimo kako da se ponašaju u školi. Važno je da znaju šta mogu da podele sa onlajn prijateljima i koje su opasnosti deljenja privatnih informacija.
Edukacija je ključ
Mlada Novosađanka Milica Crkvenjakov odrasla je igrajući video igre. Uz podršku porodice i kroz projekat „Roditelji gejmera“ pokušava da pomogne drugim roditeljima da bolje razumeju jedan od omiljenih hobija svoje dece. Za godinu dana, koliko traje projekat, kroz njene radionice „prošlo“ je nekoliko hiljada znatiželjnih roditelja. Nedavno u šabačkom Startit centru svoje iskustvo o gejmingu Milica je podelila sa učesnicima interaktivnog predavanja.
-Stariji nemaju dovoljno informacija, dobijaju ih putem medija i bombastičnih naslova. Zbog toga sam i pokrenula Projekat. Neophodna je edukacija roditelja. Jedan od problema i nedostataka je to što ne govore svi engleski i ne mogu da budu u toku sa dešavanjima. Greška roditelja je u tome što telefonima dodeljuju ulogu dadilje. Mnogi igre vide kao igračke modernog doba, ne shvataju potencijalne opasnosti. Potrebno je izbeći ekstreme i znati da izaberete prave simulacije. U suprotnom, deca bi mogla zadržati pažnju na lošim, što je nepovoljno i za dete i za industriju igara.
Milica navodi da je igranje video igara odličan hobi ukoliko dete nauči da im pristupi na pravi način. Ukoliko se usredsredi na one koje sadržajem ne odgovaraju njegovom uzrastu, negativne posledice su gotovo neizbežne.
-Jedan od vodećih problema kod najmlađih gejmera je izloženost sadržajima koje ne razumeju u potpunosti. Kada je detetu data „pucačina“ gde je često predstavljen neki društveno-politički problem, oni ne razumeju ulogu koju igraju (svog avatara) i tako igre postaju „loši gospodari“. Ukoliko dete nauči da je „zabavno“ samo pucati iz puške i skupljati poene svaki put kada ubije neprijatelja, bez shvatanja konteksta u kom se to dešava, bez objašnjenja, može odrasti sa pogrešnom slikom o ratu. Bitno je napomenuti da „nasilne igre“ nemaju nikakve dugotrajne efekte na agresivnost igrača, i to nije ono o čemu pričamo, već izvrnuto shvatanje sveta koji ne razumeju. Slična stvar može da se desi ako odgledaju film koji obrađuje njima nejasnu temu, čitaju knjigu koja nije adekvatna za njih. Ovde su stavljeni u ulogu vojnika i zbog toga to izaziva jači efekat. Važno je da proveravamo šta deca igraju i da li su određene igre prikladne za njih - ističe Milica.
Pronaći pravu meru
Ukoliko dete provodi „previše“ vremena uz video igre i zapostavlja druge obaveze to može biti i simptom nekog drugog problema.
-Dobre video igre su napravljene tako da kod igrača izazivaju širok raspon emocija. Važno je da roditelji posmatraju dete dok ih igra. Kako se ponaša i oseća. Ukoliko je frustrirano, ljuto, ili agresivno tokom igre, preporučujem da, za početak, zajedno odigraju neku društvenu igru poput „Ne ljuti se, čoveče“. Ukoliko je i onda primetno slično ponašanje, problem se krije na drugom mestu. Ako je dete smireno, onda je jasno da je uzrok simulacija na računaru, konzoli ili telefonu. Postoji pregršt loših igara na tržištu, važno je pronaći one koje detetu odgovaraju. Video igre se mahom prave za populaciju gejmera od 25 do 30 godina, što nikako nije uzrast koji možemo svrtati pod termin „deca“. Pogrešno je zabranjivati svaku igru, stavljati znak jednakosti i grupisati ih sve kao opasne, kao što je kontraproduktivno u igrama videti zabavu za decu, ne razmišljajući koju igru igraju. Svaki dan na tržištu se pojavi između 50 i 100 igara, nije lako pronaći pravu, no ukoliko sami nisu dovoljno upoznati, treba se konsultovati sa nekim ko poznaje materiju. Umesto „čiste“ zabrane, detetu treba ponuditi alternativu. Ukoliko je igra zanimljiva, nije loše ni da je igraju zajedno sa detetom, da to bude deo zajedničkih aktivnosti.
Roditelji su često zabrinuti kada dete igra onlajn sa drugim igračima, strahujući od komunikacije sa nepoznatim ljudima.
- Strah je opravdan, ali ga ne treba preuveličavati i osećati se nemoćno. Moramo da učimo decu kako da se ponašaju na internetu, isto kao što ih učimo kako da se ponašaju u školi. Važno je da znaju šta mogu da podele sa onlajn prijateljima i koje su opasnosti deljenja privatnih informacija.
M. Ž.
Najnoviji broj
25. april 2024.
